С пуно љубави, разумијевања и међусобног поштовања, супружници Ковачевић, Андрија (102) и изабраница његовог срца Софија (92), већ 73 љета "плове" брачном луком, и данас, мада у позном животном добу, једно другом су најчвршћи ослонац!

Тако је било од првог дана заједничког живота, сада већ далеког 21. новембра 1949. године у њиховом родном Невесињу, и очувало се до данашњих дана у Новом Саду, гдје су ратних деведесетих стигли из родне Херцеговине.

Још увијек крепки, бистрих мисли и доста очуваног здравља, симпатични времешни Ковачевићи, одмах на почетку разговора за "Новости" веле да тајни рецепт за дуговјечан брак немају. Ипак, савјетују брачним друговима да буду добри једно према другом, и да знају када треба да попусте.

- Јесам, бога ми, ја мом Андри доста тога попуштала. Ево га, нека каже - искрено ће симпатична бака Софија, гледајући у своју прву и једину љубав у животу.

- Била сам у терету, радила и мушки и женски посао, али сам мужа добро пазила, а и он није био лош за мене. Нисмо се свађали и никада није повисио тон на мене. Пуно разумевања смо имали једно за друго, а имамо га и даље. Данас се свашта дешава, туку се, свађају, разводе...

Мада слабије чује, деда Андрија, пажљиво упијајући сваку Софијину ријеч, враголасто додаје да је и он знао да ућути када се она наљути.

- Моја Софија је била изузетно лепа девојка и зато сам се загледао у њу - открива Андрија шта се дешавало у родном Невесињу док је момковао.

- Кад сам видео ту лепоту, хтео сам је одмах пољубити. Верујем у велику љубав, и никада моју жену нисам преварио, нити бих то икада учинио. Вредна је била, лепо кувала, правила колаче, подизала наше троје деце, сина и две кћери, бринула о свему. Уз све то, била је и добар економиста.

Присјећајући се давно прошлих времена и младалачких дана, Ковачевићи се и данас, послије 73 године брачног живота, сјећају тог Аранђеловдана 1949. године када су се једно другом заклели на вјечну љубав и у добру и у злу. Вјенчање је обављено у општини пред матичарем, али је Андрија, иако комуниста и учесник у Другом свјетском рату, пристао да својој љубави испуни жељу и да послије грађанске церемоније, свештеник очита оченаш.

Заслугу за дуговјечност њиховог брака, како веле Ковачевићи, има и то што су се увијек договарали како и шта ће радити, без трзавица. Признају да се воле и данас, а на питање ко кога више, загонетно се смјешкају и неће да кажу. Ипак, Софија, на чијем лицу су још видљиви трагови некадашње љепоте, одважила се и казује да је она Андру "стотину хиљада пута више волела и пазила".

- Да га прст заболи, мени је туга - каже Софија.

Потврђујући Софијине ријечи, Андрија с осмијехом додаје да зато никад није ишао другим женама.