Иако нема физичких напада, Срби са подручја зеничке котлине су и даље, три деценије након рата, на маргини властитог града. Српска насеља већ годинама немају струју, док мјештани у сусједним, бошњачким кућама, удаљеним свега неколико стотина метара, имају, што је, кажу, само један од разлога за поновно напуштање родног огњишта.

Ниједно српско насеље од посљедњег рата није, кажу упућени, обновљено. Срби који су одлучили да се врате и остану на својим огњиштима су, поручују они, хероји, јер живе у веома тешким условима.

Парох зенички протојереј Марко Малеш истакао је за "Глас Српске" да се за 18 година, колико је на овом подручју, број Срба рапидно смањује.

- У Зеници су углавном остали старији људи, пензионери, како би сачували или, уколико би се указала добра прилика, продали своју имовину. Њихова дјеца су већином у иностранству или у Републици Српској - казао је Малеш. 

Додао је да се од 2.000 Срба свега њих 500 изјашњавају као православци. 

- Код нас је јако лоша економска ситуација. Да је овдје индустрија, као што је била прије рата, људи би се сигурно враћали. Међутим, ако неко већ 30 година живи негдје другдје и добио је другу генерацију потомака који су се, такође, снашли, тешко да ће се одлучити на повратак у Зеницу - рекао је Малеш.

Српска православна црква у Зеници активно ради на побољшању климе, као предуслова за бољи живот свих грађана. Као примјер навео је добру сарадњу са осталим вјерским заједницама.

- Међусобно се посјећујемо за вјерске празнике, идемо једни другима на пријеме. Сви заједно смо успјели да станемо у траг вандалима који су прије десетак година уништавали црквену имовину. Наши вапаји нису пили воде, па смо кроз међурелигијски дијалог заједно слали поруке осуде напада на вјерске објекте и то је уродило плодом - казао је Малеш.

Подсјетио је да су у протеклим деценијама обновили порушене капеле, цркве, а ни гробља више нису на мети вандала, као што су била деведесетих година прошлог вијека. 

- Упркос томе, имамо села гдје је некад било стотинак домаћинстава, а у којима више нико не живи - вели Малеш. 

Према његовим ријечима, повратак у Зеницу стао је 2000. године, а од тада па до данас се, каже, на прсте једне руке може набројати колико се породица вратило.

Вођени жељом да оживе завичај, окупљени око Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета", неколицина Зеничана покушава да отргне од заборава обичаје и традицију свог народа. Предсједник овог друштва Бошко Јефић казао је да се стање на подручју Зенице, у односу на послијератни период, није много промијенило. 

- И оно мало повратника, који су одлучили да се врате на огњиште, нису дуго остали у Зеници, јер ни у једном сегменту нису имали подршку локалне власти, првенствено када је ријеч о запошљавању - казао је Јефић, једини Србин који је у протеклих 15 година запослен у Градској управи Зенице. 

Каже да у Зеници немају коме да се обрате. 

- Ово мало Срба, који се тако изјашњавају, углавном то раде због некаквих позиција, а кад треба да се помогне просвјети и цркви, онда окрену леђа - рекао је Јефић. 

Дејтонски споразум, тврди он, никад у потпуности није испоштован, а да је тако, најбоље показује примјер некад етнички чистог српског села Дривуша, гдје су сада остале само четири куће. 

- То село сада су масовно населиле бошњачке породице. Имали смо и ситуацију да српске куће током рата нису ни такнуте, међутим, послије су девастиране. Примјера ради, у селу Осојница кућа једног повратника је чак два пута обновљена и оба пута је девастирана - истакао је Јефић. 

Осим тога, ниједну марку у виду подршке од локалне власти, истакао је он, никада нису добили ни за рад СПКД "Просвјета", које је национално друштво у граду, али и кантону.

-  Градска управа Зеница нема осјећаја за културу и културне заједнице. Углавном се финансирамо из сопствених средстава, која и нису баш нешто велика. Наставићемо да организујемо пријеме за Божић и Васкрс. Све од себе ћемо дати да не угасимо и ту традицију, као што је то био случај са пакетићима за дјецу - казао је Јефић.

Колико је Срба живјело на овом подручју,  најбоље свједочи и изјава једног свештеника Српске православне цркве да се "од Зенице до Сарајева пјешке може доћи ходајући све српском земљом".

Предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђе Радановић рекао је да су прије рата на подручју Зенице, гдје је живјело близу 30.000 Срба, већину насеља чинила српска села. 

-  Сва српска села на подручју тог града су запаљена и уништена. Срушене су и православне капеле у већински српским селима Свиће, Мутница, Бијеле Воде, Клопче, Враца Горња, Бистрица Горња, Јањићи, Кованићи, Лијеске, Лозник, Осојница, Плавчићи, Понихово, Путовичко поље, Клопачки врх, а рушена су и православна гробља - рекао је Радановић.

Додао је да ништа српско на подручју овог града није остало, па чак ниједно дрво.

- Недавно сам био код једног Србина у Зеници. Он је имао у посједу парцеле са 90 дунума шуме на подручју села Мошћаница, у општини Зеница, а која је до посљедњег дрвета исјечена, док власник живи као социјални случај. Тих 90 дунума шуме сада вриједи 200.000 марака и он би данас био богат човјек - казао је Радановић.

Према његовим ријечима, у српским селима, која су зарасла, нема струје ни воде. 

- Џаба неком земља у Осојници, која је на десетом километру од града, јер људи немају пута. Струја није дошла од 1992. године, када је село запаљено - казао је Радановић. 

Према ранијим наводима Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ, на подручју Зенице само десеторо српске дјеце похађа православну вјеронауку, док у насељу Немила на путу Зеница - Добој, од 413 становника српске националности коју су ту живјели 1991. године, сада живи само један Србин. 

Провокације

У Зеници је почетком године запаљена застава Републике Српске, док је група хулигана узвикивала "Алаху-екбер" и "Текбир". Вандалски чин догодио се тачно 9. јануара, на дан када је Република Српска обиљежавала свој празник - Дан Републике. Према скандалозним и срамним снимцима који су се појавили на друштвеним мрежама, група хулигана је носила и ратне заставе такозване Армије БиХ.

Пише: Данијела Бајић