Они су православци, пишу ћирилицу, говоре српски и славе крсну славу, иако су аутохтони становници Словеније, старосједиоци у дежели. Срби из Беле Крајине потомци су ускока, који су у данашњу Словенију доселили прије скоро 500 година, да своју нову домовину бране од најезде Турака.

Од тада су прошли многи крвави ратови, стварале су се и растурале државе и царства, а Срби у Белој Крајини су остали своји на своме. И никад нису дозволили да се међу комшијама заметне кавга.

– Вијековима ми овдје живимо заједно, у миру и сагласју са Словенцима и са комшијама Хрватима, али не заборављамо ко смо и шта смо – каже Симо Селаковић (80), предсједник Српске православне црквене општине Мариндол, општина Чрномељ, Република Словенија.

Фото: Синиша Пашалић/Рингиер

Недалеко од овог и сусједних српских села Пауновичи, Видњевичи, Миличи и Бољанци протиче ријека Купа. Она је данас граница Словеније и Хрватске, а некад је била крвава граница између Хабсбуршког и Отоманског царства. Ускоци, избегли из Србије, коју су похарали Турци, доселили су у Белу Крајину, као њени граничари и заштитници.

Насељавање

Прво насељавање Срба забиљежено је 1528. и од тада у овом дијелу Словеније живе Селаковићи, Милићи, Видњевићи, Радојчићи, Вукмановићи, Дмитровићи…

Стара српска села су опстала до данас, али се њихова имена пишу са „ч“, као и презимена многих потомака ускока. Утицај словеначког језика.

Симо Селаковић још се држи слова „ћ“, или како би Словенци рекли „меког ч“, у свом потпису. Потписује се ћирилицом. Слави Светог Стевана, као и сви Селаковићи, или Селаковичи, у Белој Крајини.

Зна да су његови преци дошли у ове крајеве 1557. из околине Ужица и да су 1564. године учествовали у изградњи православне цркве у Мариндолу, прве у Белој Крајини. Тог храма, као ни многих других, више нема. Само крстови на црквиштима свједоче да су некад постојали.

– Овдје данас живи око 180 православаца, Срба, који су  старосједиоци у Словенији. Некад нас је било више. Етнолог Нико Жупанич је писао да је 1900. у селима око Чрномеља живело око 500 православних душа. Али, шта ћете, људи се исељавају из ових крајева, не само Срби, него и Словенци – каже Симо.

Уз матерњи српски, течно говори  и словеначки, језик свог завичаја, па њемачки, а помало и француски, јер је годинама, као мајстор и возач камиона, радио у Њемачкој и Француској.

– Жао ми је што не знам енглески. Понекад наиђу туристи, који се занимају за нашу културу и традицију, а који говоре само енглески. А ја им ништа не знам објаснити  – каже Симо.

Имање

Овај витални пензионер, осим што брине о парохијској цркви и дочекује радознале туристе, има још једно задужење: домаћин је великог и богатог породичног имања у селу Миличи.

– Видите, цијело ово брдо је наше, моје и мог сина Ранка  – каже Симо.

Штале, куће, соларни панели на крововима, коњи, стадо од 120 оваца, па трактори, машине и неколико аутомобила – све је то њихово.

Ипак, највеће богатство Селаковића је бројна породица.

Дједа Симину супругу, Наду Селаковић (69), рођену Ивошевић, нисмо затекли код куће: извела је овце на пашу.

Фото: Синиша Пашалић/Рингиер

Симин син из првог брака, Живорад, живи у Берлину. Други син, Милан, са супругом и синовима Давидом и Жаном, скрасио се у Чрномељу, а и кћерка  Даница Селакович Милкович је отишла за својим животом.

Ипак, на имању у Миличима има још доста чељади. Уз дједа и баку, ту је и Симин син Ранко и његова породица: супруга Марјана и кћерке Сања, Петра, Павла и Сара.

