У свим нашим селима био је некад понеки скот. Ђед би казивао:
„То је онај чојек што гледа испосебе, лаже, петља и чувајте га се, ђецо – оће зајебати“
Касније је мајка то тумачила мало стручније, онако матерински:
„Ко оће слагати, оће и украсти. То су они што не воле ни да раде ни да се школују.“
Међутим, у граду су једну улицу назвали „7 скотова“, али се још тада нико не би усудио рећи „Седам лопова“ била би то тешка и недоказана ријеч. Скотови су уствари била потпуно јасна, ријетка именица, док је било посла, полиције и домаћинлука, све до сахране оног неког бандита у главном граду, што је убијен у Њемачкој, кад је на испраћај дошло 5000 „људи“. Е, тада је ђаво дошао по своје. Навијачи су почели да туку фудбалере, фудбалери судије и полицајце, а судије и војска да штрајкују. Додуше, на конкурсу за функцију, још увијек се, није писало, под посебни услови: „Мораш бити скот“. Није писало, али се говорило по кафанама:
„Ђеће он бити први!“ „Не може он, није махер, није он скот“ „Појешће га скотови за вечеру“ Богме је и наш народ поодавно почео носити пијевца љекару, а жандару и курви црвенку да не види неко. Све је то процес, дијалектика.
Ушао је скот у нашу кућу , башту и улицу; у бизнис, економију: и државну и тржишну. Почели смо и ми јаја вагати и на ваги варати. Нећу га поздравити, не исплати ми се. Скотови су се нагло намножавали. Појавили су се прво у трговини, кладионицама, грађевини, фармацији, естради, спорту… Господин проценат, прагматични. Касније су се одомаћили чак и у медицини, етици, приватним и државним факултетима… Некако се држе један другог, правила удруживања су им једноставнија и јача од наше културне традиције: „Он тебе каменом ти њега љебом“; „Пати се на овом свијету, живјећеш у рају“; „О себи при себи“.
Е, већ тада су ученици и родитељи почели малтретирати и тући професоре. Уведено је школско правило : 20 на једног, најслабијег. Вршњачки, јуначки.
„Скааачи, скаачи!“ одзвања и у школама и на стадионима.
Скотови су се уплели и у милостињу и у садаку и изборили и за благонаклоност бораца и ратне сиротиње, црвеног крста и полумјесеца, милосрђа и мерхаметлука. Сасвим је општеприхваћено да се сликају за дневник са шкољком јаја од 5 марака са бескућницима. Неки скот је даривао навац за изградњу нове цркве или синагоге; Бог је Велики опростио му је, на овом свијету.
На нашој слави смо престали пјевати, Бога, мртве претке и јунаке помињати по добру, али смо почели под кандилом славили Њих –скотове, Њихова дјела, аутомобиле, виле, хотеле, станове., њихове норме и регуле. Мајке кћерке сјетују да буду пјеваљке и купе пластичне сисе, а синове да се снађу и да имају муда.
„Шта ће ти, јадо, гољо!“ „Немој бити шоња, буди мушко, буди звјерка“
Једне вечери, по западном сунцу, дошло је наређење да то више нису скотови, него се по уставу морају звати контраверзни бизнисмени. Мало претешко за изговор па је народ исподтиха и даље шаптао оно љепше „скотови“, малим словом.
„Хајде де, нејси“ по турски, народ је научио да трпи по 500 година, да порез редовно плаћа аги и кулучи, кћерке подводи душманима. Проћиће и ово и Њихово – не липши, магарче до зелене гране. Шта је тричавих 500 година?
Море бит будне и горе… Ја још увијек пишем скот малим словом. А како ви?
Аутор: Слобо Ковачевић
