На данашњи дан 1993. године умрла је српска пјесникиња Десанка Максимовић /1898-1993/, члан Српске академије наука и умјетности, чија се поезија одликује топлином, сензибилношћу, непосредношћу, музикалношћу и родољубљем.
Завршила је Филозофски факултет у Београду и била професор у Обреновцу, Дубровнику и Београду.
Дјела: збирке пјесама "Песме", "Зелени витез", "Песник и завичај", "Отаџбино, ту сам", "Мирис земље", "Тражим помиловање", "Немам више времена", "Песме из Норвешке", "Летопис Перунових потомака", "Ничија земља", "Слово о љубави", приче "Лудило срца", романи "Отворен прозор", "Не заборавити", роман за дјецу "Прадевојчица", збирка бајки и прозе у стиху "Орашчићи палчићи", путопис "Снимци из Швајцарске".
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима, а неки од њих били су Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић и Бранко Ћопић.
Поезија Десанке Максимовић је и љубавна и родољубива, и полетна и младалачка, и озбиљна и осјећајна.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама "Крваву бајку", која свједочи о терору окупатора над недужним народом и ђацима у Другом свјетском рату.
