Сребреничанка Тијана Пејић /1999/ међу десет је најбољих студената Архитектонског факултета у Београду у својој генерацији, са просјеком оцјена 9,3 и припрема пројекте и радове за завршетак основних студија да би у наредној академској години, од октобра, наставила мастер студије на том факултету.

Њени цртежи, пројекти и макете у претходним годинама студија одабирани су међу најбоље у њеној генерацији студената и излагани у холу факултета, гдје се сваке године представе најбољи студентски радови.

Тијана је примјер како се дјечија машта и жеље могу да претворе у стварност и постану реалност.

Наиме, она је као ученица петог разреда исказала жељу да жели да буде архитекта када одрасте. Тада, како прича, није ни знала шта је право значење те ријечи, али јој је моћно звучала и привлачила је, а маштала је да се граде неке куће и објекти у облицима и изгледу како их она замишља. Та привлачност према пројектовању, креацији, дизајнирању и обликовању никада је није напуштала.

Своју креативност најчешће је испољавала у ликовним радовима за које је као ученица добила мноштво школских и општинских, али и награда на конкурсима неких међународних организација у БиХ.

На ликовном конкурсу УСАИД-а једном је заузела треће мјесто на нивоу БиХ, а једном је освојила прву награду. На ликовном конкурсу италијанске организације "Чезви" у Сребреници побиједила је и за награду добила таблет уређај што је тада била ријеткост у овом мјесту.

Академски сликари из Италије, који су били у жирију, између великог броја радова, оцијенили су њен рад најбољим између неколико, како су навели, изузетних. Тај избор су образложили тиме да Тијанини цртежи имају идеју и поруку и да се по томе издвајају од осталих и имају посебан квалитет, аутентичност, односно да у њима долази до изражаја креативност.

Њен награђени рад, уз асистенцију италијанских сликара, касније је група ученика урадила као мурал већих димензија и украшавао је просторије "Чезвија".

Своју креативност и жељу за експериментисањем још у основној школи почела је да испољава израдом накита од бижутерије. Након првих изложби на школским манифестацијама, њене минђуше, брошеви и наруквице постали су тражени и доносили су јој џепарац, који ју је мотивисао да се још више посвети том хобију.

Израђивала је накит необичних облика и креација комбинујући различите материјале и боје.

У средњој школи је у оквиру припрема за такмичење младих стваралаца ИНОСТ у Бањалуци формирала ученичко предузеће, чији је била директор и са групом ученика представили су се као фирма за израду накита са разрађеним бизнис планом.

Два пута је у саставу школског тима учествовала на ИНОСТ-у и оба пута су освојили медаље за стваралаштво у својој конкуренцији. Једном су били други, а други пут трећи на тој смотри стваралаштва.

Представила се као вођа тима и на фестивалима ученичког стваралаштва у Сарајеву и Власеници и са свих тих смотри враћала се без накита, јер су изложени експонати били распродати.

Креативност и свестраност исказивала је и у другим областима.

Била је ђак генерације у основној школи и "вуковац" у гимназији. Редовно је освајала награде на ликовним, литерарним конкурсима и видео-презентацијама поводом школске славе Светог Саве и културно-спортске и привредне манифестације "Дани Сребренице".

Била је члан екипе у основној школи која је освојила прво мјесто на такмичењу Црвеног крста за регију Бирач у познавању покрета Црвеног крста. Активно је учествовала у раду више удружења и невладиних организација и у мноштву еколошких, хуманитарних и културних активности, али и у реализацији кампања за поштовање дјечијих и људских права, за родну равноправност, те радионица за писање, израду декупажа и других пројеката које су те организације реализовале.

Постизала је запажене резултате и на неколико републичких такмичења из различитих области као ученица.

До поласка на студије била је члан сребреничког хора "Суперар" са којим је наступала у Бечу, затим на више концерата у Српској и БиХ, а и као члан Српског културно-умјетничког друштва "Свети деспот Стефан Лазаревић" наступала је у Прагу, затим у више мјеста у Србији и Републици Српској, те редовно на културним и вјерским манифестацијама у Сребреници и средњем Подрињу.

Тијана каже да јој пројектовање представља изазов и да у том послу креативност може да дође до пуног изражаја. Жеља јој је да као будући архитекта добије прилику да се искаже у тој струци и да допринос савременој архитектури на овим просторима.

Захваљујући љубави и склоности ка архитектури и упорности приликом уписа и студија, Тијана остварује свој дјечији сан и сребреничка гимназијалка ускоро ће постати архитекта, што је жељела још од петог разреда основне школе.

Њен примјер показује да дјечија машта може да постане стварност и да наизглед недостижни циљеви могу да се остваре ако се то искрено жели, ако се посједује таленат те воља и упорност да се то постигне.