Судбине страдале дјеце Српског Сарајева представљају једну од најпотреснијих и најтужнијих страница новије историје овог простора. У вихору Одбрамбено-отаџбинског рата, умјесто безбрижног дјетињства, игре и школских дана, многи малишани изгубили су животе, поставши недужне жртве ратних страдања.

Њихова имена данас су трајни подсјетник на бол кроз који су прошле породице, али и опомена да се таква трагедија никада и никоме не понови. Сјећање на страдалу дјецу Српског Сарајева остаје дубоко уткано у колективно памћење народа, као обавеза да се њихова невиност, патња и прерано угашени животи никада не забораве.

Колико само недужне дјеце страда због крвавих политика немилосрдних свјетских моћника, колико само малих недужних створења је изгубило живот у ратној машинерији. 

Нажалост, примјера је много.

Босна и Херцеговина. Деведесете године. Ратни сукоби. Скоро па да није било дана, тих црних деведесетих, кад смрт није била главна вијест. Гинуло се на све стране. Задах смрти осјећао се на сваком кораку. Смрт као да је постала свакодневница. Као да је и Босна постала мали Витлејем, као да се и ту неки нови Ирод издигао па не мари за страдањем дјеце.

Немамо срца одвојити нити једно дијете чији се живот насилно угасио, одвојити, нити га посматрати другачије сем кроз Витлејемску дјецу. Ни једно дијете убијено током ратних сукоба у Босни и Херцеговини није криво за бездушну политику домаћих и свјетских властодржаца. Свако од њих, без обзира како се звало и чије име носило, само је дијете. Много је мучних примјера страдања дјеце у протеклом рату. Свака од тих грозних прича отима тежак уздах из груди. Тешко је издвојити појединачан примјер. Бог нека опрости, гријех је и појединачно говорити о страдању невине дјеце. 

Један у низу ужасних сцена страдања дјеце десио се на самом крају ратних сукоба у БиХ.

Зла судбина застаде на 1995. години. 

Једанаестог марта 1995. године, негдје око 15:00 часова, снајперски хитац прекинуо је дјетињство десетогодишњој Милици и деветогодишњој Наташи. Не слутећи да их зло око гледа кроз снајперску оптику, безазлено и безбрижно Милица и Наташа, као најбоље другарице, дјечијом игром пркосиле су суморној ратној свакодневници. Дјевојчице, безазлена дјеца, напрасно су постала легитиман војни циљ. Из непосредне близине, према изјавам очевидаца и свједока страдања, снајпериста је погодио Милицу и Наташу са зграде „Лориса“. Није им било помоћи. Упркос брзој интервенцији љекара њихова малена, чиста, слабашна срца нису могла да издрже удар смртоносног олова. Издахнуле су на плочнику трга који данас, бесрамно, носи назив „Трг хероја“. Иако се добро зна ко је био безумник који је притиснуо обарач и усмртио два недужна живота, правда, бар ова овоземаљска, га ни до дана данашњих није стигла.

Милица Лаловић и Наташа Учур јесу српска дјеца, али су симбол страдања сваког дјетета у протеклом рату, без обзира на националност. Како имати срце па казати ово пострадало дијете је Српско ово је Бошњачко ово...сва дјеца су наша. Свако пострадало дијете опомена је сваком оном безумнику који је био зачетник зла и сукоба. Сва пострадала дјеца су мученици. Њихова огромна жртва обавеза је свима нама да се окренемо једни око других, да се запитамо коме и чему су потребни сукоби. 

Милица и Наташа данас једна до друге почивају. Њихови надгробни споменици, и споменици многе страдале наше (наше=свих нас, без обзира на нацију) дјеце, али и споменик убијеној дјеци Сарајева и сваки споменик и свака хумка дјетета широм свијета, свједок су тешких и ужасних времена, али морају да буду опомена да се више никада и никоме слично зло не понови.