У својој породичној кући у Сокоцу, на данашњи дан 2019. године, у 72-ој години живота упокојио се протојереј-ставрофор Милорад Љубинац, који ће трајно остати у сјећању народа романијског краја као један од најомиљенијих и најпоштованијих свештеника.

Своју свету дужност обављао је на јединствен начин, искрено вјерујући у доброту сваког вјерника. Служио је Богу и народу, био прави „народни“ прота. 

Родио се 1948. године у селу Сељани, код Рогатице у вишечланој породици, као осмо дијете честитих домаћина Гојка и Јованке. Основну школу завшрио је у Рогатици. Отац се надао да ће његов најмлађи син остати на селу, на тежачком имању, наставити традицију добрих домаћина, али га је то размишљање напустило након сусрета и разговора са митрополитом Нектаријем Круљом, на традиционалном народном сабору у Рогатици, на Преображење Господње 1965. године.

Митрополит Нектарије Круљ је часном домаћину Гојку предложио да малог Милорада пошаље у Богословску школу у Београд, што се и десило. Током петогодишњег школовања на Богословској школи, показао је завидно знање и високе моралне вриједности и био један од најбољих ученика.

Након завршетка школовања, одлази на одслужење војног рока у Призрен, а послије дипломирања на Богословији „Свети Сава“ у Београду 1971. године, у Старој цркви у Сарајеву рукоположен је у чин ђакона.

Исте године, у соколачкој цркви Светог пророка Илије рукоположен је у чин презвитера, да би, након тромјесечне праксе у Старој цркви, био постављен за пароха добрунског и администратиора вишеградског, што је за младог свештеника била изузетна част и огромна обавеза.

Вишеградски крај ће га памтити као брижног свештеника, човјек од повјерења, спремног да посавјетује и помогне у невољи.

У Соколац долази у октобру 1976. године , гдје остаје до краја живота.

Дошао је у Соколац у тешко, одбожено вријеме, када се хулило на Бога и цркву, када су искрени вјерници скривали своја осјећања, кришом одлазили у богомоље, тихо се у свом дому Богу молили и крсне славе славили.

Знао је прота прићи сваком Романијцу, па и невјернику, са њим отворено разговарати, посавјетовати га, наћи му се у тешком тренутку. Ту племениту мисију обављао је на јединствен, може се рећи – непоновљив начин.

У вријеме његовог службовања у Сокоцу, десио се прави препород Српске православне цркве у овом простору, оптерећеном тешким заблудама прошлости. Један је од најзаслужнијих свештеника што су Соколовићи добили цркву Светог Георгија, на чијем освећењу се окупило преко 15 хиљада вјерника из разних крајева бивше Југославије, што је било просто незамисливо у то вријеме. Силну енергију је уложио у изградњу Духовног центра „Романијска Лазарица“ у Сокоцу, са којим се с разлогом поносе Соколац и Митрополија дабробосанска. Немјерљив је протин допринос и у изградњи манастира Соколица на Равној Романији и Цркве Свете Петке у Војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик, гдје је покојни Милорад, данима и ноћима пружао ријечи утјехе несрећним родитељима, који су у фебруару 1996. по други пут сахрањивали своје најмилије.

Био је десна рука блаженопочившем митрополиту дабробосанском Николају. Као парох соколачки, срео се са бројним познатим духовницима, међу којима су били блаженопочивши патријах Павле и патријарх московски и цијеле Алексиј.

Преносио је младима своје знање о вјери као вјероучитељ у соколачкој основној школи. Био је судионик бројних семинара на којима се разговарало о хришћанству, организованим у Митрополији дабробосанској, Великој Британији, Румунији, Кипру, Јерменији, Грчкој, Албанији, Либану и другим земљама.

Остао је упамћен и као велики хуманиста, дугогодишњи члан соколачког Црвеног крста.

Носилац је великог броја признања, а, како је често говорио, „највеће признање му је било поштовање вјерника“.

Пензионерки живот прота Милорад је почео на празник Покрова Пресвете Богородице 2012. године, када се од вјерника опростио служећи Свету литургију у Цркви Светог пророка Илије.

Догодило се то на дан када је, далеке 1971. године, у најстаријем соколачком храму рукоположен у чин презвитера.

Прота Милорад је у својој светој и племнитој мисији имао несебичну подршку супруге Мирјане, са којом је изродио кћерку Оливеру и сина Александра, који су им подарили шест унука.