Снајка

Марјана Селаковић (49) је Словенка, једна од многих које су се посљедњих деценија удале за „ускоке“. И она говори српски.

 Фото: Синиша Пашалић/Рингиер

Вијековима су Словенци и Срби у Белој Крајини живели у слози и миру, али се „пазило“ да се не „мијешају“. Мјешовити бракови између православаца и католика, који су били незамисливи у доба Хабсбуршке монархије, а ријетки и у вријеме Краљевине СХС, заживјели су тек за Титове Југославије.

Ипак, Марјана каже да јој није било „баш једноставно“ када је, прије скоро три деценије, одлучила да се уда за Ранка. Рођена је и одрасла словеначком селу Семич, на другом крају чрномељске општине.

– Док нисам упознала Ранка нисам знала ниједног Србина. А ни моји нису били баш одушевљени што се удајем за човјека друге вјере. Али, кад погледаш, све је то исто: исти начин живота, иста традиција, слични језици. Само се обичаји, о празницима, разликују – каже она.

Ћирилица

Марјана је већ годинама поносна домаћица крсне славе Селаковића, када им у госте долазе и рођаци Словенци. Научила је обичаје, али славску сарму још није савладала.

– Нема ни потребе, свекрва је одлична кухарица, она је задужена за трпезу – каже у шали Марјана.

Њена најмлађа кћерка Сара (15), ученица првог разреда Предузетничке школе у Новом Месту, није бог зна како заинтересована за бакине кулинарске вјештине. Више воли да помаже оцу на имању, а највише воли коње.

Фото: Синиша Пашалић/Рингиер

– Волим живот на селу и не намјеравам да се селим у град, мада, искрено, не знам чиме ћу се бавити када завршим школу – каже Сара, наравно, на српском.

Српски говори, али ћирилицу не зна, као, уосталом, ни већина њених вршњака из српске заједнице у Белој Крајини.

Колико год се старији нараштаји, а поготово Српска православна црква, трудили да очувају национални идентитет, језик и ћирилицу, вријеме и средина ипак чине своје.

Најбоље се то види у Бољанцима, старом ускочком селу, које се и данас налази усред шуме. У шуми, на граници, је и основано, како би храбри ускоци лакше упадали на подручја која су окупирали Турци, да нападну њихове пограничне јединице и одврате их од напредовања преко Купе.

“Од кметије се не може живјети”

На православној цркви у Бољанцима стоји плоча на којој је, латиницом, записано: „Врлинић, Радојчић и Кордић су били први насељеници 1593.“

Поред цркве је православно гробље. На старим надгробним споменицима имена покојника су исписана ћирилицом, са словом „ћ“ у презимену. Новије надгробне плоче исписане су латиницом, а потомци ускока се, по њима, презивају Врлинич, Радојичич, Кордич…

Анка Милич (63), рођена Врлинич, потомак је једне од најстаријих ускочких породица у Белој Крајини.

Затекли смо је како уређује своје, под конац скоцкано, двориште и башту.

Фото: Синиша Пашалић/Рингиер

Одмалена је, каже, као и сви њени земљаци, пуно радила. Све до пензије је била болничарка у Чрномељу, сваки је дан путовала на посао. А кад се врати, чекали су је послови сеоске домаћице. Одгајила је двоје дјеце и дочекала четворо унука и двоје праунука.

– Није лако. Од кметије се не може живјети, а кад идеш на посао, тешко је све стизати. Није ни чудо што млађи одлазе у градове – каже Анка.

Ипак, њен син је остао на имању, које је Анка наслиједила од својих Врлинића.

Црква

Анка и њен супруг, потомак ускока из села Миличи, као и њихова дјеца, у кући говоре српски. Сви су крштени у православној цркви, али се нису црквено вјенчавали. Славе крсну славу.

Унуци и праунуци разумију српски, а да ли ће га говорити и кад порасту – ко зна.

А ћирилица?

