Писац Симо Матавуљ, члан Српске краљевске академије, један од најистакнутијих представника српског реализма, умро је 20. фебруара 1908. године.

Матавуљ је рођен у Шибенику 1852. године.

У дјелима из завичајног приморског живота исказао је велики дар за посматрање и живописно “сликања” средине и људи, са потресним свједочанствима о патњи православних Срба у Загори и Далмацији и њиховом опирању агресивним настојањима Римокатоличке цркве да им наметне туђу вјеру.

Писао је богатим и сочним језиком приповијетке и из црногорског, далматинског и београдског живота, те романе и драме.

Преводио је француске писце Ги де Мопасана, Емила Золу, Жана Молијера…

Најпознатија Матавуљева дјела су: романи “Бакоња Фра Брне”, “Ускок”, збирке приповједака “Из приморског живота”, “С мора и планине”, “Београдске приче”.

Матавуљ се у књижевности први пут јавља на Цетињу у службеним црногорским новинама са једном историјском причом коју је написао поводом вјеридбе кнеза Петра Карађорђевића са кнегињом Зорком, а на подстицај и према казивању самога кнеза Николе.

Затим је прешао на оригинално стварање и до смрти радио врло живо на приповјеткама и романима.

Написао је седамдесет приповједака и новела, махом објављених у засебним збиркама.

Матавуљ је писао и путописе и књижевне чланке разне садржине. Написао је и двије драме: “3авјет” и “На слави” – прва са темом из дубровачког, а друга из београдског живота.

Симо Матавуљ почео је да пише тек у зрелијим годинама. Осим великог књижевног образовања, истицао се познавањем историје и филозофије.

Књижевни критичари сматрају да је Матавуљ био један од најобразованијих и “најевропскијих” српских писаца.