Предивна ријека Сана спаја Приједор и Нови Град, међусобно удаљене ваздушном линијом тек нешто преко 25 километара. У тим градовима, односно њиховој непосредној близини прије 142 године, 1882. рођена су два умјетника, веома важна за културу нашег поднебља.

Мада их је осим завичаја спајао и сликарски кист и премда су им се животни путеви често укрштали, ова два ликовна ствараоца били су потпуно различити карактери. Један је важио за највећег акварелисту, а други за највећег чудака у њиховој бранши. Неки се сад већ досјећају да је ријеч о сликарима Тодору Швракићу и Лазару Дрљачи. Међутим, прије него се позабавимо њиховим биографијама, подсјетићемо се на вријеме и околности у којима су стасали у врхунске умјетнике.

Важно је истаћи да су припадали једној сјајној плејади српских сликара академског образовања, која је на самом почетку 20. вијека снажно закорачила на јавну сцену окупиране Босне и Херцеговине. Сви су рођени у размаку од свега неколико година, а већина њих је са стипендијом “Просвјете” сликарска знања стицала на западним академијама: од Прага и Кракова, преко Беча и Пеште, до Минхена и Париза. Одмах да поменемо Пера Поповића, комшију из Приједора, тек годину старијег од речене двојице. Затим ту је Јован Бијелић (1886. Петровац), Бранко Радуловић (1885. Мостар), Саво И. Поповић (1887. Сарајево), Ђорђе Мазалић (1888. Костајница), Петар Тијешић (1888. Сарајево). Нешто старији припадници ове групе били су Ђорђе Михајловић (1875. Тузла), Шпиро Боцарић (1876. Котор) и Војислав Хаџи Дамјановић (-? Требиње). А за њима је већ пристизала сљедећа генерација изузетно талентованих младих српских сликара: Теодор Јанковић (1891. Трново), Роман Петровић (1896. Тузла), Коста Хакман (1899. Крупа), Мица Тодоровић (1900. Сарајево), Бранко Шотра (1906. Столац) и други.

У то вријеме активно стварају и два босанска Хрвата Габријел Јуркић (1866. Ливно) и Карло Мијић (1866. Билећа), затим Јевреј Данијел Кабиљо (1894. Сарајево), док су се академски сликари код босанских муслимана јавили тек нешто касније.

Ако се говори о традицији сликарства код Срба у БиХ, врло важно је споменути врсне иконописце који се јављају током 16. вијека у Сарајеву које ће задуго гласити као важан центар ове умјетности. Спомињу се мајстори: Ненко Солак, Максим Дујковић, Тодор Грачанић-Станић, мајстор Леонтије, Симеон Лазаревић, неки Тимотије и други. Све до 1914. у Сарајеву је радио представник те школе Ристо Чајкановић. Њихови радови дјелимично су сачувани на старим иконостасима, као и кућним иконама богатијих сарајевских породица, те по разним црквама и манастирима као поклони сарајевских Срба.

Коначно, као што рекосмо на почетку текста, правимо кратак осврт на животопис Швракића и Дрљаче, мада и остали велики сликари из њиховог времена и те­ како заслужују да буду отргнути од заборава.

Симо Швракић, тесар, градитељ, своме сину Тодору одредио је учење терзијског (кројачког) заната у Сарајеву, да би лакше од њега стицао хљеб насушни. Али је воља Господа била да у рукама раба његовог Тодора умјесто шкара буду кист и палета. Узалуд се ћаћа противио, син са 14 година најпосле оде од куће и заврши у Београдској ликовној школи Риста и Бете (Бабет) Вукановић. Четири године касније, са свједоџбом о одличном успјеху, скоро празних џепова, покуца на врата бечког атељеа чувеног српског сликара Паје Јовановића. Велики умјетник је одмах уочио раскошан таленат млађаног Крајишника, па му ускоро испослова “Просвјетину” стипендију. То му омогући упис на Прашку ликовну академију код професора Влаха Буковца, омиљеног дворског сликара обје српске династије.

Године 1906. Швракић завршава академију и тако постаје први сликар рођен у БиХ са академском дипломом. Извори говоре да је те исте године, само нешто касније, у Минхену дипломирао сликарство и Тузлак Ђорђе Михајловић.

По повратку из Прага 1907. године, три млада домаћа сликара, Тодор Швракић, Перо Поповић и Бранко Радуловић, у Сарајевској српској школи, уз помоћ “Просвјете”, постављају своју изложбу. То је уједно била и прва изложба у историји бх. сликарства. У родном Приједору 1910. Швракић ће, такође, приредити изложбу. Већ сљедеће године он у Сарајеву отвара прву сликарску школу у БиХ. А када букну Први балкански рат 1912, Тодор се са многим младим национално освијешћеним Србима пријави као добровољац у српску војску.

