„Младо жито навијај класове, прође рока стигла ти је жњетва“ (П. П. Његош)

Било је то у једној великој држави на одувијек трусном Балкану коју су деведесетих година издали и разбили домаћи сецесионисти уз издашну помоћ глобалних креатора новог свјетског поретка. Та издаја се посебно трагично одразила на Југословенску народну армију (ЈНА), једину легалну оружану силу Социјалистичке Федеративне Република Југославије (СФРЈ), која је била дужна да брани њен територијални интегритет и уставни поредак.

Рушење СФРЈ почело је са mасовним покретом у СР Хрватској током 1971. године, који је имао националистички и сецесионистички карактер, а који је резултирао Уставом СФРЈ из 1974. којим су републике, поред уставних овлашћења на уштрб федерације, добиле надлежности над јединицама Територијалне одбране, регрутним саставом и наоружањем, а што ће на почетку оружане сецесије Словеније и Хрватске из СФРЈ бити темељ за стварање њихових паравојних формација и националних армија уз.одбијање слања регрута у ЈНА које је започело 1988–1990.

Тако се број регрута у ЈНА, који је некад износио око 90.000, почео драстично умањивати, да би почетком оружаних сукоба 1990, када су у ЈНА ескалирале подјеле на националном, вјерском и политчком основу, започео пребјег старјешина и војника из ЈНА у паравојне националне оружане формације сецесиониста које ће потом напсти јединице ЈНА, њене касарне и друге објекте уз пљачку њене имовине. И све то уз обустављање слања регрута у ЈНА које је прерасло у отворене позиве на дезертирање.

Најтежу цијену за све то платиће регрути из мартовске класе 1991. који су се, када је у питању Црна Гора, упркос упозоравајућим дешавањима у СР Словенији и СР Хрватској, масовно одазвали позиву на служење војног рока на шта их је обавезивао закон и црногорска слободарска ратничка традиција која је упућивала на доживљај државе као мајке која се мора бранити и по цијену изгубљене главе.

Нажалост, ту цијену 1991/1992. платило је 28 тек стасалих младића из Црне Горе који су као војници на одслужењу војног рока искусили пакао грађанског рата, крволочност ратних противника, бројне прекоманде које су их слале тамо гдје је било најтеже, уз издаје од стране појединих старјешина ЈНА из ратних јединица и командног врха ЈНА. Ипак, у таквом амбијенту они су својом храброшћу, чврстином, спремношћу на жртвовање и војничким врлинама које су често биле оне херојске, у јединицама ЈНА стицали почасно ратничко звање Црногорац, војничке чинове и одликовања, а њихови посмртни остаци сахрањивани су уз највеће војничке и државне почасти.

О томе, поред извјештаја црногорских медија из тих дана, свједочи изјава војнополитичког коментатора Мирослава Лазанског за „Побједу“ од 23. 9. 1991. да у свим тадашњим ратним збивањима једино припадници ЈНА – Црногорци, нигдје нијесу издали.

Но сурова је чињеница и црногорска национална срамота да су јунаци ове трагичне приче у другој половини деведесетих, оклеветани и издани од стране државног врха Црне Горе по задаћи из Републике Хрватске. Издани јер нису издали СФРЈ, државу које више није било, а о којој свједоче свијетли гробови њених браниллаца који, без обзира на ратни исход, нiсу пали узалуд већ су се преселили међу оне који довијек живе и надахњују све слободне људе да, уколико затреба, бране темељне људске вриједности.

Уз саучешће у болном поносу њихових породица објављујемо имена, хронологију и околности погибије 28 младих јунака чија жртва обавезује:

– Лазар Костић (1972) из Никшића, без повода убијен из пиштоља у војничкој соби у Београду од стране војника Б. Ј, Хрвата из Лиштице, 8. 8. 1991, који се касније бранио да је мислио да му је пиштољ празан;
– Видак Вујовић (1971) и Драшко Вуковић (1971) из Подгорице, погинули 17. 8. 1991. заједно са још двојицом војника ЈНА у војном возилу на путу Купрес – Горњи Малован од циљаног удара у војно возило цивилног теретног моторног возила којим је управљао Р.К, mуслиман из села Прусац;
– Жељко Мрвошевић (1971) из Никшића, погинуо 21. 9. 1991. у сукобу са хрватском паравојском код села Опатовац на вуковарском ратишту; за војне заслуге унапријеђан у чин млађег водника и постхумно одликован Медаљом ослободилаца Вуковара;
– Аднан Шкријељ (1972) из Подгорице, преминуо 28. 9. 1991. на ВМА од посљедица рањавања од стране хрватске паравојске у Негославцима код Вуковара;
- Дејан Пајовић (1970) из Подгорице, погинуо 3. 10. 1991. приликом извлачења рањеног старјешине у борби са хрватском паравојском око касарне ЈНА у Вуковару;
– Предраг Миротић (1971) из Подгорице, погинуо 4. 10. 1991. у мјесту Доњи Андријевци, приликом обарања војног хеликоптера у коме је био на путу за ВМА по рањавању у борби са хрватском паравојском у рејону Славонског Брода;
– Миодраг Ражнатовић (1970) из Цетиња, погинуо 4. 10. 1991. у Сланом од снајперисте хрватске паравојске из хотела „Адмирал“;
– Слободан Тодоровић (1971) из Никшића,погинуо као питомац гардиста 4. 10. 1991. од снајперисте хрватске паравојске у одбрани касарне ЈНА „Анте Банина“ у Задру; за војничке заслуге унапријеђен у чин дестара;
– Мемија Латић (1973) из Берана, погинуо као нишанџија тенка, заједно са још три члана посаде тенка, 5. 10. 1991.у селу Нуштар код Винковаца од гранате хрватске паравојске;
– Миодраг Шофранац (1972) из Цетиња, припадник Гардијске бригаде из Београда, преминуо 11. 10. 1991. у болници у селу Негославци од посљедица рањавања у борби са хрватском паравојском; пстхумно одликован Орденом за храброст Предсједништва СФРЈ;
– Јован Ковачевић (1972) из Никшића, погинуо 30. 10. 1991. у мјесту Митница – Вуковар у борби са хрватском паравојском; постхумно одликован Орденом за храброст Предсједнштва СФРЈ;
– Веско Марсенић (1973) из Берана, погинуо у борби са хрватском паравојском 5. 11. 1991. у Борову насељу – Вуковар; постхумно одликован Медаљом за храброст Општине Вуковар;
– Душко Дамјановић (1972) из Даниловграда, погинуо у саставу Гардијске бригада из Београда 20. 11. 1991. у Вуковару у борби са хрватском паравојском;
– Предраг Лазаревић (1971) из Шавника, погинуо извлачећи рањеног саборца 3. 12. 1991. у рејону Стона од снајперског метка хрватке паравојске;
– Александар Гајовић (1972) из Никшића, погинуо 9. 12. 1991. у Плитвицама у војном возилу од дејства нагазне мине коју је поставила хрватска паравојска;
– Ирфан Љаљић (1972) из Плава, погинуо у Бихаћу 13. 6. 1991. године;
– Џевад Баховић (1972) из Бијелог Поља, погинуо у борби са хрватском паравојском 28. 12. 1991. у мјесту Јапага Виногради – Пакрац; за војне заслуге унапријеђен у чин десетара;
– Дарко Влаховић (1972) из Подгорице, погинуо 28. 12. 1991. од пројектила хрватске паравојске у одбрани касарне „Мекушје“ код Карловца; за изузетне војничке заслуге у напријеђен у чин млађег водника и постхумно одликован Орденом за храброст Предсједништва СФРЈ;
– Сафет Баруџија (1972) из Бијелог Поља, нестао заједно са групом сабораца 23. 4. 1992 на Црноглаву – Неум по заробљавању од хрватске паравојске; посмртни остаци указали на ратни злочин;
– Десимир Горановић (1969) из Никшића, погинуо 23. 4. 1992. насрећним случајем од саборца у касарни у Мостару приликом припреме за борбени задатак;
– Александар Вуковић (1973) из Пљеваља, погинуо 30. 4. 1992. у Орашју – Босанска Посавина у борби са хрватском паравојском; одликован Орденом за храброст, а његово име понијели су насеље Видовица, тамошњи хуманитарни фонд и улица у Пљевљима;
– Јанко Милуновић (1973) из Зете, погинуо несрећним случајем у зони борбених дејства 8. 5. 1992. у саставу Требињске бригаде у селу Височани;
– Сафет Цановић (1972) из Улциња, погинуо 8. 5. 1992. у Босанском Броду извршавајући борбени задатак;
– Саша Мараш (1973) из Подгорице, тешко рањен (или погинуо) 18. 5. 1992. у селу Трновица од хрватске паравојске и дуго се водио као нестало лице;
– Благота Љујић (1973) из Бијелог Поља, погинуо 27. 5. 1992. у нападу муслиманских оружаних формација на колону ЈНА која се повлачила из касарне ЈНА „Јусуф Џонлић“ у Сарајеву;
– Стеван Живковић (1972) из Котора, прошао ратишта од Сарајева до Високог, тргично погинуо по повратку у Котор 2. 7. 1992;
– Зоран Бањевић (1972) из Подгорице, погинуо 5. 7. 1992. на осматрачници у мјесту Опасаоник – Плат од метка хрватског снајперисте.

Радан Николић , 1. 12. 2025. године