Иако је Васкрсење Христово највећи хришћански празник на којем се темељи сама суштина вјере.
Божић је ипак најрадоснији празник као дан рођења Спаситеља људског рода, али и због богатства народних обичаја којима он обилује. Већина тих симболичких радњи и обреда били су дубоко укоријењени у народу још у претхришћанска времена. Њих црква православна није одбацила, већ им је удахнула хришћански карактер кроз елементе поста, молитве, бадњака, чеснице и полазника, што налазимо свуда гдје живи наш народ. То је одувијек био основ међусобног препознавања, односно вјерске и националне кохезије и идентитета Срба који тада осјећају неку посебну блискост и јединство са својим сународницима, без обзира на којој тачки кугле земаљске живјели.
Божић је дан рађања и обнове живота у новој години, у којој треба замолити Господа да сачува и увећа породицу и умножи добра, па су Срби у том смислу самом празнику додали мноштво обредних елемената. Зато данас видимо да сваки крај, уз различит фолклор или кухињу, има често и другачије обичаје. Сво то богатство треба сачувати уз пуну свијест да је то заједничка нематеријална културна баштина цијелог нашег народа. Ми ћемо се стога, као и ранијих година, бавити посебностима које су у традицији неког српског краја, а у фокусу ове приче су стари обичаји православних Срба у Боки Которској због њихове јединствене шароликости. Ту не важи само она народна “сто села, сто обичаја” јер се често и породице које дијели само плот разликују у празновању Божића. Неки од тих обичаја сежу до времена немањићке државе, а и много прије ње, неке су модификовали сами Бокељи који су као поморци “видјели свијета”, стижући до далеких обала. Многе су опет донијели досељеници (Херцеговина и Црна Гора) који су одвајкада прилазили мору због блаже климе, лакшег живота и привређивања. Ти горштаци, људи тврде и постојане традиције, дуго би задржавали адете из старог завичаја, па је све то заједно изњедрило велику разноликост.
Циклус
Зна се и то да је под притиском изразито католичких држава Млетака и Аустрије, које су вијековима владале овим простором, један мањи број Срба пришао западној цркви, о чему свједочи и већина њихових презимена која су иста као и код православних братстава са околних брда. Међутим, и поред промјене вјере дуго су, уз свијест о свом српском идентитету, чували и своје традиције, укључујући и крсну славу, а кад је ријеч о божићним обичајима, они су и данас слични или исти код Бокеља оба закона. Католика је у Боки у 19. вијеку било око 25 одсто, а данас негдје око шест одсто.
Дакле, ова прича је поглед у прошлост на божићне обичаје православних Бокеља какви су владали све до средине 20. вијека, када су многи од њих због модернијих услова живота и владајуће идеологије (комунизам) полако маргинализовани и напуштани.
Божићни циклус у Боки обухвата све празнике од Вариндана до Светога Саве и одише неким посебним свечаним расположењем и духовним блаженством. У Рисну је, рецимо, седмицу пред Божић три пута дневно звонило свих пет звона са Храма св. Петра и Павла.
За божићну печеницу клао се чешће брав зван пециво или прасе звано пекна или божура. Клање се обављало претежно на Бадњи дан, сем у Перасту и Бијелој на Туциндан. У Грбљу и Паштровићима клало се на Бадње вече и то преко домаћиновог бадњака који се ваља окрвавити, а понегдје и преко шталског прага ради напретка стоке.
Мимо других српских крајева, у Боки је велико шаренило по питању времена, начина и броја усјечених (убраних) бадњака. На Бадње рано јутро сјечени су бадњаци у Поборима, Мајинама, Паштровићима и већини других мјеста, међутим у Прчњу и Мулу сијеку се на Томиндан, а у Кртолима и Луштици на Игњатијевдан. У Паштровићима бадњак је редовно храстов, по могућству обрастао бршљеном, а њихов број доста варира. Храстов је бадњак и у Перасту, Ораховцу, Доброти, Шкаљарима, Горњем Грбљу, Поборима и Мајинама, а њихов број одговара броју мушке чељади у кући и још један више за напредак. Исти број се сијече у Рисну и Бијелој, али поред храста могу бити и од маслине као и у Кртолима и Луштици, док се у Бијелој практикује и бадњак од ловорике као и у Мулу. У Тивту опет може бити још од планике и бријеста. У Доњем Грбљу поред “мушких” бадњака, сијече се и један за домаћицу и то од смрдљике и зову га бадњачица. Елем, нигдје се у Боки није сјекло мање од три бадњака, па чак и кад је само једно мушко у кући.
