Милева Ранкић преживјела је напад муслиманских снага на сребреничко село Брежани прије 33 године, али је остала без синова - двадесетогодишњег Мирослава и двије године старијег Драгослава, као и мужа Милисава.

- Овдје су ми побили дјецу и мужа. Прислужујемо им свијеће за покој душа. Уби их војска Насера Орића. Нападоше, побише кога су стигли, опљачкаше, све попалише и нико ништа. Нико не одговара за оволико побијених људи код својих кућа. Гдје је правда и шта раде судови? - пита ова старица.

Милева је изгубила вјеру у правосуђе и очекује да ће оне који су јој убили супруга и синове на кућном прагу стићи Божија правда умјесто земаљске неправде.

- Године пролазе, а нико не реагује и нико не одговара за убијену моју и дјецу многих Српкиња - прича ова мајка.

У сребреничком селу Брежани муслиманске снаге из Сребренице и околине убиле су 32 српска цивила, од којих њих 18 кобног 30. јуна 1992. године, а иако је овдје извршен стравичан злочин над српским народом за то још нико није одговарао што је велика срамота правосуђа БиХ.

Жртве су убијане на најсвирепији начин на кућном прагу. Неки су убијени, односно запаљени, на спавању у кућама.

Ово је један у низу злочина без казне, почињених над Србима овог краја у оквиру планског етничког чишћења и уништавања свега што је српско на овом простору, које су муслиманско политичко и војно руководство континуирано спроводили у средњем Подрињу.

Преживјели чланови породица Ранкић, Јосиповић и Милошевић сваке године крајем јуна обиђу спомен-плоче члановима њихових породица подигнутих на мјесту гдје су убијени, неколико стотина метара прије централног споменика гдје буде служен парастос.

Ту су убијени, а и пронађени посмртни остаци Драгислава, Мирослава и Милисава Ранкића, Љубомира и Љубише Јосиповића, те Видоја Милошевића, док 88-годишњи стараца Станко Милошевић још није пронађен.

Најмлађа жртва масакра био је 15-годишњи Љубомир Јосиповић. Међу убијенима било је пет жена.

Муслимани из Сребренице су Видоја Лазића приковали за крст на сред села, а његову осамдесетогодишњу мајку Достану и слијепу сестру Кристину живе запалили у кући.

Милорад Марјановић, који је био у селу када је нападнуто у рану зору у 4.30 часова, каже да су напали са свих страна и убијали су све што су стигли, а преживјели су само они који су се дочепали шуме и шикара.

- Било је страшно. Пробудиле су нас гранате са Осмача које су падале око кућа. Пуцало је са свих страна. Од пуцњаве, урлика, викања, галаме и лупања разним предметима створила се несношљива бука. Упадали су у куће и клали, убијали или палили живе људе. Убијали су и палили цивиле у кућама - присјећа се Марјановић.

Он истиче да су муслимани под командом Насера Орића упали у село 30. јуна 1992. године убијали, пљачкали, палили, а нико није одговарао, што је срамота за судство БиХ, Хашки трибунал и цијели свијет, наводи се у књизи "Свједочанство о некажњеном злочину над Србима у Подрињу".

- Обновили смо споменик и на новим спомен-плочама написали историју страдања нашег села да млађи знају и да жртве не буду заборављене, да пренесемо на младе да не доживе исту судбину и страдање, јер муслимански вјерски лидери сваке године у Поточарима позивају на освету говорећи `нека освета буде правда`, а за злочине над Србима никог не осуђују - наглашава Марјановић.

Милован Милошевић је тог дана остао без деветнаестогодишњег сина Видоја и оца Станка, који је имао 88 година. Због посљедица рањавања тог дана једва се креће уз помоћ штака.

Предсједник Савјета мјесне заједнице Брежани Милан Ранкић рекао је Срни да је од 70 пријератних кућа у Брежанима обновљено 30 и да се од 350 предратних становника, само тридесетак вратило и живи у селу.

- Село је страдало у оба свјетска рата, највише у посљедњем Одбрамбеноотаџбинском. Све је уништено, а нико није одговарао нити ће пред оваквим судством БиХ. Уздамо се у Божију правду и она полако стиже злочинце - говори Милан.

Он је, штитећи цивиле, био један од ријетких мушкараца који се успио извући из муслиманског окружења, а поред њега су погинулих његов стриц са двојицом синова.

Милан истиче да у селу нема дјеце и да ту живе само старија лица.

Преживјели причају да су злочинци неке мјештане ухватили и одвели живе и да се још воде као нестали.

Посмртни остаци Станка Милошевића и глувонијемих Достане и Крстине Лазић, упркос свим напорима и тражењу никада нису нађени, нити је ко одговарао за злочин у овом и осталим српским селима у сребреничкој општини.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић рекао је да су злочин у највећем сребреничком српском селу починиле комшије муслимани из сусједних села и из Сребренице и да је неприхватљиво да још нико није одговарао.

- За правосуђе БиХ и Хашки трибунал Срби су жртве другог реда. Омаловажавају нас и наше породице. О томе је више бесмислено говорити, али никада нећемо одустати од борбе за истину и за одговорност злочинаца - истакао је Којић.

Он каже да су муслиманске јединице убијале дјецу, старце и жене и да је село у коме је било седамдесетак мјештана напало више од хиљаду војника, што говори о јасним геноцидним намјерама да се уништи све српско и затру трагови српског постојања.

Којић каже да се још 49 Срба из сребреничке општине, од којих троје из Брежана, воде као нестали.