Будући командир трећег руског добровољачког одреда, Александар Шкрабов Владимирович, препливао је Дунав да би дошао у Србију. Био је из града Керч на Криму.

Учинила му се то послије Волге малена ријека.

Пливао је у одијелу до средине Дунава а онда га је повукла матица.

Био је морнарички пјешадинац. Поручник морнаричке пјешадије.

Зар он, који је чезнуо за војничком славом, што је толике границе прешао да би се Србима придружио, да тако неславно заврши.

Испливао је скоро два километра ниже.

Лежао је на трави, на пропланку у непознатој земљи, чекајући да се одјећа на њему осуши.

Било је љето, сунчан дан. И послије пар сати био је сув.

Бојао се граничне патроле па је наставио пјешке, што даље од границе и Дунава.

Заобишао варош која му је била на путу.

Ходао је два дана до сљедећег града гдје је на аутобуској станици купио карту за Београд.

У Бироу Републике Српске послали су га на Јеврејско гробље у Сарајево, код војводе Славка Алексића.

Славко га је поставио за командира Трећег руског добровољачког одреда. И четничког мајора.

Добио је ратни надимак Саша Рус и једино је он могао да држи руске добровољце у војничком реду.

Он и војвода Славко Алексић су сједели један до другог.

Славко и Саша Рус су разговарали моторолама.

Јер у Сарајеву је свак’ сваког слушао.

Слушали су и Бошњаци којима се од руског језика ледила крв у жилама.

Псовали су им матер православну.

У разговор се умијешао и глас на арапском којег нико није разумио.

Онда је кренуо напад на Јеврејско гробље.

Дружина која није хтјела да носи петокраке, жабе црвене на капама, дочекала их је.

Дванаестог и тринаестог јуна 1992. муслимани су према извештајима њихове телевизије имали 127 мртвих.

А било их је много, много више…

Никад више нису тако напали Грбавицу.

Остали су лешеви по Јеврејском гробљу који су се читаво љето распадали.

Ништа као мртвац не смрди. Лешина ни једне животиње.

Муслимани су то знали. Упркос молбама и гаранцијама да неће пуцати, иструлили су ту.

Алијин биолошки рат. Горе казне није било од држања положаја ту, близу лешина. А љето је било врело.

Име Саша Рус постало је славно на Сарајевском војишту.

Руси су долазили, задржавали се неко вријеме, неки мање неки више али је Саша остајао. Прошло их је око стотину. Било их је разних и са различитим мотивима.

Дошла је ускоро за њим и супруга Светлана и син Јегор који је имао девет година.

Ту их легендарни свештеник поп Жути вјенчао у цркви направљеној у просторијама мијесне заједнице. Кум је био Славко.

Саша Рус, Александар Шкрабов Владимирович, погинуо је 6. 6. 1994. на Мошевићком брду на Олову. Одсјај двогледа открио га је снајперисти.

Сахрањен је на војничком гробљу Миљевићи које је поп Жути отворио. Сем тог, отворио је поп Жути још пет гробаља за сарајевске Србе. Нека су била толико близу првих линија да је ноћу сахрањивао поп Војо Жути сам, док су војници чували стражу.

У реду за почасни плотун стајао је и деветогодишњи дјечак. Јегор Шкрабов Александрович. Пуцао је из очевог пиштоља.

Сашу су можда сви заборавили али никад неће његови ратни другови који ме моле да се распитам шта је са Јегором Шкрабовим Александровичем.

Уз ватру на којој печемо чувену гатачку телетину и сучемо крваву ратну пређу, причају ми да су чули да је бајкер, да је у бајкерским јединицама који улазе у дубину украјинског фронта. Тај мали човјек од девет година који је видио рат и на чијем лицу се нису видјеле сузе. Јер за херојима се не плаче. Шта би могао друго да буде.

Ријетко ко је гинуо у борбама. На Грбавици се гинуло од граната и снајпера. Ипак је од 150 људи 35 погинуло.

Козачки капетан Виктор Дестајов из области Кубанија је видио кад је метак од снајпера погодио трудну Српкињу која је радила у кухињи.

Залуду га је било одвраћати.

Утрчао је желећи да помогне погођеној жени.

Снајпериста је чекао.

Муслимански снајперисти нису бољи од наших зато што су бољи стријелци већ зато што је у култури ислама чекање.

- Доста ми је, болан, те ваше хиће - рекао је Хасо кад је Мујов син дошао по колијевку наручену за њега и плаћену прије двадесет година. Требала је Мују за унука. - Доста ми је те ваше журбе - рекао му је Хасо и вратио паре.

Снајпериста је само то и чекао. Кад је подигао мртву жену стигао га је метак из снајпера.

Пјотор Малишев има блиједо лице, готово бијело, мршав је, покрети су му као и очи, благи.

Нешто је у њему што га је одвајало од осталих ратника.

- Чим сте се бавили пре него што сте овамо дошли -  питао га је Славко.

- Био сам монах, али сам одлучио да скинем мантију и дођем да се борим за православље. 

Узели су други Руси да га обучавају. Тешко да су те руке пушку држале.

Нешто на његовом лицу је говорило да неће преживјети рат.

Станислав Краков би рекао: „Видео му се мртав змијски котур око врата.“

Са Грбавице је отишао међу „Беле Вукове“ код Срђана Кнежевића.

И ускоро погинуо. Славко то никад Срђану није опростио. Али ко га је могао сачувати.

За њим је дошла жена која га је вољела.

Замонашила се у неком манастиру, кажу Прекобрђе, Морача у Црној Гори.

Владика Амфилохије, блаженопочивши, дао је да се направи филм о њему.

Кад год умре од старих рана, година и болести неки од четника са Грбавице, ратних другова Руса добровољца, говор држи Бране Ковачевић.

Говорник, прије него што ће почети говор, викне:

„Сви за Донбас!“

„…Донбас!“ одговорају му сурове херцеговачке планине.

Уморни и већ стари добровољци са Грбавице, заборављени од свих, опраштају се од мене зачуђени да се и њих неко сјетио.

Пише: Небојша Јеврић