На путу до дипломе једном од писменијих Боричана Васи Планојевићу засметале су пеленгаће, због којих је напустио школовање, али је својој дјеци и у најтежим временима приуштио да стигну до циља, па се његов син првенац Радивоје окитио титулом првог академски образованог Србина у том крају.

Колико досежу памћења најстаријих Боричана, јер писаних докумената нема, први нешто писменији Србин са платоа Борика, односно Старе Горе, како се одвајкада у народу зове овај крај, био је Васо (1883 - 1975). Он је послије завршене основне школе у Сјеверску, на иницијативу оца Неђе из својих Мркоњића, отишао у гимназију у Сарајево. Први и други разред завршио је са одличним успјехом, својевремено је причао чика Васо. У трећи разред није пошао из бизарног разлога. За тур пеленгаћа (традиционални одјевни предмет попут панталона, али од платна које је ткано од вунене пређе, које су у то вријеме носили и стари и млади по селима) су га вукли другари из разреда при уласку у учионице и изласку из њих и од тога правили спрдњу.

Он то није могао да прогута. Отац му је рекао: “Нема проблема. Купићемо грађанско одијело”. Али Васо, млад и дрчан, није на то пристао и из поноса и пркоса прекинуо је школовање. То му касније у животу није много сметало. Пошто је био врло интелигентан и предузимљив, постао је угледан домаћин, хуманиста и чак политичар “вишег ранга”, а оно што је он пропустио на плану школовања омогућио је својој дјеци. Имао је шест синова и кћерку. Његов првенац Радивоје (1920 - 2000) је по завршетку основне школе у Сјеверску пошао очевим стопама, те се уписао у гимназију у Сарајеву, коју је завршио са одличним успјехом.

То и подршка оца Васе омогућили су му да бира високу школу. Изабрао је Технолошки факултет у Београду, јер је његов отац чуо да се тамо масовно уписују Јевреји, а знало се, гдје су они, то ваља и то треба слиједити.

Успјешно је окончао прву годину и започео другу у којој ни испит није дао, а Други свјетски рат је почео. Слиједио је прекид студија, да би након ослобођења престонице Србије 1944. приступио партизанима и пошао на Сремски фронт. Детонације граната у околини Руме оставиле су му велике посљедице и није могао даље ратовати.

Вратио се у Београд и чим су се створили услови, наставио је студије уз помоћ кредита и од подучавања средњошколаца из математике.

- Тим средствима не само да је себе школовао него и нас код куће помагао, јер су наш отац и стриц Миле као предратне газде са око 100 хектара земље били на свакодневном удару ондашње власти. Узимали су све што се могло узети - прича Васин најмлађи син и Радивојев брат Јово, дипломирани професор теологије у пензији.

Додаје да је Радивоје 1952. дипломирао на одсјеку металургија са ужом специјализацијом ливарство и тако постао први академски образован Србин у историји боричког краја, кога је необично волио и у који је долазио кад су му год прилике дозвољавале.

- Волио је и сеоске обичаје и вишесатне разговоре са старијим људима попут Рада Митровића из Сјеверска који је, иако без дана школе, сатима знао разговарати о свим животним темама - присјећа се Јово. А какав је Радивоје био као стручњак у области ливарства, писао је часопис Савеза ливаца Србије “Ливарство”, чији је он дуго година био главни и одговорни уредник, а покривао је скоро цијелу СФРЈ.

Радивоје је дуже од двије деценије радио у ливници Индустрије мотора Раковица, гдје је био управник и директор. Од 1974. до пензионисања 1987. био је запослен у Представништву “Гостола” из Нове Горице. Објавио је десетине стручних и научних радова из области ливарства у домаћим и иностраним часописима. Одликован је Орденом рада са сребрним вијенцем и Орденом заслуге за народ са сребрном звијездом.

Радивоје је био ожењен Црногорком Богданом Радусиновић, која је у Београд дошла из Бањалуке и као професор енглеског језика радила у Петој легендарној београдској гимназији пуних 40 година и сада у десетој деценији живи у Београду. Имају кћерку Дијану која је пошла очевим стопама и као стручњак до краја радног вијека радила у Индустрији мотора Раковица.

Дружење са Станетом

Док је ишао у сарајевску гимназију, Радивоје је у слободно вријеме играо фудбал. Другар му је био познати фудбалер, репрезентативац и тренер Црвене звезде Бранко Станковић Стане.