Гатачко село Фојница, које је до средине прошлог вијека имало и статус општине, није заобишао егзодус људи па од некадашњих 250 ђака, у школским клупама сједе само два ученика, а на јесен ће остати само један.

Од многих објеката остала је само рушевина. Продавнице, мотел, сточна пијаца, али и врева људи неке су од чињеница о којим се са сјетом препричава у овом селу, гдје су нетакнута природа и мир присутни на сваком ћошку. Екипа “Гласа Српске” посјетила је ово мјесто 15 минута удаљено од Гацка те се увјерила да ипак ведар дух и оптимизам није напустио мјештане. Богољуб Братић истиче за “Глас” како никад није размишљао да напусти Фојницу. Пуних шест деценија ту живи, а 40 година ради у Руднику и Термоелектрани “Гацко”, која је и жила куцавица овог краја, док ни од сточарства никад није одустао уз помоћ породице.

Фото: glassrpske.com

- У нашој школи сада су само два ученика, а 70-их година прошлог вијека, када сам ишао у школу, било је и око 250 гдје се дјечија граја ширила Фојницом.  Сада је све стало у једну клупу, а догодине ће бити само један ђак  - прича Братић носталгично.

Ипак, како каже неки су се и вратили, што враћа наду да села никада неће бити пуста.

- Фојница је била права касаба из Андрићевих романа. Стара и нова Фојница, а ми за тај стари дио села и сада кажемо да је чаршија. Имала је дућане, пекаре, светосавски дом који је био јединствен у Херцеговини како је био опремљен, народне ношње које су биле посуђиване читавој регији, али и библиотеку. Све је то функционисало до Другог свјетског рата. За вријеме Аустроугарске била је ту и касарна на три спрата, а касније и станица полиције - казао је Братић.

Додаје да је саборно мјесто црква Христовог Вазнесења из 1884. године коју је саградио вјерни народ под парохијанством Аћима Братића. Уз то, у селу се чува и највећи орден Српске православне цркве, Орден Светог Саве првог степена и то уреднику “Американског Србобрана”, органа  српског народног савеза у Америци професору Јовану Братићу.

- У дому проте Аћима Братића чува се највећи орден СПЦ којим је Јована Братића одликовао блаженопочивши патријарх српски Павле. У истој кући чува се и Библија из 1870. године, једна од најстаријих - рекао је Братић.

Фото: glassrpske.com

Село гдје је научио да хода, трчи и пише никад не заборавља ни Ранко Братић који живи у Гацку, али у своју оазу мира долази кад год може.

- У новије вријеме, биле су ханови, кафане и преноћишта, сада од тога ништа нема. Некада је било 40 до 50 домаћинстава, а данас живи око 70 људи. Није одлив заобишао ни нас, али још више је изражен у околним селима фојничке површи. Фојница је била општина при невесињском срезу до 1952. године - рекао је Братић, додајући да је у центру била и сточна пијаца можда и најача у Херцеговини, која је радила све до почетка рата 90-их.

Како каже, на селу је тежак живот, а сада је ипак много лакше него када су они били дјеца, јер су путеви били лоши, а није било ни струје. Не тако давно у ово мјесто долазили су људи из околних мјеста да зараде своју плату.

- Мотел, кафане, продавнице, матични уред и пошта само су нека од мјеста гдје је хљеб зарађивало најмање 50 људи. Било је и до 20 различитих заната, а сада су само ту учитељица и матичарка - рекао је Братић.

Према његовим ријечима, омладина је полако ишла у велике индустријске центре. Оно чиме се поносе јесу уважени професори, спортисти и љекари који су широм свијета освјетлали образ мјеста одакле су кренули.

- Село је важно, то се показало и у рату, јер нас је отхранило и изнијело рат. Судбина села је запечаћена у фојничкој површи. Села око нас су опустјела, а у пет-шест села сада би све сјело у један аутобус - рекао је Братић.

Фото: glassrpske.com

Успомене и љубави

Богољуб Братић каже да се налазе и два извора у селу. Вулова чесма и Херцегово врело гдје и даље постоји столица гдје је Херцег Стјепан одмарао, а сачуване су и многе љубавне успомене па и тајне.

- Ту су се дешавала и прве љубави. Код Вулове чесме смо се сабирали, знало се да је то збирно мјесто да су се ту окупљале десетине људи. Уз нашу изворну пјесму чуо би се и звук гитаре умјетника из села Тихомира Жука - рекао је Братић.

Пише: Милош Васиљевић