Прије двије и по деценије преминуо је Драгомир Бојанић, један од највећих глумаца бивше СФРЈ. Увијек је био насмијан и вољен свуда гдје се појављивао, а хумор га није напустио ни посљедњих дана које је провео на Војномедицинској академији у Београду.
Гидра је рођен 13. јуна 1933. у Крагујевцу. Имао је веома тешко дјетињство јер је током Другог свјетског рата остао сироче. Завршио је у родном граду средњу школу за прераду меса, воћа и поврћа или “конзерваториј”, како је ову образовну установу у шали називао. Годину је радио у фабрици конзерви “Црвена звезда” и истовремено водио драмску секцију при овом колективу.
Његов талент није могао проћи незапажено, па је почео играти у аматерском позоришту, а на студије глуме у класи Раше Плаовића уписао се неколико година касније у Београду.
Филмску каријеру је започео епизодном улогом у филму Жике Митровића “Ешалон доктора М.” из 1955. године. Главне и веће споредне улоге играо је у више од 30 домаћих филмова, а снимао је и у Италији. Под псеудонимом Ентони Гидра (Anthony Ghidra), Драгомир Бојанић се шездесетих година појавио у 10 вестерна, а за улогу у филму “Балада о револверашу” (1967.) редитеља А. Калтабијана добио је и награду.
На фестивалу у Пули 1974. освојио је Златну арену за улогу партизана Тадије Чемеркића у филму Радомира Шарановића “Свадба” (1973.), насталом према истоименом роману Михајла Лалића. Током снимања овог остварења крстио је у Москви, у доба најјачег комунизма, своју мезимицу Јелену.
Највећу популарност ипак је стекао улогом Жике Павловића, коју је играо од 1978. до 1992. године у серијалу “Жикина династија”. Такође је остао познат и по улогама каплара Јанићија у филму “Марш на Дрину” Жике Митровића из 1964. и агента Микуле у серији “Повратак отписаних” из 1978. Никад није користио помоћ каскадера, мада су му то пријатељи савјетовали.
Обожавао је коње и јахао је до посљедњих дана, преноси Avaz.ba.
Гидра је волио младе талентоване глумце, који су били чести гости у његовом дому, почевши од Драгана Максимовића, Соње Савић па до Жарка Лаушевића.
Посљедње дане живота провео је на ВМА. У његову собу те 1993. године доводили су пацијенте да им прича вицеве све до раних јутарњих сати. Доктори и сестре су га обожавали, чак би му понекад прошверцали понеку цигарету.
