Међу берачима гљива на романијском платоу, али и шире Младенко Поњарац из Сокоца важи за једног од најбољих. Одлазак у шуму и брање шумских плодова његова је велика љубав још из дјетињства.

Овај природњак, како сам себе назива, више од 20 година шумама и стазама Романије трага за смрчком, вргањем, лисичарком и редушом.

- Као мали са оцем сам ишао у гљиве, тада смо брали само смрчак, а кроз посао у шумском газдинству сам почео да берем и остале гљиве. Радећи тај посао наилазио сам на разне врсте гљива и тако из године у годину ме је то почело интересовати - каже Младенко за кога је драж брања гљива у томе што не зна колико и гдје ће наћи оно што тражи.

Сви који желе да беру гљиве треба, да се, како истиче, наоружају стрпљењем. Додаје да највише воли смрчак, гљиву која је послије тартуфа најтраженија у свијету зато што га је могуће наћи само у кратком периоду почетком прољећа

- Он расте у шумама тополе, црногоричне шуме, а воли опожарена мјеста па чак га можемо наћи и на сметљишту. Мана је што се може наћи само у периоду од 15 до 30 дана, а листањем шуме и бујањем вегетације он нестаје. Са ових подручја он се извозио на западно тржиште гдје је веома тражен, али због климатских промјена све га мање има - наглашава Поњарац.

Иако је гљиварство Младенков хоби, од њега може да заради пристојну суму новца. Наводи да проблем представљају ниске откупне цијене, али и гљиве које су вјештачки произведене због којих се домаће теже пробијају на страно тржиште.

- Ове године нисам лоше прошао продавајући сирови смрчак, али доста тога и раздијелим пријатељима и фамилији. Ако је добра година и цијена смрчка буде на нивоу може се фино зарадити, ипак за 15 дана зарадити неких 1.000 КМ у данашње вријеме није мало - каже Младенко и додаје и да са осталим гљивама у току године поступа исто, уколико буде вишка прода, а ако не, поклони или како каже, сам поједе.

Као већ искусан гљивар Младенко онима који желе да крену у шуму и беру гљиве савјетује опрез и наглашава да први пут у такав подухват не би требало да се упуштају сами већ уз пратњу искуснијег берача.

- Свака гљива има своју отровну двојницу због чега их људи мијешају. Често ми људи пошаљу слике да питају да ли је та гљива отровна или не, али се разлика између отровне и јестиве гљиве само може објаснити на терену. Такође, не треба ићи дубоко у шуму, чак и ја избјегавам сам ићи - каже он.

Он додаје и да су сусрети са дивљим животињама очекивани.

- Једном сам се сусрео са медвједом и не бих желио више иако смо побјегли један од другог. Дивље животиње се углавном плаше људи, али оно што не желим да видим су змије. Ове године их још нисам видио, али претходне сам се неколико пута сусретао са поскоцима због чега сви морају бити на опрезу - поручује Младенко.

Као човјек који воли природу Младенко сматра да поред тога што узимамо од ње, природи треба и да­ дамо нешто.

- Природа нам много тога даје, а много јој узимамо, због тога нам се све ово и дешава. Највећи непријатељ природе је човјек, а природи можемо дати и тиме да не одлажемо смеће у шуму или да бацамо отпатке кроз прозоре аутомобила - наглашава Младенко.

Путем друштвених мрежа му се сваки дан јављају људи да га питају за савјет или куповину гљива, а истиче да га посебно радује то што постоје и млади који би да крену његовим стопама.

Са поносом истиче свог кума, којег је прије неколико година повео у шуму а данас, како каже, ученик је престигао учитеља. Послије сваког одласка у гљиве Младенко савјетује свима да по повратку прегледају одјећу, јер оно што одговара гљивама одговара и крпељима.

Улов

Највећи улов Младенка Поњарца до сада је био вргањ тежак више од једног килограма.

- Велики вргањ није првокласан, они мањи су квалитетнији, али ја њих не једем што је за многе чудно. Њега само берем и продајем или поклањам - истиче Младенко.

Аутор: Горан Јањић