У току 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам имао свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

Ово је дио једне од бројних потресних исповијести о голготи коју је Славко Јовичић Славуј прошао као логораш у сарајевском логору за Србе и Хрвате „Силос“.

У њему и логорима у Тарчину и Храсници провео је укупно 1.344 дана.

Јовичић је преминуо јуче у 69. години живота. Популарног Славуја јавност највише памти као посланика у Представничком дому ПС БиХ, али оно што је одредило његов живот није био политички ангажман, него мука кроз коју је прошао за вријеме рата.

Из своје куће у „Силос“ је одведен у мају 1992, а на слободи се нашао тек 19. јануара 1996.

– „Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и корисни само да раде ствари потребне за војску. Нико вас ту није гледао као човјека, само је било важно да се уради планирани посао. Иако смо покушавали да радимо, тукли су нас и вршили нужду по нама. У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 резервних војника, ухапшених на линији у Хаџићима, сви остали су били цивилна лица – испиричао је Јовичић 2014. за портал Србининфо.

Посебно се присјетио тог 22. априла 1994. године, када су побјегла двојица логораша.

– Тада су логораше поново по ко зна који пут скупили. Знао сам шта слиједи. Ја сам опет оптужен да сам организовао бијег затвореника и почело је премлаћивање на смрт. Молио сам једног чувара да ме убије. Тада сам себи дао задатак да ћу, ако преживим, причати истину, а некада сам молио Бога да се неко смилује и да ме убије, како би ми прекратио патње – рекао је Славуј.

За Вечерње новости је у љето 2020. изјавио је да су Срби у Храсници, чији је управник био тада осуђени Хусеин Мујановић Хусо, мучени на 167 начина, те да би и нацисти „позавидјели Хуси и крвницима“.

– Једно вече у јулу 1993. године извели су нас из логора да сахранимо једног убијеног Србина. Ни име му не знам. Локација је била код школе. Избројао сам то вече 123 гробна мјеста. Мотке су биле забијене умјесто крстова. По завршетку рата, негдје 1996. године дошао сам у Храсницу са Унпрофором на локацију гдје смо сахрањивали Србе. Све је било прекопано и лешеви однијети – рекао је Јовичић.

Фото: ТВ Прва

Како је себи обећао, након рата је ширио истину о томе шта се дешавало у ратном Сарајеву, а био је и свједок у бројним судским процесима.

Славко Јовичић је рођен 1953. године у Дољанима код Хаџића. 1990. године је завршио Вишу управну школу у Сарајеву и потом се запослио као замјеник начелника и инспектор у Државној служби безбједности.

По завршетку рата почиње радити као инспектор државне безбједности у Министарству унутрашњих послова Републике Српске све до 2004. када је постао потпредсједник Савеза логораша РС. Ту функцију је обављао двије године, а онда је на општим изборима 2006. изабран за посланика у ПС БиХ као кандидат СНСД чији је члан постао четири године послије. На општим изборима 2010. није директно изабран у Парламент, али је добио компензацијски мандат.

На сљедећим изборима није се кандидовао, а медијима је рекао да је о томе најмање одлучивао предсједник СНСД, Милорад Додик, а много више „неки ликови који се стално мотају око Додика, који су предсједнику сервирали разне податке, па и лажи и то све ради својих позиција и ради њиховог останка и опстанка на политичкој сцени“.

– За мене чланска партијска књижица не значи ништа. За мене је ријеч најважнија. Кад дам ријеч, е то не мијењам без оне највеће нужде, па чак ни тада – рекао је.

Памтимо га као посланика који није изостајао са сједница, чак ни када је у згради парламента примао инфузију. Као једног од најактивнијих, као парламентарца који је прије свега, био свој, а онда страначки. Као човјека без длаке на језику, који је у безброј дискусија на прво мјесто стављао проблеме народа у овој земљи.

Када су 2013. расправљали о Приједлогу закона о заштити особа које пријављују корупцију у институцијама БиХ, Славуј је у свом стилу предложио да се тај закон преименује у закон о „цинкарењу“.

– Нико не може заштитити оне који у институцијама пријаве корупцију. Ако се неко „увалио“ у неку институцију БиХ, наравно да је дошао преко везе, страначке, родбинске.  И он ће сад пријавити корупцију? Па, није луд! Тај би прво морао пријавити сам себе – рекао је у посланичкој дискусији.

Нажалост, свједоци смо да је био управу, јер корупција и даље разара БиХ, а они који се усуде да је пријаве пролазе голготу.

Фото: ТВ Прва

У интервјуу за Ослобођење у септембру 2014, на питање шта би требало приоритетно урадити да народ напокон почне да живи боље, Славуј је рекао да је постало бесмислено слушати сваку власт која помиње борбу против криминала.

– Корупција је умиљато звање за велики број лопова који су се енормно обогатили у ратном времену и то на патњама и на крви свих народа. Од тог времена треба кренути. Али, ко то да уради? Зар они лопови који прије рата нису имали дана радног стажа у књижици и који су преко ноћи постали енормно богати, пљачкајући јадну сиротињу коју су под плаштом патриотизма гурнули да гине за “добробит” лопова и лопужа који данас располажу огромном имовином, док јадни и честити народи гледају само како да преживе?! – одговорио је Славуј.

Функционер СДС, Александра Пандуревић, која је једно вријеме била у посланичким клупама заједно са Јовичићем, каже да ће Славка памтити као борца и искреног човјека, сапатника њене мајке из „Силоса“, због чега је, признаје, према њему била слаба, а и он према њој.

– Увијек ме је звао „дијете“ или Сандрице. Знали смо се и посвађати, али никада није дозвољавао да ме неко други критикује и увијек ме бранио. Имао је према мени тај заштитнички, родитељски гард – ја те могу ружити, али други не смију. Дивила сам се његовој борбености којом се носио са тешком болести. Скупљајући задњи атом снаге долазио је на посао – каже Пандуревићева за Српскаинфо.

Судбина је хтјела да Јовичић буде „заробљен“ и у миру, заједно са осталим колегама парламентарцима, који нису могли да мрдну из зграде ПС БиХ у јуну 2013. јер су грађани блокирали узграду, поводом тадашњих проблема са издавањем ЈМБГ. Из тог периода памти се његова изјава: „Ово је почетак револуције и промјене Устава БиХ, што се никад неће десити, таман да мене убију и стријељају, овдје се то никад неће десити“.

– Никада нећу заборавити ноћ када смо били заробљени, затворени у парламенту. Гледала сам како га стижу муке „Силоса“ и како га поново проживљава. Његова величина је била што упркос свему што је преживио, у његовом срцу није било мржње и људе је и даље дијелио само на добре и лоше. Недостајаће ми много – каже Александра.

Без обзира на то што га живот ни мало није мазио, Славко Јовичић није скидао осмијех с лица, а како му надимак вели, обожавао је да запјева. Са потписником ових редова једаред је, путем телефонске везе, у дуету запјевао „Београдски мали пијац потопила Сава…“

Видео: Пинк БХ

Наравно, није се либио да запјева ни пред телевизијским камерама, као на ТВ Пинк.

Или у емисији АТВ, када се орило „Бањалуко и та твоја села.

Славко Јовичић је водио свој интернет блог, на коме се трудио да пише о догађајима и личностима с циљем да не буду заборављени. Како показује датум, посљедњи текст објавио је 25. јануара 2022. посвећен Николи Кољевићу, првом потпредсједнику Републике Српске. – Као и многи ствараоци Републике Српске, познати научници и књижевници, Никола Кољевић је скоро па заборављен – написао је Јовичић.

Ми се надамо да Славуј неће бити заборављен.