Муслиманске паравојне јединице су на данашњи дан 1992. године извршиле општи напад на сарајевско насеље Пофалићи, убијено је око 200 српских цивила, а упоредо са ликвидацијом и протјеривањем опљачкана је и спаљена српска имовина.
Тог 16. маја прије 34 године извршен је широк и систематичан напад такозване Патриотске лиге и Зелених беретки на српско становништво у насељу Горњи Пофалићи када су Срби заробљавани, премлаћивани, одвођени у логоре или убијани на кућном прагу.
Тога дана извршен је широк и систематичан напад муслиманских снага на српско становништво у насељу Горњи Пофалићи када су грађани српске националности заробљавани, тучени, одвођени у логоре, убијани на кућном прагу, а њихова вјековна огњишта су опљачкана, попаљена и отета.
У само једном дану 16 квадратних километара простора на којем је српски народ вјековима живио потпуно је очишћено.
Ликвидирано је на десетине људи само због хришћанског имена и презимена, а на стотине ухапшено, брутално пребијано и терорисано, а од многобројних злостављаних жена, доказано је да су двије малољетнице силоване.
Према подацима којима располажу надлежни органи у Републици Српској, напад на Пофалиће припремили су командант Територијалне одбране БиХ Хасан Ефендић и локални старјешина Територијалне одбране Идриз Салко.
У само једном дану од Срба је потпуно очишћено 16 километара квадратних простора на којем је српски народ вијековима живио, наводи се у "Атласу злочина" Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
У акцији су учествовали одред "Пофалићи један" чији је командант био Хабиб Идризовић, "Пофалићи два" са командантом Јусуфом Лошићем и одред "Велешићи" којим је командовао сада покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.
Прије напада Пофалићи су свакодневно гранатирани, а по насељу је пуцано и из снајпера.
У дејствима на Пофалиће убијени су Славица Ђуровић и њене комшије Саво Марић и Обрен Пантовић, док је теже рањен Славичин муж Добро.
Послије убиства пензионисаног полицајца Млађена Братића међу становништвом су завладали страх и паника. Братић је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана рањен је Драгомир Игњатовић.
Десет дана касније снајпером је убијен Рајко Савић, након чега је почео терор над српским цивилима, уништавање и пљачка њихове имовине, да би 16. маја у 5.30 часова на насеље које је било у потпуном окружењу почео напад из више праваца - од Жељезничке станице, Фабрике дувана, Бућа Потока и Кобиље Главе.
Убијена је и Нада Васковић, а брачни пар Војислав и Марица Пикулић одведени су из куће и до данас се воде као нестали.
Убијен је и брачни пар Савић - Мирко и Роса, затим Божидар и Љубица Елек, који су касније запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.
Злочин у Пофалићима однио је стотине живота, мада број никада није прецизиран, јер су многи Срби на почетку рата тражили уточиште у већински српским Пофалићима.
Многи се и данас воде као нестали, а они који су преживјели ову голготу нису вратили своју имовину тако да нису у могућности да отворено говоре о страдањима својих најближих, јер страхују од опструкције и негативних реакција сарајевских власти на захтјеве за поврат имовине.
Злочин над Србима у Пофалићима услиједио је након низа претходних злочина снага лојалних тадашњем муслиманском руководству у Сарајеву, попут злочина у Добровољачкој улици, Великом парку и убиства српског свата на Башчаршији.
