U svim našim selima bio je nekad poneki skot. Đed bi kazivao:

„To je onaj čojek što gleda isposebe, laže, petlja i čuvajte ga se, đeco – oće zajebati“

Kasnije je majka to tumačila malo stručnije, onako materinski:

„Ko oće slagati, oće i ukrasti. To su oni što ne vole ni da rade ni da se školuju.“

Međutim, u gradu su  jednu ulicu nazvali „7 skotova“, ali se još tada niko ne bi usudio reći „Sedam lopova“ bila bi to teška  i nedokazana riječ. Skotovi su ustvari bila potpuno jasna, rijetka imenica, dok je bilo posla, policije i domaćinluka, sve do sahrane onog nekog bandita u glavnom gradu, što je ubijen u Njemačkoj, kad je na ispraćaj došlo 5000 „ljudi“. E, tada je đavo došao po svoje. Navijači su počeli da tuku fudbalere, fudbaleri sudije i policajce, a sudije i vojska da štrajkuju.  Doduše, na konkursu  za funkciju, još uvijek se, nije pisalo, pod posebni uslovi: „Moraš biti skot“. Nije pisalo, ali se govorilo po kafanama:

„Đeće on biti prvi!“ „Ne može on, nije maher, nije on skot“ „Poješće ga skotovi za večeru“ Bogme je i naš narod  poodavno počeo nositi pijevca ljekaru, a žandaru i kurvi crvenku da ne vidi neko. Sve je to proces, dijalektika.

Ušao je skot u našu kuću , baštu i ulicu;  u biznis, ekonomiju: i državnu i tržišnu. Počeli smo i mi  jaja vagati i na vagi varati. Neću ga pozdraviti, ne isplati mi se. Skotovi su se naglo namnožavali. Pojavili su se prvo u trgovini, kladionicama,  građevini, farmaciji, estradi, sportu… Gospodin procenat, pragmatični. Kasnije su se odomaćili čak i u medicini, etici, privatnim i državnim fakultetima… Nekako  se drže jedan drugog, pravila udruživanja su im  jednostavnija i jača od naše kulturne tradicije: „On tebe kamenom ti njega ljebom“; „Pati se na ovom svijetu, živjećeš u raju“; „O sebi pri sebi“.

E,  već tada su učenici i roditelji  počeli maltretirati i tući profesore. Uvedeno je školsko pravilo : 20 na jednog, najslabijeg. Vršnjački, junački.

 „Skaaači, skaači!“ odzvanja i u školama i na stadionima.

Skotovi su se upleli i u milostinju i u sadaku i izborili i za blagonaklonost boraca i ratne sirotinje, crvenog krsta i polumjeseca, milosrđa i merhametluka. Sasvim je opšteprihvaćeno da se slikaju za dnevnik sa školjkom jaja od 5 maraka sa beskućnicima.  Neki skot je darivao navac za izgradnju nove crkve ili sinagoge; Bog je Veliki oprostio mu je, na ovom svijetu.

Na našoj slavi smo prestali pjevati, Boga, mrtve pretke i junake  pominjati po dobru, ali smo počeli pod kandilom slavili Njih –skotove, Njihova djela, automobile, vile, hotele, stanove., njihove norme i regule. Majke  kćerke sjetuju da budu pjevaljke i kupe plastične sise, a sinove da se snađu i da imaju muda.

„Šta će ti, jado, goljo!“ „Nemoj biti šonja, budi muško, budi zvjerka“

Jedne večeri, po zapadnom suncu, došlo je naređenje da to više nisu skotovi, nego se po ustavu moraju zvati kontraverzni biznismeni. Malo preteško za izgovor pa je narod ispodtiha i dalje šaptao  ono ljepše „skotovi“, malim slovom.

„Hajde de, nejsi“ po turski, narod je naučio da trpi po 500 godina, da porez redovno plaća agi i kuluči, kćerke podvodi dušmanima. Proćiće i ovo i Njihovo – ne lipši, magarče do zelene grane. Šta je tričavih 500 godina?

More bit budne i gore… Ja još uvijek pišem skot malim slovom. A kako vi?

Autor: Slobo Kovačević