Српско историјско предање говори да је само један град имао „онолико цркава колико је дана у години“. Иако је тај епитет преувеличан, он ипак преноси суштину да се један град по броју цркава и манастира далеко издвајао од осталих градова.

Славна престоница, Царски град, Цариград српских царева, синоними су за један од најстаријих градова на Балкану и средњовјековни српски град Призрен.

Овај град, који најраније трагове води још из римског периода, у средњем вијеку, па и под османском влашћу, био је познат по несразмјерно великом броју православних богомоља.

Српске православне светиње и споменици у Призрену сачињавају систематизован скуп вјерских, културних и историјских објекта који су у различитим историјским периодима, стварани, девастирани и поново обнављани. Без обзира на њихове накнадне обнове и реконструкције, све оне свједоче битну чињеницу – неоспорив и дуг временски континуитет српског присуства и историјског насљеђа на том простору.

Према тренутном стању културно-историјског насљеђа у том крају, српске светиње могу се подијелити у три категорије: 1. уништене православне светиње; 2. демолиране, опљачкане и спаљене православне светиње и 3. девастирани споменици. Према подацима Српске православне цркве, од оснивања Призренске митрополије 1019. године до данас, у овом граду постоји или су постојале 33 српске православне светиње и споменици.

Призренска епископија једна од најстаријих: Призренска епархија, која се помиње још 1019. године у повељи византијског цара Василија Другог (976–1025), обухватала је крајеве око града Призрена, затим Хвосно (простор око Пећи и Дечана) и предијеле у сливу Бијелог и Црног Дрима. Уласком ове епархије 1219. у састав самосталне Српске православне цркве (до тог времена ово подручје било је под јурисдикцијом Охридске архиепископије), подручје Хвосна издвојено је у посебну епархију са сједиштем у манастиру Малој Студеници, сјевероисточно од Пећи. Сједиште призренских епископа било је у Призрену при цркви Свете Богородице Љевишке (тада манастир). Када је 1346. Српска црква уздигнута на степен патријаршије, Призренска епископија је постала митрополија.

Послије укидања Пећке патријаршије (1766), овој епархији припојене су старе Хвостанска и Липљанска, односно Грачаничка (Новобрдска) епископија.

Јуна 1999. године Призрен је под притиском терориста тзв. „ОВК“ и ратних страхота изазваних НАТО агресијом на СРЈ 1999. године, напустило преко 12.000 становника, махом Срба.

Они који су тада повјеровали ријечима међународних снага да ће их заштитити — убијени су на кућном прагу, или им се губи сваки траг. Тада су опљачкане или спаљене скоро све српске куће у Призрену. Оно што је преостало уништено је у седамнаестомартовском погрому 2004. године, када су протјерани и малобројни преостали Срби.

Тада су спаљене или руиниране скоро све значајније православне светиње, српски средњовјековни споменици културе у Призрену и околини.

Српске православне светиње и споменици у Призрену:

1. Саборни храм Богородице Љевишке, (основа храма је из 12. вијека, а обновио га је краљ Милутин 1306—1307. године за епископовања призренских епископа Дамјана и Саве чија су имена уклесана у фасади храма)

2. Манастир Светих Архангела код Призрена, саградио га цар Душан 1343-1352

3. Црква Св. Спаса подигнута и фрескописана у 3. и 4. деценији 14. вијека

4. Црква Св. Димитрија (подигнута у 13-14. вијеку, порушена у 19. вијеку и на њеном мјесту се данас налази римокатоличка црква Дјевице Марије

5. Црква Св. Николе, тзв. Кораћева црква из 14. вијека, претворена касније у џамију

6. Саборни храм Св. великомученика Ђорђа из 1887. године са иконом Богородице из 14. вијека и иконостасом из 18. вијека.

7. Црква Св. Бесребреника из 19. вијека, подигнута на темељима старије цркве са неколико вредних икона из 18-19. вијека.

8. Црква Св. Пантелејмона у махали званој Пантелија, реконструисана 1937. на мјесту старе цркве из средњег вијека.

9. Темељи Цркве Св. апостола Томе под Призренском тврђавом “Каљајом”

10. Остаци Цркве Св. Прокопија у махали Пантелија

11. Црква Св. Ане на чијем је мјесту подигнута џамија Мустафе Паше

12. Црква Св. Атанасија у призренској тврђави “Каљаја”. На њеном мјесту је Емин паша Ротули (Албанац) подигао џамију и сахат-кулу 1805. године. Ову џамију су касније порушили Бугари у Првом свјетском рату

13. Остаци Цркве Св. апостола Петра и Павла на лијевој страни ријеке Бистрице.

14. Црква Св. пророка Илије која је са старим српским гробљем постојала све до 1915. године.

15. Богојављенска црква, на чијим је рушевинама подигнута џамија у Мараш-махали

16. Преображењска црква, по предању капела двора цара Душана, која се налазила на мјесту данашње џамије Мехмед Паше

17. Црква Св. Николе, тзв. “Градска црква” (помиње се још у 14. вијеку) у древној Вишеградској тврђави, изнад манастира Св. Архангела.

18. Госпојинска Црква која се помиње у хрисовуљи цара Душана из 1348. године

19. Манастир Св. Варваре у Призрену, који се помиње са својим имањима у турском тефтеру из 1526-1559. године

20. Остаци пећинске цркве и манстира у близини мјеста званог “Голем камен” код Призрена

21. Црква Св. Николе, или “Рајкова црква” из 14. вијека, обновљена 1857. године са вриједном иконом из 16. вијека

22. Црква Св. Георгија Руновића из 15 вијека, са царским дверима из 16. вијека. Налази се у порти Храма Св. Ђорђа пред зградом Епископије

23. Испосница Св. Николе, на путу између Призрена и манастира Св. Архангела, са остацима фресака из 14. вијека. Ово је једна од бројних испосница које су постојале у долини Призренске Бистрице.

24. Црква Св. Јелене која је стајала на мјесту џамије коју је подигао Мустафа Паша Призренски

25. Остаци зграде старог митрополитског двора са владичанском капелом, југоисточно од Храма Богородице Љевишке

26. Црква Св. Власија (која се помиње у хрисовуљи цара Душана из 1348. год.)

27. Црква Св. Николе, “Тутићева црква”, подигнута 1331/32. године и касније фрескописана

28. Црква Св. Недеље са сачуваним темељима цркве Ваведења пресвете Богородице, задужбине Краљевића Марка из 1371. године. У цркви су преостали дијелови фрескописа из 14. вијека.

29. Црква Св. Стефана, задужбина краља Милутина с почетка 14. вијека. Сада прекривена албанским кућама.

30. Споменик српским борцима из балканских ратова и Првог свјетског рата

31. Спомен-капела српским ратницима палим у ослобођењу Призрена 1912. године и у Првом свјетском рату.

32. Студенац “Косово”, спомен-чесма официрима и војницима Треће српске армије која је ослободила Призрен 1912. године.

33. Споменик цару Душану, пред Храмом Св. Ђорђа. Миниран у јуну 1999. године.