Сима Андрејевић Игуманов није жалио милионе за школовање Срба

15.05.2024. 13:10
2
ИЗВОР: glassrpske.com

Кад је прије три године, тачније 22. априла 2021. године, на прочеље београдске “Палате Игуманов” послије више од 70 година враћена 3,5 метара висока бронзана статуа - композиција “Сима Игуманов и сирочићи”, вијест је, иако медијски пропраћена, прошла без већег одјека у широј јавности.

Том приликом није организована никаква посебна манифестација, осим што су присуствовали патријарх српски Порфирије, министар Никола Селаковић и замјеник градоначелника Горан Весић. Том приликом је поменуто да је исправљена једна историјска неправда од прије седам деценија и да је Симо Андрејевић Игуманов припадао плејади великих српских добротвора.

Мало ко данас стварно зна чиме нас је то задужио тај задужбинар. О ономе шта се у прошлости стварно десило није било много говора, а чињенице говоре сљедеће: тадашњи властодршци су 10. августа 1950. послали своје егзекуторе да усред бијела дана, у срцу Београда, на једној од најмаркантнијих теразијских палата мацолама и ћускијама скрше у парампарчад поменуту статуу. Ако ми данас баш и не знамо довољно о коме се ради, тадашњи рушитељи су и те­ како знали, јер је само 12 година раније, 1938. године на Теразијама подигнута импозантна палата, на чијој фасади је писало “Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца”. У то вријеме тешко да је постојао неко у престоници, па и у цијелој Србији, а да није знао чијом заслугом и у коју сврху је подигнута ова велељепна зграда. Тада је било општепознато да је Игуманов својим дугогодишњим несебичним добротворним радом, трошећи стотине хиљада својих дуката, створио услове да се од половине 19. до половине 20. вијека одшколује на стотине учитеља и православних свештеника, да би они потом описменили и образовали десетине и стотине хиљада српске дјеце у Старој Србији, Македонији и Босни и Херцеговини, а које су тавориле у османском мраку.

Ако се томе дода да се он ни по чему није могао замјерити комунистичком поретку јер се упокојио 68 година прије тог безумног чина, онда се тај поступак стварно граничи са здравим разумом. Неки медији лани су речени вандализам крстили еуфемизмом “уклањање”, које починише скојевци, онако, у великом револуционарном заносу. Они мало старији знају да је тадашњи тоталитарни режим морао бити упућен у акцију овог обима против “класног непријатеља” и она се нигдје није могла извести без благослова са “највишег мјеста”, а камоли усред Београда, под носом Броза и његових скутоноша.

Наравно, одговорни никад нису јавно проказани, а камоли осуђени, али чуди данашња неспремност да се нека недјела назову правим именом. Е онда не треба ни да нас чуди кад нам се то зло циклично понавља, само под другом фирмом. Насљедници тадашњих црвених рушитеља данас су разни “грађанисти”, пресвучене либералне демократе, набијеђени хуманисти и мондијалисти. Циљ је остао исти, срушити српску духовну и националну вертикалу. Колико јуче, немали број њих је поручивао да ће порушити тек подигнути споменик Стефану Немањи или га “свалити” у Маринкову бару, тобоже због естетских, умјетничких и урбанистичких разлога. Међутим, одала их је мржња коју су данима бљували по разним медијима и друштвеним мрежама. При томе им је силно сметало и враћање грба Краљевине Србије на прочеље старе жељезничке станице у склопу пројекта реконструкције аутентичне фасаде. Давно је већ прошло вријеме када је требало да се отворено суочимо са овим друштвеним и националним проблемом не бисмо ли нашли одговор на питање ко је, како и зашто међу нас посијао то љуто сјеме аутошовинизма и аутодеструкције. Тако нешто не постоји код нама сусједних народа, но то питање тражи озбиљно разматрање неспорних моралних и научних ауторитета. А ми ћемо у наставку овог текста дужну пажњу посветити хуманисти и филантропу, човјеку који је свакако заслужио да му Срби изговарају име с великим поштовањем, али и поносом.

Ко то бјеше Симо Андрејевић Игуманов?

