Није се уморио ужички занатлија Ђорђе Јокић, једини овдашњи мајстор за шајкаче и шапке. Ступио је у десету деценију, а не напушта рад у кројачкој радионици. Не обуставља ни продају народних капа које сашије – ако није какав кијамет напољу, ето га са својом тезгом на оближњим саборима и вашарима.
Хиљаде шајкача, шапки, шубара, које се носе на многим српским главама од Америке до Аустралије, направио је Ђорђе у дугој радној каријери. Најстарији је мајстор занатлија у западној Србији, једини преостали у ужичкој улици на Царини, некад пуној занатских радњи. Већ је 32 године у пензији, али као да није, од младости више или мање шије. Рјечит, бистра ума и сигурне руке држи уходан радни ритам не обазирући се на старост. А кажу да грешке нема кад стари шнајдер узме мјеру.
– Шијем колико могу, јер људи траже ове шајкаче. Најбоље иду на саборима у Гучи и Равној гори, продавао сам их на мачкатској „Пршутијади”, у Београду, на Златибору где сам ових дана, и другде, с нашим људима оне путују у свет. Има их и који воле официрске шапке које правим, такве је Живојин Мишић носио. Познат сам и по изради малих сувенир-шајкача. Али нестају овакви занати – казује стари мајстор, уз жал што је тако.
– Свуда говорим да старе занате треба очувати и младе обучити. Ови корисни послови су потреба сваког времена. Али слабо се глас старог занатлије чује, нема одзива ни у држави ни у школству. Откад држим ову радњу, а ту сам деценијама, нико ми никад није довео ниједно дете да га кројачком занату научим – вели Ђорђе, вјерни читалац „Политике” дуже од седам деценија.
Невелика је његова радња с полицама на којој су капе, у њој је простора таман за мајстора и једног муштерију. Али то је мјесто с душом и носталгијом, за пријатељски разговор натенане. Ту зачас оживе сјећања, а Јокићева радна каријера врви од догодовштина.
Шио је некад и у Паризу, Граду свјетлости, упоредо док је у Ужицу као службеник радио. Родом је Ђорђе из подзлатиборског села Качера, занат за шнајдера учио у граду на Ђетињи. Испит за калфу овдје је положио давне 1951. тако што је самостално сашио сако. Потом је радио у тој струци, једну деценију, у ужичкој кројачкој задрузи.
Дође му тада на ум да се дошколује, па без проблема заврши економску школу и као службеник поче да ради у социјално-пензијском осигурању. Затим у општини, а напослијетку, све до пензије, у ужичкој болници. Ни у службеничком звању кројачки занат није запоставио: шио би у слободно вријеме мушка одијела, женске костиме, капуте...
Држао се и једне редовне навике. Кад би током каријере службеника требало да користи мјесец дана годишњег одмора, није као неки мислио о проводу и мору, већ је узимао цио одмор и још мјесец неплаћеног одсуства па одлазио у Париз, да додатно заради. Тамо би шио у радионицама, углавном конфекцију, дневно и по 15 сати. Тако је захтјевним радом у Граду свјетлости потрошио 15 годишњих одмора.
По одласку у пензију отворио је своју занатску радионицу, која је постала својеврсни симбол вароши. Овај врсни зналац посветио се традицији и изради народних капа. Уз то, кад стигне, на својој поузданој „пфаф” машини сашије и по какав прслук или чакшире за фолклорце.
Има Ђорђе ћерку и унуку, ријешио је да унуку Јану, ученицу седмог основне која се занима за дедине мајсторије, научи свом занату. А здравље га солидно служи: биће за српске главе још шајкача и шапки из његове радионице.
Аутор: Бранко Пејовић
