У октобру 2018. године, уочи општих избора у БиХ, у Источном Сарајеву славило се „историјско отварање“ нове болнице.

Траке су пресијецали највиши званичници Републике Српске и Србије, славила се домаћа памет, европски стандарди и обећавала свијетла будућност за 120.000 грађана сарајевско-романијске регије. Болница „Србија“, вриједна 54 милиона КМ, представљена је као симбол снаге Републике Српске, солидарности са Србијом и коначног рјешења „горућег проблема здравства“.

Седам година касније – реалност је знатно другачија.

Умјесто титуле „капиталног пројекта“, Болница „Србија“ је данас синоним за дугове, блокаде рачуна и горке посљедице лошег управљања. Према ријечима садашњег директора Небојше Шешлије, само по основу неплаћених доприноса радницима од 2011. до 2019. године, нагомилано је 35 милиона КМ дуга. У прошлој години, чак 11 пута блокиран је рачун болнице.

Запослени који су напуштали установу – или одлазили у пензију – морали су судски да траже оно што им припада. И добијали су спорове. А болница их није могла исплатити.

Све до маја 2025. године, када Влада Републике Српске коначно доноси одлуку да „измири дуговања“ – још једну „историјску одлуку“, како ју је сада назвао исти директор.

У међувремену, болница је годину дана без мамографије – јер се апарат не може ни сервисирати. Дио специјализованих услуга зависи од „гостујућих доктора“, а оптерећеност запослених је велика. Иако се истичу успјеси одјела ортопедије и ОРЛ-а, и даље се говори о основним изазовима – застарјелим уређајима и недостатку средстава.

Шта се десило са помпезним најавама из 2018. године у којима су предсједник Додик и тадашња премијерка Цвијановић тврдили да је овим пројектом „ријешен дугорочни проблем здравства Републике Српске“? Гдје је нестала логика по којој је „болница Србија“ била „доказ наше снаге“?

Грађани Републике Српске данас кроз порезе и буџетска издвајања враћају дугове и санирају посљедице „пројеката будућности“ који су се претворили у проблем садашњости.

И то није само прича о једној болници – већ о систему у којем се више улаже у предизборне кампање владајућих странака него у одрживост пројеката од јавног интереса.

Аутор: Милица Плавшић