Школе су им далеко, па често пјешаче, километрима, по киши или пртећи снијегом завејане путеве. Вртићи су за њих недостижан луксуз, а ћуке и маце су им неријетко једини другари за игру.
Колико дјеце у Републици Српској и БиХ одраста у оваквим условима, нико не зна поуздано.
Ниједна институција нема чак ни податак колико малишана живи у селима, а камоли у каквим условима одрастају, али искуства свједоче да је у селу дјетињство сасвим другачије него у граду.
Једно село, 9 мјештана, 2 дјеце
Мали Митар Субашић (7) рођен је и одраста на падинама планине Виторог, у повратничком селу Прибеља, 20 километара од Гламоча.
Овдје живи само девет мјештана, а Митар и његов брат Душко (5) једина су дјеца у селу.
Ипак нису усамљени. Друже се са животињама. Док градска дјеца морају да моле родитеље да им дозволе да у стану држе мацу или рибицу, Митар и Душко уживају играјући се ћукама, мацама, птицама које су савиле гнијездо на њиховом имању, али и са јагњићима и теладима, којих има на претек, јер се мама и тата баве узгојем оваца и говеда.
– Дођи да ти покажем птичице. А ово је мој омиљени ћуко, зове се Јазо. Био је луталица, сад није, јер живи код нас и ми га хранимо – испричао је Митар новинарима, прије три године, кад је још “био мали”.
Данас прича другачије, школарац је, уозбиљио се … али му је и даље једино вршњачко друштво брат Душко.
Јер, у селу Прибеља нема ни играоница, ни вртића, ни доктора за дјецу, чак ни продавнице у којој би клинци куповали чоколадице и размјењивали сличице фудбалера и играчке из киндер јајета.
Овамо чак ни на дан дјечјих права не свраћају ТВ екипе, када праве анкете, није им успут. Нико овој дјеци не нуди тренинге, школе језика или музике, креативне радионице.
Невиљиви и ником битни, а највеће благо
Дјеца попут Душка и Митра невидљива су, чак и статистички. У Заводу за статитику РС добили смо тек податак да, према процјенама из 2018. године, у Српској живи 200.105 дјеце у доби до 18 година.
Колико је њих настањено у руралним, а колико у урбаним подручјима, статистичари не знају. Зна се, међутим, да старимо, па је у РС као и у цијелој БиХ, тек сваки шести становник дијете.
Мада бисмо свако дијете, с обзиром на статистике, морали да чувамо и његујемо као ријетку драгоцјеност, пракса показује да није баш тако. Чак ни обавезно основно школовање није исто за дјецу у градовима и у малим местима и селима.
– Основно образовање у РС није сваком дјетету доступно под једнаким условима – упозорила је Главна служба за ревизију јавног сектора РС у извештају из прошле године, указујући, између осталог, на удаљеност сеоских школа и лоше услове у њима.
Кад школа нема за гријање и тоалет папир
Ревизори наводе да неке школе из буџета не могу добити ни два одсто од траженог новца потребног за основе трошкове, попут набавке средстава за хигијену и огријева за зиму.
Тако се дешава, како су писали медији, да неке школе у селима немају ни тоалета ни воде, док се у градовима, у појединим школама, уводе електронски дневници.
Пет општина у РС нема ниједну основну школу, а међу тим општинама је и Ново Горжде, гдје, по подацима објављеним у ревизорском извјештају, живи око 100 деце.
Чак 13 општина има по једну основну школу, иако се често ради о просторно великим и разуђеним мјестима, као што су Љубиње или Калиновик.
Према извјештају, сваки пети ђак путује до школе више од четири километра, и упркос законској обавези, немају сви основци у РС обезбјеђен адекватан и бесплатан превоз.
Како то изгледа у стварном животу свједочи Данијела Дебота (11), ученица шестог разреда из Петровог Поља код Требиња.
Данијела: Баш нам је тешко кад је вријеме лоше
– Добро је што у школи доста времена проводимо у природи и што имамо игралиште, на којем нам нико не смета. Лоше је што нема продавнице, па немамо гдје да купимо ужину и што дуго пјешачимо до школе, што је баш тешко, кад је вријеме лоше – каже Данијела.
Додаје да код куће нема друштво за игру, али је радује што има пуно кућних љубимаца.
-Дјеци у граду је предност што имају пуно другара и што им је све на дохват руке, а мана је што су изложени опасности у саобраћају. Градској дјеци, чак и ако имају кућне љубимце, они често страдају од аутомобила – каже Данијела.
Данијела, наравно, није ишла у вртић, јер у њеном, као ни у већини других села, нема вртића. Тако у РС, према званичном регистру, од укупно 160 вртића, само два приватна и два јавна налазе у селима, али и те вртиће чешће похађају деца из града, него она са села.
У вртић нису ишли ни ђаци учитељице Сање Бајић, која већ годинама живи у Бањалуци, а предаје дјеци у удаљеним селима у рејону Мањаче.
Ова агилна и креативна сеоска учитељица, која је прошле године проглашена “Шампионком инклузије”, у своју скромну учионицу доноси “пауер поинт” презентације, интернет и наставу кроз игру.
Каже да њеним ученицима живот није лак ни једноставан, али да се уз мало труда и маште са њима мож постићи много.
– Ми у нашим школама немамо бог зна какве услове, па смо често приморани да импровизујемо, а у тим условима креативност учитеља долази до изражаја. Таквим приступом подстиче се и креативност код деце – каже Сања Бајић.
Само 15 километара од Бањалуке, а све им далеко
Пројекти за најмлађе у селима права су ријеткост. Неколико таквих акција, усмјерених на рад са дјецом из приградских средина провела је бањалучка НВО “Здраво да сте”.
Активисти су дјецу упознавали са подстицајним садржајима, који су им доступни у граду, те примијетили да многа дјеца градски живот упознају тек када крену у средњу школу.
– Изненадити смо се колико је дјеце заврши основну школу а да никад не посјете Бањалуку, иако живе само петнаестак километара од града – каже Александра Штрбац из ове НВО.
Проблем је, додаје она, што ми имамо генерално мало података о томе какав је заправо живот дјеце на селу, какве су социјалне карте тих подручја, проблеми са којима живе, капацитети породица у којима дјеца одрастају и њихове потребе.
– Наша су сазнања да су јако оскудни садржаји за дјецу у сеоским срединама, те да генерално и потенцијали који постоје нису довољно искориштени у сврху организације квалитетнијег живота за дјецу – закључује Александра Штрбац.
Упозорење из Уједињених нација
УН Комитет за права дјетета упозорио је да БиХ нема систематизоване податке, на основу којих би се могло пратити колико се поштују права дјеце грантована УН Конвенцијом, поготово кад су у питању осјетљиве групе малишана.
– Комитет поздравља проведени попис становништва 2013. године, али препоручује БиХ да унаприједи систем прикупљања података, разврстаних према доби, полу, инвалидитету, географској локацији, етничком поријеклу, миграцији и социоекономском статусу – наводи се у извјештају Комитета за БиХ.
