Храм Светог Георгија у Великој Кладуши, изграђена 1901, а освећена 17. новембра 1913. године, у којој су усташе 29. јула 1941. на звјерски начин ликвидирале више од 500 Срба из Босанске Бојне, Градине, Буковља, Глинице и других села, недавно је добила статус националног споменика БиХ.
Црква је прво припадала парохији Врело, а од 1941. Глинској парохији. Данас је у саставу Бихаћко-петровачке епархије. Током градње, администратор је био Леонид Јергић, а 1910. рукоположен свештеник Стојан Врањешевић. Између два свјетска рата у Цркви Светог Георгија у Великој Кладуши најдуже је службовао парох Милан Карановић, поријеклом из Босанског Новог, кога је 1939. наслиједио јеромонах Игнатије Ђурић из Сремске Митровице. Он је доживио судбину свог народа. Најприје је мучен с парохијанима у цркви, а затим убијен на оближњем стратишту Мехино Стање. Ликвидиран је тада и његов малољетни син, који је покушао да се сакрије у сијено, на шталу сусједних кућа, али је проказан, ухваћен и убијен у цркви.
Детаљи тог злочина доспјели су у јавност након осамдесет година. Кад су усташе прогласиле НДХ, у чији састав је ушла и БиХ, почеле су с потпуним истребљењем српског, јеврејског, ромског живља и других који се нису слагали с њиховом влашћу. О том догађају, чији је свједок био, детаљно је, неколико година пред смрт (умро је 13. маја 2019) дописнику „Политике” свједочио Сулејман Мухамедагић из Велике Кладуше, мјештанин и један од организатора устанка против фашизма у Босанској Крајини. Уочи 29. јула 1941. године, испричао је Мухамедагић, усташе су ноћу извршиле рацију и похапсиле све Србе, бебе у колијевци, дјецу, жене, старце, кога год су ухватили… Све су их дотјерали у цркву у Великој Кладуши. Ту су их затворили и мучили до смрти.” О том догађају Мухамедагић је даље причао:
„Припремљен је бруталан злочин на који домаће усташе нису пристале. Одбиле су да учествују у злочину у цркви. Изузетак су били Јозо Шућуревић и Ђуро Анин Циндрић. Тада је Вентура Баљак, командант усташке јединице, позвао Љубу Кватерника, жупана жупе Крбава и Псат са сједиштем у Бихаћу. Пожалио се на своје подређене. Рекао је – они неће да изврше задатак.”
Тада је Љубо Кватерник обећао да ће ријешити проблем.
- Не брини, послаћу ти људе - казао је. Упутио је у Велику Кладушу 50 усташа с фесовима, с измишљеним муслиманским именима, јер је требало да устанички Кордун добије информацију, наравно погрешну, да су Србе ликвидирали муслимани из Велике Кладуше.
- Они су дошли и у цркви починили стравичан злочин, какав се мало где догодио. Нису употребљавали ватрено оружје него је то било касапљење, ударање кундацима, чекићима, бебе и децу, држећи за ноге, ударали су о зид, главе су им пуцале од тих удараца, а крв пљуштала по цркви. Унутра је, данима после тог страшног злочина, било крви за висину ципеле - препричао је Мухамедагић послије осам деценија, ове, до сада мало познате, призоре из кладушке цркве. На западном зиду, близу улазних врата, налази се спомен-плоча с натписом о усташком злочину.
Језиво је и свједочење Мухамедагића о трагедији Србина Ранка Бадрића, који је сасвим случајно избјегао хапшење и ликвидацију у цркви, али је страдала његова породица.
- Док су усташе проводиле свој крвави пир у цркви, таксиста Ранко Бадрић звани Мишчевић, одвезао је путнике у Врнограч. То је 15 километара од Кладуше. Када се вратио, неко од комшија Пајазетовића, муслимана, рекао је: ’Бјежи Ранко, сви кладушки Срби су затворени у цркву.’ Он је оставио аутомобил и побјегао у шуму звану Пожар. Сакрио се, притајио. У његовој близини, у исту шуму, усташе су дотјерале групу Срба, међу којима и његовог синчића од три или четири године. Заједно с осталима, бацили су га у претходно ископан канал. Он је усташама пружао руке, вјеровао да се с њиме играју. На дјечакове испружене руке, за помоћ да изађе из јаме, усташа га је ударио чекићем у главу. Замислите оца који то гледа, а немоћан је. Ранко је послије рата свједочио о томе.
Сљедећег јутра, како је испричао Мухамедагић, усташе су парадирале Великом Кладушом, с прекораменицама везаним за опасач, са задјевеним крвавим сабљама. Послије злочина у православној цркви, масовна убиства настављена су на Мехином Стању, на тромеђи општина Слуњ, Велика Кладуша и Војнић, гдје је од 3. до 5. августа 1941. године ликвидирано 4.100 Срба из села Црни Поток, Поникве, Пољана, Глиница, Гејковац, Вргин Мост, Шиљковача, Маљевац, Шмрековац, Крстиња, Брусовача, Јагровац, Свињица, Широка Ријека, Бухача…
- Бацали су их у раније ископане тенковске ровове, сада претворене у масовне гробнице. То су били искључиво Срби и они који се нису слагали с усташком политиком. Али, то су појединачни случајеви, који не завређују нарочити помен, да се о томе прича - казао нам је Мухамедагић, детаљно описујући један од највећих злочина над Србима у Босанској Крајини, о којем се ријетко причало.
Злочинац измицао правди до 1955. године
Након рата, према причању Сулејмана Мухамедагића, учесници масакра у цркви Јозо Шућуревић и Ђуро Анин Циндрић ухапшени су и осуђени на смрт.
- Ђуро је ухваћен у шуми Урга и ликвидиран. Јозо је избјегавао руку правде до 1955. године. Ухваћен је на граници с Аустријом, у покушају бјекства и доведен у Велику Кладушу, гдје је осуђен на смрт вјешањем. Казна је извршена у Бањалуци.
Мало ко сврати, храму је неопходна обнова
Након Другог свјетског рата, у Кладуши су службовали свештеници Немања Видић, Иларион Кнежевић, Никола Диклић, Славољуб Галовић, Јово Зељковић, Дојчин Стојановић… Данас у ову цркву долази мали број вјерника јер су Срби из кладушког краја током посљедњег рата масовно избјегли у Српску и Србију. Њихова села су опустошена. Овдје долазе само повремено, најчешће љети, како би посјетили своја гробља и упалили свијеће покојницима, каже Миле Грмуша, који се из Босанске Бојне одселио у Футог. Окупљања Срба из Велике Кладуше у цркви су најчешћа за храмовну славу, Светог Георгија, подсјећа садашњи парох Александар Бјеличић. Каже да је црква у лошем стању и да је неопходна њена обнова.
Специјално за „Политику” Милан Пилиповић
