Неко упита: "Чији је оно момчић, те неке фине шаре урезује горе на брду по буквама око пута?" "Мислиш онај чупави клапац, што овуда трком прође у школу? То ти је син мајстор-Илије Бијелића. Наш'о му се неке године, кад је Џафер-бегу градио нову кућу, Јован се зове. Бога ми, свију нас је тад добро почастио у крчми. Па онда није чудо што му баста ђељат, и ђед му је био силан мајстор, а ево сад и ћаћа."

Отприлике овакав разговор водили су сељаци из Колунића код Босанског Петровца негдје око 1894. године и не слутећи да ће од тог вижљастог дјечака постати чувен умјетник, чије ће слике стизати и на друге континенте, али до тада ће доста воде протећи рјечицом Јапром кроз његово село. Прича је почела прије 140 година, када се неимару и предузетнику Илији Бијелићу из Колунићког засеока Ревеника код Петровца родио први син 1884, а као године његовог рођења појављују се и 1885. и 1886. Мајка му се звала Дева, од рода Стојановића. Бијелићи потичу из Плавна код Стрмице, гдје су се презивали Срдићи. Прађед Јованов је био прота Голуб, а ђед му се звао Вучен.

Одрастао је Јован као здраво и чило сеоско дијете, јурцајући весело са другом дјецом по бреговима и ливадама. Чувао је стоку и окретно обављао разне сеоске послове примјерене његовом узрасту. Чим је кренуо у школу и у његове руке допаде писаљка, поче прецртавати слике животиња са зидова учионице. Многи примијетише његов дар, али тој "бреспослици" није придаван никакав значај. Отац Илија намисли да се његов првенац школује за свештеника и тако оживи стара породична традиција. Зато Јован послије завршене основне школе крену по Великој Госпојини 1897. за Сарајево гдје постоји гимназија, а и богословија. За сељаче је град под Требевићом изгледао нестварно са својим великим зградама, трамвајем и још других триста чуда. Послије пријема у црквеном хану настани се код тесара Ђорђа Шарабе и његове жене Митре у данашњој улици Млини над Бентбашом. Наредних година, са краћим прекидима, живјеће уз ту породицу, гдје су га добри домаћини пазили као своје дијете, док је и он према њима био врло послушан и пажљив, зовући их чак мама и тата.

Школовање

Његово гимназијско школовање текло је с промјењивим успјехом, ако би једне године показао завидан успјех, другу би глатко изгубио. Кад напуни 16 година поче са друштвом скитати и изостајати са часова. Оца је то озбиљно љутило и погађало, јер је у сина велике наде полагао. Ваљало је намаћи по 13 форинти на мјесец, колико је тад коштало близу 200 килограма пшенице. Уз то је сваки Јованов долазак кући коштао још 14 форинти, не рачунајући слање хране и одјеће, но Илија је ипак тражио да се школа настави.

Већ у првом разреду учитељ цртања, Чех Фердинанд Велц, запази његов таленат, храбрећи га да што више црта, јер има дара за сликара. Иако не пије, Јован са друговима већ залази и у кафане, а за новац се сналази, цртајући портрете. Луцидношћу и енергијом брзо се намеће за лидера у ђачкој братији, цијењен као весељак и одан друг. У то вријеме много чита, Кочић и Матавуљ су му посебно драги. Често се дружи са будућом сликарском сабраћом Ђоком Мазалићем и Петром Тијешићем.

Цртање га већ озбиљно окупира па се 1903. пребацује у Занатлијску школу гдје је оно више заступљено. Постаје штићеник тек основане "Просвјете", која ће га наредне двије године помагати са по 20 круна мјесечно. Он је већ тада чврсто одлучио да постане сликар па очеви планови да обуче мантију падоше у воду. Прихвата ризик када је ријеч о финансирању, одлучан да се по сваку цијену одржи на том путу и довија како зна и умије. Сликао је иконе и портрете, међу њима и устаничког војводу Голуба Бабића, а прави и скице за израду творничких ћилима. Има га свуда, 1904. га видимо као кантинера на жељезничкој станици у Прачи, чак се опробава и у глуми. Потом је библиотекар "Српског кола" па му је доступна разна литература коју марљиво упија. Потом двије године похађа и сликарску школу Чеха Карела Јановског, с којим ће ускоро постати врло близак пријатељ. Илија је срдит па и Микеланђелов отац се бурно противио да му син постане умјетник.