Понегдје сво мушкиње из куће иде у сјечу бадњака, а бира се правно самостојно дрво без каквих оштећења, како би и сваки мушкарац био стасит и здрав. Домаћинов бадњак “прегарач” би требало да буде понајдебљи, јер он је “коријен куће”. Бадњаци се окрешу и сијеку на дужину камина односно огњишта, од једног до два метра. Овршци се оставе у шуми, сем код маслиновог кад се остави једна гранчица. Бадњак се ради напретка “забадњачи” са једног, а понегдје (Бијела, Кртоле) са оба краја, тако што му се отцијепи већа иверка. Носећи кући бадњак, паштровски домаћин би свраћао у успутне куће и честитао Бадње јутро, а у Перасту би пуцали преко куће кад по старјешинству поредају бадњаке десно од улазних врата. Домаћица кити бадњаке бршљаном, маслином, ловориком и шимширом, понегдје још рузмарином и смреком и то на три мјеста па то повеже вијенцем од бршљана, а у Рисну, Бијелој и Перасту црвеном траком или плетивом. “Ту бадњаци Српски стоје / На крајев'ма засјечени / А брштаном окићени.” Оките се још кућна врата прозори и капије, а изнад врата већу грану ловорике задјену кроз наранџу.
У Тивту су китили ловориком и објекте за стоку и перад, те виноград и њиву са усјевима, а слично чине и у Прчњу. Гдје је више стоке, као у Паштровићима, Маинама, Поборима и Грбљу, испод прага штале метне се раоник, а у Прчњу косијер да их на Бадње јутро стока прекорачи ради напретка. У Кртолима још прилијепе и двије горуће свијеће на шталске довратнике. Домаћица уплете двострук или трострук “прут” од младица бијеле лозе, ловорике и маслине и њиме изгони стоку тако да сваку животињу додирне тим прутом. Исто ће радити и кад се навече врате са паше, шапћући “тврди ко гвожђе”. Она ће такође у многим мјестима уочи светог Игњатија, чобана дочекати вином и погачом, коју он загризе говорећи: “Колико ја теби наудио, толико и звијери мојој стоци”. Домаћин би са гранчицом маслине и свијећом кадио пчелињак, говорећи: “Челе моје, благо Божије, да ми се добро ројите, е ви народ учите, како се тече и ради, до гој смо у животу. Све ми биле пуне ко ови шипак”, па би разломио нар и ставио га на четири угла уљаника.
У рано Бадње јутро у Прчњу и Богдашићима би пред домаћинску кућу долазио један мушкарац, обично својта, па би пуцао преко крова и дозивао домаћина, рецимо: “О Лазаре Видаков, сретан ти Бадњи дан! Је ли ти чељад здраво и весело, је ли ти пуна коноба и амбари?” Домаћин се похвали добрим стањем (мада некад и није), уведе га у кућу и части. Овај гост би у Шкаљарима довикивао по имену и неудату дјевојку да јој је вријеме удаји. У Рисну би тог јутра домаћица сјекиром пријетила воћки што не рађа да ће је посјећи док би је домаћин “смиривао” говорећи да се стрпи и да ће стабло почети рађати.
Навече се налажу бадњаци, које би домаћин уз честитање гологлав унио у кућу са осталим мушкињем између двије запаљене свијеће које држе жене. Оне отпоздрављају посипајући их пшеницом, понегдје и кукурузом, а у Рисну и Мулу рижом. Осим у Паштровићима, Маинама и Поборима прво су налагани сачувани остаци прошлогодишњих бадњака (придавци). Преко њих су унакрст стављани нови, које је домаћин прелио вином говорећи: “Здрав бадњаче, весељаче”, а негдје их и окади тамјаном, што се оглашавало пушком, па је у први мрак праштало на све стране. У Паштровићима би бадњак полили и уљем, а крајеве мазали машћу и медом, а домаћин би тад преко главе преломио погачу у којој је сребрени новац. По писању Ш. Кулишића, у Прчњу је некад у католичку кућу бадњак уносио позвани гост-православац. У Боки се уз божићне бадњаке усијеку и додатни бадњаци, који се негдје налажу уочи Малог Божића и Богојављења, а у Луштици и уочи Савиндана.
Бадња вечера би се послуживала на слами или наћвама, а јеле су се разне рибе уз приганице, поврће, суве смокве, шљиве и орахе. Док сви гологлави стоје око трпезе, домаћин би палио свијећу и наздрављао вином: “Пићемо уз велику Божју славу, за славу нашег Рождества Христова, за здравље домаћиново, његову фамељу, браћу, пријатеље и за оног ко му хтио добро”. Потом би сви редом напијали по старјешинству мушком па женском.
Послије вечере неко од старијих остаје уз огњиште да чува кад ће бадњаци прегорити (превеселити), кад их домаћин прелије вином и благослови, што се такође огласи пушком. Он том приликом обично каже: “Здрав си ми, бадњаче! Ја тебе вином, а ти мене и сву дружину здрављем и весељем! Догодине опет нам дођи и свијех нас у здрављу нађи!” У многим мјестима ражањ се наставља на огњиште тек кад прегоре бадњаци. У прасе (божуру) Кртољани ставе кокошку да се пече, а ту је и обичај да у тој години вјенчани младенци спавају на ловорици поред бадњака и огњишта. За то вријеме млађи се групно посјећују, чашћавају и пјевају.
