Српски опанак обишао је све континенте, прешао пут преко Проклетија и Албаније, преживјевши све буре и олује на брдовитом Балкану.

Српски сељак га је носио на њиву, али и на богослужење.

Данас га је из свакодневне употребе потиснула обућа махом произведена у Кини, а опанак је постао симбол који представља наше претке, али и понос у ком се радо заигра колце уз српску двојку.

Ријетко се среће, али још рјеђи су они који их праве. Мирослав Павловић из села Клока код Тополе, са својих петнаест година савладао је овај занат и један је од ријетких опанчара у Србији. За неколико деценија свог рада успио је да направи преко 10.000 пари ове традиционалне обуће.

– Није лако направити један пар опанака, јер се све ручно ради. У зависности од модела и калупа, броја обуће потребно је и по неколико сати сједења и штрикања. Махом се праве од праве јагњеће коже, и углавном се дијеле са или без пертли. Пертлашице којих је влашки крај препун, или опанци са врхом који су заступљени највише у срцу Србије, тачније у Шумадији. Не кријем, најтеже је направити прави српски опанак, који треба исплести, да га нос највише краси и стиче, он је симбол народа који је прегазио читаву Албанију и стигао до Крфа – рекла је Мирослав за РИНУ.

Али, оно чиме се овај Шумадинац дичи јесте опанак који није за свачију ногу, већ само за одабране, јер због своје величине мало коме би тај калуп одговарао.

– Направио сам толики опанак који одговара само оном ко може да обује патику број шездесет. За то ми је било потребно преко пола квадрата коже, око 100 ексера и преко пет сати рада. Онај који се јави да га може обути, да му буде таман – поклонићемо га, али за сада га користимо само као изложбени примјерак – додао је овај опанчар.

Фото: rina.rs

Не може да изостави да посла нема као раније, али ипак се ради и нема намјеру да одустане од свог заната. Међутим, мало је оних који желе да се баве овим послом, сматрајући да су опанци изашли из моде.

– Највише пазаре културно-умјетничка друштва, и хвала богу да је корона иза нас сада, па се масовно људи окупљају, играју коло и купују опанке као саставни део народне ношње. Некада смо сву сировину набављали у Руми, међутим од када су се времена промијенила, ја сам материјал почео куповати у Италији – додаје Мирослав.

Његови опанци обишли су читаву Србију, Европу, али и свијет. Захвљајући препознатљивом раду и надасве квалитету, аутентична српска обућа стиже запакована на кућну адресу.

– Нема тачке на овој земљаској кугли гдје не можете зачути звук нашег опанка као симбола, од Америке до Аустралије, па чак сам слао и у Африку у њихова племена, али су то биле мале поруџбине – каже Мирослав и поносно истиче да је занат научио од свог дједа и са својих десет прстију успио је одржи породицу, преноси РИНА.