Као дијете са села заљубљен је у природу и радо слика сеоске мотиве, које са пајташем Мазалићем налази по сарајевској околини. Често сликају у Блажују, Бутмиру, Илиџи, Пазарићу и Тарчину, а све што ураде продају будзашто само да би намакли коју круну.

Кад се у Колунићу већ говоркало: "Жали Боже 'нолких Илијиних бачених пара, Јован му је баталио школе", он у љето 1908. уради један велики посао, који утиша те зле језике. Наиме, за нову цркву у Јањилима код Петровца, коју је градио његов отац, Јован је осликао иконостас. Посао му донесе озбиљно поштовање земљака, а и фин новац за одлазак на студије.

Потврдивши се као талентован и продуктиван млад умјетник, од "Просвјете" доби пуну подршку за студије сликарства у Кракову, и уз 150 круна за упис, доби и 800 круна стипендије, што ће се наставити и наредних година. И од владе у Бечу је повремено успијевао искамчити неке мање износе. Но, све скупа ће бити недовољно за подмирење основних трошкова, па ће мање-више стално кубурити с новцем. Некад је Александар Дима рекао једном сликару: "Мораш стално бити дужан и без новца, јер само беспарица и дуг тјерају на рад и успјех" па је тако и он неуморно сликао. Стварао је са изузетном лакоћом и "У даху би завршио слику", свједочио је његов цимер и колега, студент Петар Тијешић. За дивно чудо радови му имају прођу па му продавци слика за једну плаћају и по 20 круна, што је мјесечно доносило солидан приход. Тако је "Пан Серб" почео залазити у чувену кафану "Михалик", стециште умјетника и боема. Тада још није пио, осим кад захлади по неку кувану ракију.

На ферије би кући долазио пун елана и неуморно сликао планинске пејзаже Клековаче, Лисине, Осјеченице те мотиве Колунића и Петровца. Вјешт у разним мајсторлуцима једном код куће направи изузетно добар штафелај.    

На четвртој години студија, 1912. упознаје ученицу Софију, кћерку познатог пољског правника Лудвига Гжонђеља, који је једно вријеме као судија Окружног суда службовао у Сарајеву и Бањалуци. У септембру те године Јован има врло успјешну изложбу у Сарајеву, заједно са Мазалићем и Тијешићем. Поред њих тројице, у то вријеме јавља се као феномен врло бројна и талентована група младих српских академских сликара, рођених у Босни и Херцеговини у размаку од десетак година: Ђорђе Михајловић, Лазар Дрљача, Тодор Швракић, Перо Поповић, Бранко Радуловић, Саво И. Поповић, Војислав хаџи-Дамјановић, Теодор Јанковић, Роман Петровић, Коста Хакман, Мица Тодоровић и други. 

Одлазак у Париз

Године 1913. Јован упорно учи француски језик, како би отишао на усавршавање у Париз. Тамо се коначно и обрео у изнајмљеном собичку у улици Сен Жак, уз кирију од 40 круна. Беспарица га је поново давила, данима је лутао градом, обилазећи галерије и изложбе, да би разумио нове покрете у умјетности. Уписује Академију "Гранд Шомије" код професора Де Кирика, која га није баш одушевила. Пише Тијешићу да и он дође у Париз, а виђа се повремено са сликарима земљацима Тодором Швракићем и Лазаром Дрљачом, који су ту боравили. Из Париза се враћа у Краков, понајвише ради вјеренице Софије. Ту на академији упознаје Романа Петровића, који је дошао из Петрограда јер му тамошња академија није одговарала.

Сарајевски атентат га затиче у Кракову. Упркос великом ризику Јован креће за Босну. У Загребу га хапсе под лажном оптужбом, но пуштен је заузимањем свог будућег пунца, угледног правника. Он ће му "средити" и стипендију како би наставио студије у Прагу и избјегао одлазак на фронт. У јесен 1915. прихвата службу наставника цртања у бихаћкој гимназији, јер просвјетни радници нису дизани у војску. У Бихаћ доводи и супругу Софију, са којом се у Кракову вјенчао септембра 1916. године. Како ту има оптималне услове за рад, одушевљен Сезаном он неуморно слика са нотом експресионизма. Осим краја рата, Бијелићи у новембру 1918. славе и рођење првог дјетета, кћерке Дубравке.

