Ни након 30 година није познато гдје су тијела 129 Срба које су на подручју Возуће и Озрена на монструозан начин убили припадници такозване Армије БиХ и џихадисти.
Радушка Павловић у Возући је изгубила сина Слађана, чије посмртне остатке још није пронашла, а своје свједочење сачувала је кроз видео-запис у оквиру пројекта мултимедијалног музеја који је покренула јавна установа Меморијални центар Републике Српске.
Она је рекла да је њен син заробљен жив и да јој је жеља да његове посмртне остатке пронађе док је још жива.
Раденко Лукић, некадашњи предсједник Извршног одбора српске општине Завидовићи са сједиштем у Возући, рекао је да је након протјеривања Срба услиједило и систематско уништавање трагова њиховог постојања брисањем назива насеља, те уклањањем некадашњих знакова.
- Нема више Трнинића већ су сада Хаџићи. Нема више Лозне, Кестена и Андрића, сада су Аљковићи - навео је Лукић у Стогу, одредишту марша "Стазама егзодуса" који је организован поводом 30 година од прогона Срба из Возуће, насеља у долини Криваје и са јужног дијела Озрена.
Он је подсјетио да је Возућа дала и много солунских бораца који су по том основу добијали земљу која је уписана као њихово власништво, но бошњачка власт је упркос томе расписала јавни позив да се на Луговима и Катранима изгради индустријска зона.
Лукић је позвао некадашње становништво да се не одлучују на продају својих и имања предака, на којима су сада, нажалост, само стада овчара са подручја Немиле, Жељезног поља и Зенице.
На данашњи дан 1995. године по директној наредби Алије Изетбеговића, који је као приоритетни циљ одредио спајање тузланског и зеничког басена, покренута је офанзива која је у зависности од јединице и смјера напада непријатељских снага носила називе "Ураган 95", "Фарз 95" и "Бадр ал Босна".
Уз директно учешће НАТО снага за брза дејства и пакистанског контингента међународних мировних снага на страни такозване Армије БиХ, која је бројала 23.000 војника, тада је спаљено 30 српских села и протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова.
Падом Возуће окончано је протјеривање и етничко чишћења Срба са подручја зеничке регије започето 1992. године.
Због стравичних злочина над Србима Возуће и Завидовића некадашњи начелник Генералштаба такозване Армије БиХ Расим Делић осуђен је пред Хашким трибуналом на само три године, као и некадашњи командант Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакиб Махмуљин, кога је Апелационо вијеће Суда БиХ осудило на осам година затвора, али је он побјегао из БиХ.
Махмуљин је један од деветнаест лица, припадника такозване Армије БиХ и страних добровољаца, против којих су поднесене кривичне пријаве за злочине почињене над Србима на подручју Озрена и Возуће у јулу и септембру 1995. године.