– Ја знам ћирилицу, онако, као дјеца кад уче читати. И кћерка зна ћирилична слова, научила је то у школи за вријеме Југославије, али син већ не; он је млађи – признаје Анка.

За православну вјеронауку у Белој Крајини нема довољно дјеце. Ђаци иду у словеначке школе, већ од првог разреда.

Мариндолска парохијска црква Светог Петра и Павла у Миличима главно је мјесто окупљања потомака српских ускока. Свештеник Јеленко Стојановић, парох из Српских Моравица, у сусједној Хрватској, долази у овај храм сваке прве недјеље у мјесецу, да служи литургију. Долази и на Бадње вече и на Петровдан, када је храмовна слава.

– Народ је овдје привржен цркви, крсте дјецу, вјенчавају се у цркви. А за Петровдан и на Бадње вече окупи се и по 200 људи. Дођу и Словенци, па и начелник општине Чрномељ и новинари из Новог Места. Овдје је то нормално. И наши иду њима на поноћку – каже парох Јеленко.

Каже да је народ овдје „мекши“ него у неким другим дијеловима Балкана. И током рата је, вели, без икаквих проблема, чак и без докумената, прелазио границу, да би у Миличима обавио сахрану или крштење.

Музеј

Да Словенци у Белој Крајини Србе „ускоке“ сматрају „својима“ увјерила се и екипа Српскаинфо током боравка у Чрномељу и Метлики. Многи мјештани говоре српски, а и они који не говоре труде се да га разумију.

– Кад су дошли Турци, за њима су дошли и ускоци. И од тада су они наши суграђани – каже Матеја Чернич, симпатична кустосица у Музеју Беле Крајине у Метлики.

Тхе Јустифиед Имаге Грид ЈС ис нот лоадед. Трy дисаблинг Цондитионал сцрипт лоадинг ин тхе Генерал сеттингс.

Показује експонате, који свједоче о ношњи и начину живота ускока.

Ипак, та је збирка, сматрају мјештани српских села, прилично оскудна. Да дуга и богата традиција Срба у Белој Крајини заслужује више вјерују и неки словеначки историчари.  Један од њих је Јанез Вајс, који истражује архиве у Бечу, Будимпешти и Грацу, како би прикупио што више података о ускоцима.

А потомци ускока су наумили да у близини цркве у Миличима оснују Музеј белокрајинских Срба. Општина Чрномељ им је већ издала грађевинску дозволу, подршку имају и у Словенији и у Србији и ускоро ће, ако Бог да, поставити камен темељац.

Зашто је Крајина Бела

Бела Крајина је име добила по брезама, којих је некад на овом подручју било много више него данас, и по традиционалним бијелим ношњама од лана. Ношња Срба ускока, који од давнина гаје овце, шаренија је од словеначке: обогаћена је вуненим прегачама,  јелецима и везеним детаљима, на којима доминира црвена и црна боја.

Министар Селаковић, рођак из Београда

Белу Крајину је лани посјетио министар иностраних послова Србије, Никола Селаковић, који је Србима обећао помоћ у оснивању музеја у Миличима.

– Био је јако срдачан, мени је рекао да смо рођаци. Да ли смо стварно неки даљи род, не знам, можда и јесмо – каже Симо Селаковић.

Српска снајка градоначелница

Мојца Чемас Стјепанович, српска снајка из Чрномеља, два мандата је била начелница ове општине, или како у Словенији кажу „жупања“.

Њен супруг, додуше, није потокмак ускока, поријеклом је из околине Добоја, али је ипак у ускочким селима Мојца била омиљена „градоначелница“.

И са њеним насљедником на челу општине, Словенцем Андрејом Кавшеком, Срби имају одличну сарадњу.

Предсједник Србије Александар Вучић је прошле године Кавшека одликовао Златном медаљом за заслуге у култури и за сарадњу Србије и Словеније.

 Аутор: Милкица Милојевић