У загребачком салону "Улрих" октобра 1919. има прву самосталну изложбу. Одмах потом оствари му се стара жеља да се настани у Београду, кад му Милан Грол, управник Народног позоришта, понуди мјесто главног сценографа. Прве године у Београду обиљежиће интезиван стваралачки рад, за позориште израђује велики број сценографских рјешења. Управник Грол то цијени и у прољеће 1920. шаље га у Берлин, Дрезден и Праг, како би се упознао са сценским достигнућима тамошњих позоришта. Све вријеме станује у гардероби театра, из које ће прећи у неки кућерак на Дорћолу, а и даља пресељења биће у сличне неусловне објекте. Но, њему је најважније било да ради. Слика под утицајем Кандинско, и врло је сродан Модиљанију.

Бијелић као интелектуалац, сав занесен умјетношћу, ведар и непосредан, врло брзо се уклапа у авангардне кругове београдског друштва, гдје су фигурирали један Андрић, Нушић, Стеван Христић, Љубо Бабић, Исидора Секулић, Симо Пандуровић и други. Године 1921. рађа му се син Северин. У то вријеме живи пуним животом, стални је гост у кафанама "Москва" и "Скадарлија", центрима боемштине. Страствен и неуморан козер, дијели сто са престоничком елитом, али и са људима из нижих слојева па и са пијанцима и клошарима. Ракија је тихо ушла у његов живот и ту се добрано одомаћила. Био је галантна добричина, спреман да се жртвује за друштво и задњи залогај да пријатељу.

Љета 1922. долази у Сарајево па са Тијешићем, Мазалићем и Романом Петровићем слика пејзаже у Блажују, стижући чак и до Јајца и Травника. Долази и наредних година кад год је у прилици, слика градске мотиве Козију Ћуприју и друго, напросто нешто га је снажно и стално вукло Босни. У Београду 1924. доће до фаталног сусрета са студентицом историје умјетности Љубицом Јовановић, која ће постати умјетникова велика љубава. Његов однос са Софијом већ раније је почео замирати.

Влада га 1925. упућује на изложбу у Париз, а сљедеће године он припрема изложбу југословенских сликара у Филаделфији. Веза са Љубицом постаје све јача, она му је потицај у раду, инспирација и коректор. Сели се од куће у нови атеље на тавану Друге мушке гимназије, но ипак не кида односе са породицом, наставља бринути о дјеци, са којом је родитељски присан.

Идејни је творац групе "Облик", која заступа напредне тенденције у ликовној култури, а којој су припадали Бранко Поповић, Петар Палавичини, Ристо Стијовић, Тома Росандић, Саво Шумановић, Драгиша Брашован и други. Ова група излаже широм Југославије и има велики утицај на афирмацију и продор савремених умјетничких схватања на нашем простору. Он је напросто био спиритус-мувенс и главни стуб те групе. Иако ненаметљив, али са енергијом за два човјека, вјечити је организатор нечега и покретач разних иницијатива. Једна је од најважнијих личности умјетничког Београда у међуратном периоду, како записа и његов близак друг Милош Црњански.

Бијелић је изузетан педагог у чијој сликарској школи стасавају многи умјетници: Павле Васић, Ђорђе Поповић, Пеђа Милосављевић, Даница Антић и многи други, а посебно Личанин Никола Граовац, касније ваљан сарадник и одан пријатељ. Његов први ђак још ратне 1917. у Бихаћу био је Мухамед, брат Скендера Куленовића. Њиховог рођака Хакију Куленовића, полазника своје београдске школе (1923-24), пазио је као сина, а и касније ће га помагати као наставника у Шапцу.

Његови радови су цијењени и тражени. На гласу је и као портретиста виђенијих суграђана, што га враћа у сферу реализма. За нови Гардијски дом раскошног ентеријера 1925. без конкурса добија позив да ради портрете чланова династије Карађорђевић и више историјских композиција. 

