Shvatio sam da nema načina da se izvučem - dok ne prođu Rusi u Kijev, nema mi mrdanja odavde. Ukrajinska vojska je korektna, ne diraju me, ali se plašim lokalaca naoružanih lovačkim puškama, kaže za "Sputnjik" Aleksandar Dražić, vozač kamiona iz Srbije koji se od početka specijalne vojne operacije u Ukrajini nalazi u predgrađu Kijeva.

Većina vozača kamiona iz Srbije koji su se zatekli u Ukrajini, napustila je zemlju, nekoliko njih zaglavljeno je u blizini granice sa Poljskom, a Dražić, četrdesetpetogodišnji vozač iz Jagodine je u najdramatičnijoj situaciji.

On se danima nalazi u Kijevu, u predgrađu Semipolka, blizu zone važnih infrastrukturnih objekata koji su na meti ruske vojske.

Srećom, kaže, nije sam, tu je sa kolegom iz Bjelorusije. Tu su ih zaustavili prvog dana, dok još nije bilo dejstava na tom području.

- Pošao sam prema Kijevu, ispred grada je stajala neka vojska. Kaže stanite ovdje, ne možete da idete kroz Kijev, narod se masovno iseljava iz grada, ne možete proći kamionom. Sačekajte tu par dana, ok će da bude. Međutim, poslije toga krenule su bombe - priča nam Dražić.

On dodaje da su se tada gotovo svi stanovnici mjesta preselili u sklonište i da sada sjede dole i kad treba i kad ne treba.

Plaše se, seoce je odmah pored auto puta, detonacije se tokom noći gotovo neprekidno čuju.

- Ovo gdje sam ja je zapravo parking, ja tu svraćam već godinama da odmorim. Sada uveče dođe pola sela ovde u sklonište, ujutro odu kući, a ja i ovaj kolega Bjelorus ne mrdamo, nas dvojica ne mrdamo, zarobljeni smo, nemamo gdje - kaže Dražić.

On dodaje da je fotografisanje zabranjeno, ali mu je jasno, a to mu je potvrdio i vlasnik odmorišta uz auto put, da su vojna dejstva oko aerodroma, pruge i željezničkog mosta.

To je u krugu dvadesetak kilometara, i tu se čuju detonacije.

Srbija sad ne može da pomogne

Dražić dodaje da je teško, ali da je najteže biti strpljiv, kod kuće ga čekaju supruga i sin, a sada je potpuno jasno da za njega niko iz Srbije ne može ništa da uradi.

- To je što je, čuo sam se sa našima dok su još bili u Kijevu u ambasadi, pitali su me imam li šta da jedem, rekao sam da imam, pa su procijenili da sam u principu u boljoj poziciji. I „ajde zdravo“, to je bio razgovor - kaže Dražić i dodaje da ga, od kada se osoblje ambasade vratilo u Srbiju, kontaktiraju svakog dana, sa porukom da izdrži.

Zovu ga svakodnevno i iz firme, oni su pokušali da stupe u kontakt i sa ukrajinskim vlastima, tražili su da ga evakuišu. Ali bez uspjeha.

- Niko ne smije da dođe, jer smo mi u samom centru borbenih dejstava, niko ne smije da krene ovdje. U principu, možeš da kreneš, ali niko ti ne garantuje koji je most miniran i gdje će da padne raketa. Sa druge strane Kijeva, prema Srbiji, da tako kažem, postoji zelena traka, koridor kojim može da se kreće, ali je problem prolazak kroz Kijev - objašnjava nam.

Strah od naoružanih bandita

Dražić ističe da se ukrajinske vojske ne plaši, uspio je da im objasni ko je i šta tu radi, ali to nije bio slučaj sa kolegom iz Bjelorusije.

- Njega su "drndali", telefonom je slikao nešto, pa su mu skinuli ruske tablice sa kamiona. On je Bjelorus, ali vozi u ruskoj firmi. Skinuli su mu tablice i sve ruske oznake, uzeli mobilni telefon, gledali kome je šta slao, na kraju su ga ipak pustili - kaže Dražić.

Ne plaši se, kaže, projektila, niko ga ne dira, ali, iako mu je ukrajinska vojska odmah povjerovala ko je, ni sa kim ne razgovara, plaši se lokalnih stanovnika.

- Ne smijem napolju da pokažem telefon, ubiće me neko. Ima ovih lokalaca, svi lovačke puške nose, oni pucaju u čovjeka kao u svinju. Razumijete o čemu govorim. Lokalci koji su uzeli lovačke puške i okačili žute trake na lijevi rukav, oni nemaju veze s vojskom. Ovi banditi otimaju, kradu.

Srećan je što ima internet, što može da se čuje sa svojima jer supruga i sin brinu, a on brine jer misli da će, kako kaže, ova bitka može da potraje.

- Što kažu, biju naši, al' biju i njihovi. Ništa, dok ne prođu Rusi u Kijev, nema mrdanja odavde. Sreća, makar mi je toplo, plaćamo osam evra dnevno kolega Bjelorus i ja vlasniku parkinga, ne možemo da budemo dole u gomili sa svima, izdvojili smo se u poseban prostor, da imamo tuš i krevet. Kad Rusi prođu, onda ja idem nazad za Rusiju, pa mogu i pješke za moju Srbiju.