Долазак полазника
У свим мјестима се мијеси пријесна божићна погача, коју најчешће зову чесница, понегдје божићњак, у Луштици и Грбљу кршњак, а у Маинама и Поборима бадњача. У њу се меће новчић, а у Маинама вјенчани прстен, одозго би се правиле шаре чашом, кључем, чешљем, пишњаком (клином) и “проскурњаком” (печатом). На крају се у њу кроз наранџу забоде зелена грана, која се украси тракама (гурђелицама) у бојама српске заставе. “Божје дрво видим ено / у чесницу забодено / А пантљике од три боје / упоредо на њу стоје.” Понегдје се пекло за дјецу и шупље пециво у облику потковице са крстом у средини, звано луго-колач.
Већ послије поноћи полазник може до зоре доћи у свако вријеме, сем у Рисну гдје је некад долазио тек послије подне с крчагом вина у руци. То је претежно мушко дијете из близине, обично од својте и старо до 12 година (чисто од гријеха). Изузетак је код Кривокапића у Перасту и неких на Мулу кад је полазник жена. У неким кртолским селима би домаћин свог полазника позивао већ на Митровдан, потом на светог Игњатија, Божић, Васиљевдан, па на Богојављење. На другим мјестима углавном долази на Божић, честита, тарка бадњаке и код огњишта остави наранџу или јабуку у коју је утиснут сребрени новац. Потом буде обилато почашћен, у Перасту сам за себе одсијеца плећку са пецива, док му се у Прчњу даје бијела џигерица са жара, да би био хитар и лаган. При поласку буде прикладно дарован.
Домаћин би потом ишао цркви на јутрење. Послије службе Божије свештеник и сви присутни би се међусобно мирбожили, па је то била прилика да се завађени измире, некад својом вољом, некад на потицај других. По повратку из цркве постављала се божићна трпеза, за коју се сједало послије мирбожења са малим свијећама, кад би на крају домаћица пољубила домаћина у лијево раме, он њу у чело, а потом дјеца њих обоје у руку. Божићни колач (чесница) у Рисну и Перасту ломи се и послужује за ручак, у Грбљу трећи дан Божића, у Паштровићима на Мали Божић, у Перасту на Богојављење, а у Бијелој послије Савиндана.
Све до Малог Божића проводио се читав низ обичаја које је тешко овдје и побројати, Бокељи се састају по кућама и на гувну, нижу здравице, слушају гуслара и пјевају. Занимљив је обичај из Рисна кад домаћин ражњем од пецива замахује према одраслим дјевојкама “тјерајући их” на удају, уз ријечи: “Бјежи зло из куће, узми добро”, а понегдје би то чинила домаћица говорећи: “Ајде ове године у суђени ти дом, доста си дворила свој род!” Шта год о томе мислили, тада је број неожењених био незнатан.
Капетан Петковић
Српски поморци су и током пловидбе прослављали своје вјерске празнике тамо гдје би их пут задесио. На сидришту у Одеси крајем 19. вијека посада једрењака “Ана Лазаревић” је прославила православни Божић. Чувени капетан брода Саво Петковић из Баошића са супругом Милком, која га је често пратила на путу, приредио је свечаност за угледнике из тог града. Командант луке у то вријеме бијаше Злоковић, родом из Бијеле, и он том приликом посјети Петковића у друштву првака Одесе, попут генерала Черњајева и других. Руски гости су били одушевљени српским божићним обичајима. Велики патриота, капетан Петковић је чинио знатне услуге црногорском двору. Заповиједао је 1885. првим пловилом под црногорском заставом, паробродом “Жабљак”, а и књажевом јахтом “Сибил” купљеном у Нанту од славног Жила Верна. Савов син Душан био је командант луке у Буенос Ајресу.
Пјесма и весеље
Почев од Бадње вечери омладина
у групама кружи мјестом уз весеље и
божићне пјесме као што је ова:
“Божић зове с врх планине, оне високе:
Веселте се, Срби браћо и вријеме ви је!
Налагајте крупна дрва, не цијепајте!
Сијецте суво месо, не мјерите!
Простирите шенич сламу мјесто трпезе,
А по слами трпежњаке, свилом кићене!
Уточите рујна вина, рујна црвена!
И ракије лозоваче, прве бокаре!
Ви ђевојке и невјесте, коло играјте!
А ви, старо и нејако, Бога молите!”
Затим :
“Поручила Божићева мајка
О, ришћани, моја браћо драга,
Послаћу вам мога сина Божића
И по њему три ките цвијећа...
Будте мирни, здраво и весело,
И ето ти Светога Јована,
Носи вама благо и дарове
И да крсти мога сина Божића.”
Пише: Драган Мијовић
