Одлични резултати југословенске репрезентације допринијели су томе да атмосфера пред Свјетско првенство буде ужарена јер је нација с нестрпљењем очекивала прво злато.

- Без обзира на одређене тешкоће у припремама, на бригу и опрез, стигли смо до дана истине. Мени се чинило да је цјелокупна атмосфера, поготово у погледу спортског резултата, већ била прегријана. Готово да нико није ни очекивао ништа друго него наше кошаркаше на побједничком постољу и прије него што смо одиграли утакмице. Слављеничке жеље ваљало је помало спутавати. На опрез смо сви упозоравали. И сам сам то чинио, а и посебно озбиљно неколико мјесеци прије почетка првенства. Ваља свугдје и на сваком мјесту рачунати са опрезом и у јавност излазити са одмјереним изјавама, јер се увијек не добије оно што се жели и очекује. Спорт је препун таквих примјера. Пренаглашен притисак на стручни штаб и играче може да буде погубан, упозорио сам на једном од посљедњих радних састанака у Љубљани - изјавио је Савић.

Већ 10. маја кошарка се уселила у станове и куће, постала је за дужи временски период дио породичне атмосфере, радост и весеље за све.

- Пред подизање стартне заставице у Организационом одбору Сарајева, а поуздано знам да је тако било у Сплиту и Карловцу, нисмо осјећали нервозу или било какав облик панике што се пред велике догађаје често дешава. Осјећали смо се као вриједан домаћин који је у породици, пред важан догађај све предвидио, све примакао надохват руке, вјеровао да ће чељад свој дио посла обавити беспријекорно и онда мирно очекивао госте. У нашој причи спортска “Скендерија” је блистала, репрезентације САД, Кубе, Чехословачке и Аустралије допутовале су на вријеме, службена лица била су на својим мјестима, а новинари већ послали прве извјештаје у којима су похвално писали о амбијенту и условима за рад. Кад је у предвечерје 10. маја Рато Дугоњић, у то вријеме државни посленик највишег ауторитета у БиХ, огласио такмичење и званично отвореним, игра је могла да почне, а домаћин, организатор, гости и публика да уживају - истакао је Савић.

Мало је недостајало да дође до инцидента између Кубанаца и Американаца који су били смјештени у Сарајеву и играли у истој групи. Разлог је нетрпељивост двије стране која није попустила након америчке војне интервенције 1961. године познате под именом Залив свиња по мјесту гдје се тај догађај десио.

- У три дана кошаркашко такмичење се одвијало по већ предвиђеном реду. Чак и инцидент на утакмици између САД и Кубе ефикасно смо превазишли. У то вријеме политички и државни односи између те двије земље били су затегнути и на граници честих инцидената. Без њих нису пролазила и спортска такмичења. Варница је заискрила од једног кубанског играча (наводно због оштрог старта противника) и пренијела се на екипу, службена лица и овећу групу кубанских навијача. Брзом интервенцијом службених лица и редара ситуација је стављена под контролу и утакмица је мирно приведена крају. Комесар такмичења, овлашћено лице државне службе и ја исте вечери упозорили смо руководства репрезентација да у Сарајеву и Југославији таква врста ексцеса не може проћи - нагласио је Савић.

Преостали дио такмичења протекао је у спортском духу, на завидном нивоу квалитета кошаркашке игре и на задовољство многобројне публике.

- На опроштају од гостију, једних за Љубљану, а других за Скопље сви су били захвални и задовољни што су имали прилику да бораве у нашој средини и да упознају прилике у којим живимо и људе топле душе, како ми је уз стисак руке, ваљда искрено, изјавио вођа кубанске делегације - закључио је Савић.

Без обећања Титу

Савић је појаснио да нико од играча или чланова стручног штаба није дао обећање предсједнику Титу да ће освојити златну медаљу.

- Неријетко су се спортске ствари премјештале у политичке и ишло се чак дотле да се успјех везивао за дату нам директиву партије и наводно од неког дато обећање Титу. Ријеч је о конструкцији и вјештој манипулацији. Кошаркаши и кошаркашки радници, уосталом као и други спортисти имали су разумијевање и снажну подршку државе. Одговорно тврдим да спортистима Југославије политика и држава нису прописивали обавезе под “ви морате”. Не сјећам се да је било кад и било која одлука донесена под притиском политике и државе. Наш принцип “кошарка кошаркашима” љубоморно смо чували. Вјеровали смо у себе и наше могућности. У такву нашу оријентацију вјеровали су и други, а политичари и држава су нас храбрили и помагали - рекао је Савић.