Исто је учинио и његов близак друг, Мостарац Бранко Радуловић, који је нажалост трагично скончао двије године касније у Великом рату. Боравећи на Косову, Метохији и Македонији, Швракић је насликао велики број радова са мотивима из тих крајева. Њих ће 1913. приказати на својој веома успјешној београдској изложби, коју је посјетио и стари краљ Петар и откупио три велике слике за двор. Почетком Великог рата Тодор је, као већ обиљежен од аустроугарских власти, одмах ухапшен и интерниран у Арад. Због тешких услова боравка у том логору неки интернирци су подлегли, а многима је здравље озбиљно нарушено. И сам Швракић је ту оболио од туберкулозе, која ће га и у гроб отјерати 15 година касније у 49. години живота.

Стручна критика Тодора Швракића сматра једним од најбољих наших акварелиста. Самостално, а и као члан друштва “Медулић” често је излагао у Југославији, али и вани. У његовом атељеу  у старом здању Земаљског музеја учили су сликарски занат многи касније признати умјетници, а дуго година је био и професор у Сарајевској гимназији.

За разлику од Швракића, који је водио уредан породични живот угледног педагога и ствараоца, Лазар Дрљача је чак и за умјетника живио једним крајње необичним животом. Као и Тодора пут га је водио у Сарајево на школовање. Отац Михајло, сељак из Блатне код Новог Града, некако је скуцкао новац да његов окретни син изучи тада цијењен браварски занат. Али амбициозни Лазар одлучи да заврши и грађевинску техничку школу. Међутим, то ће му бити омогућено тек по истеку једногодишње забране, коју је 1906. године добио, уз 16 дана затвора, због пјевања српских патриотских пјесама.

Да не би залуд протраћио ту годину чекања, а и због хроничне беспарице, он се пријављује на конкурс Црквене општине за израду пројекта цркве у Палама. За дивно чудо комисија одабира управо његов рад. Коначно, полаже и поменути завршни испит и охрабрен, не губећи ни часа, уписује архитектуру у Бечу. Идуће године прелази на Умјетничку академију и постаје први стипендиста “Просвјете” за студије ликовних умјетности. Сликарску бечку диплому стећи ће 1910. године, послије чега ће се осам година усавршавати и радити у Паризу. Ту се поново сусреће са Швракићем, који се истим послом обрео у Граду свјетлости. Већ сљедеће године они ће заједно излагати на међународној изложби у Риму, у оквиру павиљона Краљевине Србије. Лазар ће касније ту поново излагати по позиву, када једну његову слику одушевљено купује италијанска краљица Јелена Савојска. Почетком  Великог рата Дрљача се прикључује француској Легији странаца, да би рат окончао у логору на Сардинији.

Од тог времена у њему се нешто преломило и по повратку у завичај све више се осамљује и бјежи у дивљину. По планинама прави просте колибе у којима живи и слика. Повремено излаже у земљи и Европи, али слике нерадо продаје, тек по неку да би одржао голи живот. Свуда је цијењен, краљ Петар му поклања своје бијеле рукавице са златним монограмом. Сам је “собом” саградио необичне кочије, у којима је путовао по планинама сликајући дивље пејзаже. Коначно се настањује у колиби поред Борачког језера која ће касније, 1946. изгорјети у пожару и са њом све његове слике осим једне. Тај ударац је тешко поднио и још више се затворио у самотно битисање. Скоро да је престао и сликати.

Он, који је течно говорио четири страна језика и живио по европским метрополама, познавао Пикаса и Модиљанија, могао је од свог сликања живјети као богат и славан човјек, изабрао је ипак потпуно другачији живот, живот пустињака и аскете. Тај особењак и занесењак био је нека мјешавина Дон Кихота и Робинзона. Отпадник од цивилизованог друштва, као Хесеов Сидарта одрекао се лагодног живота, тражећи духовну самоспознају и смисао постојања. У свом бурном животу радио је свашта: био зидар, тесао камен, пекао циглу, копао руду, био ковач, косац и орач, градио пруге и цркве, правио лађу, био дрвосјеча и ко зна шта све не. Носио је неки презир према цивилизацији и материјализму, живећи слободно и независно, као птица која ту и тамо нађе неко зрно и то јој је доста.

Скупљао је чајеве и љековито биље, хранио се шумским плодовима, понекад би уловио неку рибу и сам себи правио одјећу и обућу. Коначно, овај мудрац и чудак се упокојио у 88. години, 13. јула 1970. Сахрањен је поред оронуле Шантића виле на Борцима у којој је провео посљедње године живота.

Породица

Тодор Швракић је имао велику породичну кућу близу старе Сарајевске цркве у Хаџипетровића улици, у некада српској сарајевској четврти званој Варош. Та улица је после сликареве смрти добила његово име. Тодорова супруга Босиљка, наставница, са њихова два сина се тридесетих година преселила у Београд. Син Мирко, љекар, био је такође талентован сликар.

 Аутор: Драган Мијовић