Сигурно се у Старој Србији почетком 19. вијека, цијенећи по српству и родољубљу, могло наћи доста породица као што је породица Симе Андрејевића Игуманова, али тешко српскија и патриотскија од његове. Све што су имали и могли, укључујући и главе на раменима, заложили су за ослобођење од турског ропства. Баш те 1804. године, када је Црни Ђорђије сигурном руком подигао Србију и снажно заљуљао већ климаву османску државну грађевину, у кући угледног призренског трговца Андрије Ђорђевића, на празник Света Три јерарха, родио се четврти по реду син Симо. Андрија ускоро сву своју уштеђевину преда вожду за устаничку “храну и џебану”, а потом му под заставу посла и два сина: старији Крагуј постаде капетан, а Петра вожд писмено похвали за храброст. Најстарији син Апостол, у монаштву наречени Аксентије, већ је био јеромонах у призренском манастиру Светог Марка. Турци дознадоше за Андријине везе с Карађорђем, па га заточише и подвргоше тортури, од чега и подлеже. Убрзо од туге за њим премину му и жена Јана, па малог Симу узе себи у манастир брат Аксентије, који ускоро поста и игуман. Млађаног ђака, који је ту приљежно учио школу, сви по брату прозваше Симо - игуманов и он то послије усвоји као друго презиме уз оно патронимско Андрејевић. Када наврши 18 година, брат га даде да учи занат у призренској фабрици бурмута. Предузимљив и бистар, он ту доста брзо од ученика постаје сувласник фирме са Ђорђем Мурићем, но Турци фабрику ускоро затворише. Исти посао започе и у Алексинцу, ал' и ту му Турци стадоше на пут и тако изгуби сву уложену уштеђевину. Но промућурни и полетни Симо није се поколебао. Сви су зинули од чуда када под закуп узе језера и баре код Битоља и организова сакупљање пијавица, које поче лиферовати у Европу као врло скупо и тражено средство у тадашњој медицини.

Битољски паша Ахмет Ћосја баца око на ову брзу зараду и Симо ускоро поста жртва монтираног суђења по оној гдје кадија и суди и тужи, па опљачкан заврши у зиндану стамболске тамнице. Током полугодишњег робијања брине се о болесном утамниченом Куртеш-аги из Призрена, што наставља чинити и послије пуштања на слободу. Ага препознаје разборитост и поштење овог младог човјека, али и његов пословни ентузијазам, па му за нови посао повјерава својих скривених 1.000 дуката, које ће му вратити са дијелом профита. То је био преломни тренутак у Симиној каријери, послије којег га је и небо погледало. У Одеси отвара фабрику и трговину дуваном, са филијалама у Кијеву, Цариграду и Београду. Посао напредује па се ускоро дукати почеше сливати у његове џепове. Породицу умореног Куртеш-аге богато је обештетио, бринући се о њима до краја живота. Капитал којим је располагао нимало га није промијенио, и даље је остао онакав какав је васпитан у манастиру: побожан, марљив, стрпљив, чуваран, тих и скроман, готово аскета. У срцу је носио неугасли пламен љубави за Христа и за свој угњетени народ, зато и не чуди његова одлука да свој новац дарује на помоћ слабима и невољнима, помаже цркве, сиротишта, пјевачка друштва. Првенствено подупире школе, ђачке домове и читаонице, с циљем народног просвјећивања и националног освјешћења као услова за збацивање турског јарма. Колика је важност просвјете за препород и подизање једног народа, он је спознао живећи у Русији и путујући трговачким послом по разним државама. Због тога је већ на почетку његовог дјеловања школство добило доминантно мјесто.

Године 1833. Симо се жени Султаном Дрваревић из Ораховца, која послије четири године умире, родивши му претходно кћер Магу и сина Манојла. Несрећи ту не бјеше крај, ускоро умире и Мага. Предано се посвећује подизању сина, при чему не занемарује послове и добротворни рад. Колико год је његова рука чврсто и штедљиво држала сваку аспру, грош или рубљу да не оду на страну, толико је та рука била широка и издашно даривала тамо гдје је било најпотребније. Још док је водио послове у Цариграду и Одеси, издвајао је значајне суме новца за благодејанија (стипендије) младим Србима из Турске, који се у Русији и Србији спремају за учитељски и свештенички позив.