Јоханес, како је у шали себе звао, рјечит је и страствен, пије шљивовицу и доста кафе, пуши "драву", најјефтиније цигарете. Поштовалац је Тинторета и Делакроа, радо слуша Бетовена. Чест је гост крчми на периферији: "Мегданџије", "Жагубица", "Колић", "Велебит", "Дунав", "Муса", "Три шешира" и друге. Здрав је и мужеван, привлачан за жене. Кад хоће, обуче се елегантно као прави господин са штапом и шеширом широког обода, али ријетко, јер он је једини прави боем међу београдским умјетницима и немаран је за свој вањски изглед. Води неки антиграђански живот изван луксуза и богатства.

У Сарајеву и Бањалуци 1931. припрема изложбе сликарске групе "Облик". Те године ради 12 великих икона за тек саграђену цркву Александра Невског у Београду. Средином тридесетих он је у зениту славе и на врхунцу стваралачке моћи, цијењен, признат и популаран. Почев од 1929. у Београду се нижу његове самосталне изложбе, а платна му се излажу у Њујорку, Филаделфији, Ворчестеру, Бафалу, Лондону, Барселони, Солуну, Софији, Прагу, Риму итд.

Прима прву, тек установљену награду Геце Кона, а потом му Свјетска изложба у Паризу додјељује почасну диплому. На мансарди Српске академије 1936. добија нови простран атеље. Године 1938. требало је да буде водећи мајстор у живописању тек саграђене цркве Светог духа у Бањалуци, но из неког разлога је одустао и поред урађених скица.

Почиње рат. Током бомбардовања 6. априла страдаће му доста радова, оно што је преостало продаје будзашто да би преживио. А онда у зиму 1944, послије једне провале, његова кћерка Дубравка, његова вољена Аша, завршава у логору на Бањици. Занесена великим идејама о промјени свијета, постала је секретар обласног комитета СКОЈ-а. Прије него је стријељана 7. септембра 1944, написала је опроштајно писмо мајци, брату и свом драгом Јовиши. Њену смрт он је једва преживио, до краја живота срце му је тихо крварило за вољеним дјететом. Временом се некако опоравља и наставља да слика, уз подршку одане Љубице, с којом се и вјенчао септембра 1946. године.

Послије рата тешко се прилагођава соцреализму као културном обрасцу, а његов ранији рад оглашен је за декадентну умјетност па је одбачен и скрајнут на маргину. Међутим, он се отима и послије неког времена почиње поново неуморно да слика и води своју сликарску школу, а онда 1956. почиње губити вид и практично ће ослијепити. Услиједило је лијечење, ваде му лијево око, а успјелим захватом др Стергара у Љубљани 1958. враћен му је вид на десно око. Слично се десило и чувеном сликару Клоду Монеу 35 година раније. Јован се успјешно опоравио и са супругом посјећује брата Душана у Ревенику. Поново слика, постаје члан САНУ и добија награду за животно дјело. Међутим, нажалост стиже га карцином и послије дуже борбе, 12. марта 1964. године у три сата ујутру преминуо је у 78. години живота. Сахрањен је у Алеји великана на Новом београдском гробљу, гдје су га испратили чланови породице и еминентне личности престонице, али и многи кафански другови.

Бијелић је неспорно у међуратном периоду био један од најзначајнијих сликара на простору Југославије и истакнути представник модерне. Иза њега су остала дјела, 981 уље на платну, 103 акварела, 52 пастела, 676 цртежа, 19 илустрација књига, 94 сценографије, осам објављених приповједака итд. 

Повезаност

Крајем тридесетих Јован већ помало успорава. Алкохол, а и године чине своје. Увијек присутна чежња за родним крајем све га јаче обузима и почиње писати приповијетке са мотивима сеоског крајишког живота. Ту духовну везаност са завичајем одувијек је носио дубоко у себи и она је присутна на многим његовим платнима. Једном ће рећи: "Све што сам у дугим годинама учења и тражења сакупио у себи, у глави, по џеповима, остала је само моја Босна и њен пејзаж (...) тим пејзажима захваљујем што сам нашао себе".

Син Северин

Јованов син, Северин Бијелић био је сасвим изузетна личност. Позоришни је и филмски глумац са преко 70 филмских и ТВ улога, а поред тога, што је мање познато, био је најсвестранији спортиста Југославије, а можда и цијеле Европе. Успјешно се бавио фудбалом, пливањем, ватерполом, хокејом и скијањем и у свим тим спортовима имао врхунске резултате и освајао медаље. Био је врло везан за оца. Преминуо је од срчаног удара 1972. године.

Пише: Драган Мијовић