Схватио сам да нема начина да се извучем - док не прођу Руси у Кијев, нема ми мрдања одавде. Украјинска војска је коректна, не дирају ме, али се плашим локалаца наоружаних ловачким пушкама, каже за "Спутњик" Александар Дражић, возач камиона из Србије који се од почетка специјалне војне операције у Украјини налази у предграђу Кијева.

Већина возача камиона из Србије који су се затекли у Украјини, напустила је земљу, неколико њих заглављено је у близини границе са Пољском, а Дражић, четрдесетпетогодишњи возач из Јагодине је у најдраматичнијој ситуацији.

Он се данима налази у Кијеву, у предграђу Семиполка, близу зоне важних инфраструктурних објеката који су на мети руске војске.

Срећом, каже, није сам, ту је са колегом из Бjелорусије. Ту су их зауставили првог дана, док још није било дејстава на том подручју.

- Пошао сам према Кијеву, испред града је стајала нека војска. Каже станите овдjе, не можете да идете кроз Кијев, народ се масовно исељава из града, не можете проћи камионом. Сачекајте ту пар дана, ок ће да буде. Међутим, послије тога кренуле су бомбе - прича нам Дражић.

Он додаје да су се тада готово сви становници мјеста преселили у склониште и да сада сједе доле и кад треба и кад не треба.

Плаше се, сеоце је одмах поред ауто пута, детонације се током ноћи готово непрекидно чују.

- Ово гдје сам ја је заправо паркинг, ја ту свраћам већ годинама да одморим. Сада увече дође пола села овде у склониште, ујутро оду кући, а ја и овај колега Бјелорус не мрдамо, нас двојица не мрдамо, заробљени смо, немамо гдје - каже Дражић.

Он додаје да је фотографисање забрањено, али му је јасно, а то му је потврдио и власник одморишта уз ауто пут, да су војна дејства око аеродрома, пруге и жељезничког моста.

То је у кругу двадесетак километара, и ту се чују детонације.

Србија сад не може да помогне

Дражић додаје да је тешко, али да је најтеже бити стрпљив, код куће га чекају супруга и син, а сада је потпуно јасно да за њега нико из Србије не може ништа да уради.

- То је што је, чуо сам се са нашима док су још били у Кијеву у амбасади, питали су ме имам ли шта да једем, рекао сам да имам, па су процијенили да сам у принципу у бољој позицији. И „ајде здраво“, то је био разговор - каже Дражић и додаје да га, од када се особље амбасаде вратило у Србију, контактирају сваког дана, са поруком да издржи.

Зову га свакодневно и из фирме, они су покушали да ступе у контакт и са украјинским властима, тражили су да га евакуишу. Али без успјеха.

- Нико не смије да дође, јер смо ми у самом центру борбених дејстава, нико не смије да крене овдје. У принципу, можеш да кренеш, али нико ти не гарантује који је мост миниран и гдје ће да падне ракета. Са друге стране Кијева, према Србији, да тако кажем, постоји зелена трака, коридор којим може да се креће, али је проблем пролазак кроз Кијев - објашњава нам.

Страх од наоружаних бандита

Дражић истиче да се украјинске војске не плаши, успио је да им објасни ко је и шта ту ради, али то није био случај са колегом из Бјелорусије.

- Њега су "дрндали", телефоном је сликао нешто, па су му скинули руске таблице са камиона. Он је Бјелорус, али вози у руској фирми. Скинули су му таблице и све руске ознаке, узели мобилни телефон, гледали коме је шта слао, на крају су га ипак пустили - каже Дражић.

Не плаши се, каже, пројектила, нико га не дира, али, иако му је украјинска војска одмах повјеровала ко је, ни са ким не разговара, плаши се локалних становника.

- Не смијем напољу да покажем телефон, убиће ме неко. Има ових локалаца, сви ловачке пушке носе, они пуцају у човјека као у свињу. Разумијете о чему говорим. Локалци који су узели ловачке пушке и окачили жуте траке на лијеви рукав, они немају везе с војском. Ови бандити отимају, краду.

Срећан је што има интернет, што може да се чује са својима јер супруга и син брину, а он брине јер мисли да ће, како каже, ова битка може да потраје.

- Што кажу, бију наши, ал' бију и њихови. Ништа, док не прођу Руси у Кијев, нема мрдања одавде. Срећа, макар ми је топло, плаћамо осам евра дневно колега Бјелорус и ја власнику паркинга, не можемо да будемо доле у гомили са свима, издвојили смо се у посебан простор, да имамо туш и кревет. Кад Руси прођу, онда ја идем назад за Русију, па могу и пјешке за моју Србију.