Истовремено тијесно сарађује са руским амбасадором у Цариграду Игњатијевом, те са призренским конзулом Јастребовом око заштите нашег народа, који је страдавао између арбанашког чекића и турског наковња. Његова ревност у народним пословима примијећена је и на руском двору, па га цар Александар II именује почасним грађанином престоног Петрограда. На велику несрећу, 1865. умире му и син Манојле, послије чега се Игуманов потпуно окреће остварењу својих високо постављених патриотских циљева. О свом трошку школује све већи број учитеља и свештеника за рад у српским срединама под турском управом. Увиђајући колике су новчане потребе за ову акцију, он још ревносније умножава свој капитал, али не као циљ личног богаћења, већ као средство да помогне свом унесрећеном народу. Коначно приступа и остварењу свог одавно зацртаног и осмишљеног плана за отварање учитељско-богословске школе у Старој Србији. Уз помоћ руске дипломатије, као њихов поданик испослова да му турске власти, мада невољко, напишу све потребне дозволе. У ту сврху поклања своју кућу у Призрену и даје 10.000 дуката само за куповину плаца. Врло модеран школски објекат изградиће такође својим средствима за свега годину дана. И тако 1. октобра 1871. свечано поче са радом “Богословско-учитељска школа”, најбоља те врсте у цијелој турској царевини, прва на српском језику, са изузетно богатом библиотеком.

Но, по замисли визионара Игуманова, школи је било потребно обезбиједити и дуговјечно и издашно финансирање, па он у Београду формира своју задужбину од новца и некретнина у вриједности тада огромних шест милиона динара. Мудри Симо 1. новембра 1880. својим тестаментом за управитеља задужбине одређује најстаријег у српској црквеној јерархији (патријарха), а врховно туторство над Богословијом повјерава Руском посланству у Београду. Ову школу, касније названу Призренска богословија, за 150 година постојања завршила су 2.143 учитеља и свештена лица, а још најмање толико их је похађало, али није дошло до завршног испита. Била је прави расадник просвјетних кадрова и у њој су предавали скоро сви српски патријарси, а четворица од њих су били и њени ученици. Управа Задужбине је, слиједећи његову замисао, 1938. на Теразијама, по пројекту браће Крстић, саградила велељепну палату, на чијем кровном прочељу је постављена поменута скулптура са почетка овог текста. Палата је од закупа убирала велика средства којима су финансиране огромне просвјетне и културне потребе и циљеви. Задужбину је послије рата одузела држава, а залагањем патријарха Павла 1991. враћена је СПЦ.

Од тада поново врши своју функцију финансирања Призренске богословије и стипендирања 300 ђака и студената годишње са Косова и Метохије. Сам Андрејевић је био човјек тих и крајње скроман, па се за живота није пуно експонирао и тражио захвалност и почасти. Одликован је орденима Таковског крста и Данила И. Овај велики црквено-просвјетни добротвор упокојио се 24. фебруара 1882, прије пуних 140 година, и сахрањен је у скромној гробници коју је за себе уредио у манастиру Светог Марка. Слава имену његовом довијека!

Споменици

Зашто је срушена скулптура - споменик племенитом и несебичном добротвору Симу Игуманову, док у Брозово вријеме, примјера ради, ни говора није могло бити о рушењу споменика бискупу Штросмајеру или Стјепану Радићу, хрватским политичарима који нису баш чисти и невини пред историјом? Посебна прича су нетакнути споменици Анте Старчевића, зачетника идеје велике Хрватске од Алпа до Тимока и духовног оца усташтва, који је говорио да су Срби “накот недостојан сјекире, сужањска пасмина, смеће и најгнуснији окот који се мора истријебити”. Велики Брозов интимни пријатељ Крлежа дивио се том Старчевићу, говорећи да је “најлуциднија хрватска глава”. Па ваљда ту треба и тражити одговор на горе постављено питање. На крају, и то је нека правда што споменик Игуманову није имао исти третман као и поменуте господе. Јер наш народ данас хвали и слави оне чије су књиге, али и мошти силници спаљивали.

Аутор: Драган Мијовић

Коментари 2
  • Generic placeholder image
    Iskreno422 15.05.2024. 22:19
    Koš jedan kvalitetan tekst na vašem portalu. Svaka čast, ovakve tekstove sve ređe su mogu pročitati u našim medijima. I ovo je još jedan dokaz da je komunizam bio zlo pogubno po srpski narod, smetao im je ovaj velikan ali ne i hrvatske ustaše.
  • Generic placeholder image
    Паљанин 15.05.2023. 16:36
    Хвала аутору на оваквим текстовима које стално објављује! Ово нам треба пошто мало шта знамо.
Најчитаније
  • Операција ''Лукавац 93'' - Трново, Бјелашница и Игман
    8h 19m
    4
  • Идентификован нападач на дијете и мајку због натписа "делије север"
    21h 14m
    11
  • Сјећање на некадашњи Дан младости – 25. мај (ВИДЕО)
    8h 21m
    2
  • Сукоб навијача у центру Сарајева
    21h 18m
    2
  • Мајка избола кћерку кад су дошли социјални радници
    4h 43m
    0