Стана Шпирто, наставник хемије и биологије у пензији, поносна је власница фолцике, аутомобила од кога се не раздваја скоро 40 година. Заједно су прешле километре од насеља Полице, у којем живи, до школе у Бреговима, гдје је радила, кроз цијело Требиње, али и до Херцег Новог, Дубровника и многих других релација на које се са својим олдтајмером још увијек са сигурношћу може упутити

Бубу је добила од супруга, који ју је купио давне 1968. године. Аутомобил је то стар више од пола вијека, данас могуће и међу најстаријим моделима у нашем граду. 

„Моја фолцика једно је од старијих аута у граду, сигурно. Купио ју је муж и возио док нисам положила возачки испит 1985. Силом прилика сам морала. Лако сам савладала тестове и вожњу и одмах сјела за волан. Много ми је ваљало за посао. Више сам дала за оправку кућанских апарата него за њега“, кроз смијех започиње Стана са нама причу о аутомобилу кога вози већ 38 година.

За све то вријеме памти да је бубу свега пар пута возила на поправку.

- Служило ме увијек, а и сада је одлично. Изненадило ме да се волан треба промијенити, то је први пут да ми се десило. Једном сам само мијењала фар. Сваки технички преглед буба је прошла. Кочи боље него синов ауди - смије се ова весела и духовита жена, мајка двоје дјеце и поносна бака шесторо унучади.

За фолцику има и гаражу јер, рече нам, фолцика има душу те као таква  заслужује посебан третман.

"У старој кући у којој су ми се дјеца родила направили смо гаражу за бубу. То је њено мјесто. Једном нам били неки гости странци, гаража била отворена и када су видјели ауто питали могу ли да сједну и провозају се. Дам им кључеве. Одушевили се! Питали да ли би им продала ауто, а ја кажем нема тих пара за које бих га дала!“

ВЈЕЧИТА АТРАКЦИЈА

- Када је ауто произведен, фабрика тада није стављала појасеве, али мој их има, направио их је давно колега мог супруга. Једном приликом возим и заустави ме полицајац. Мој ученик. Каже, ево моје наставнице и пита: - А гдје је појас? Нашалио се са мном. Бубу баш волим. Служи ме одлично, као мали мерцедес и права је атракција кад дођем у Херцег Нови. Професор моје унуке њој редовно каже видио сам ти бабу. И тамо ме по њој познају. Кћерка ми је рекла кад престанем возити да ћемо ауто ставити испод наше старе смокве и конзервирати га. Што се мене тиче, неће се то брзо десити - уз смијех нам каже Стана.

У децембру ове године Станина бијела фолцика на којој је све оригинал, од сједишта, волана, дакле унутрашњости до спољњег изгледа, уписаће 56. регистрацију. Никада је није изневјерила и без обзира на бројке које ниже, вози беспријекорно.

- И сада се ја мојим аутом упутим до Херцег Новог. Тамо ми живи кћерка. Сједнем и до Дубровника. На граници ме питају: Госпођо, ко је старији, ви или буба? Одговорим – туда смо негдје! Не могу да вјерују да је ауто у возном стању! -

Оригиналне бубе више се не производе. Ипак, модели првобитно направљани до данас су задржали култни статус и имају поклонике широм планете. Први прототип мотора јавности је представљен 1935. године, а прва буба произведена је 1945. у Волксбургу. Године 1955. на тржиште је избачено милионито возило, да би 1972. фолцика службено ушла у историју као најпродаванији ауто свих времена. Посљедњи модел, произведен у Мексику, датира из 2003. године. Дуго је важила за најпродаванији ауто на свијету који је Фолксваген лансирао на тржиште.

Памти госпођа Стана и ратно вријеме, када се тешко долазило до много чега па и до горива. Али, сналазила се те је и тада возила.

"Муж ми је рано умро. Остала сам сама са двоје дјеце. Морала сам возити. А и вољела сам. Једно вријеме сам предавала и у школи на Љубомиру, у подручном одјељењу Прве основне школе. Ваљало ми је ауто да све стигнем. Ево и данас, када су ми дјеца одрасла и имају своје породице, много пута ме замоле да некога од унука довезем или негдје одвезем. Син и снаха пуно раде, тако да се у нашој кући фолцика највише вози. И није ми тешко. Сједнемо нас двије и све обавимо за час“.

Да ова наставница у пензији воли вожњу, говори и податак да је својевремено размишљала да студира Поморски факултет у Котору и да јој је жеља била да кормилари на релацији Игало – Котор.

„Основну школу 'Спасоје Спаић' сам завршила на Зупцима, а гимназију у Херцег Новом. Била сам дијете са села, са свим петицама и у гимназију дошла са хиљаду похвала. Жеља ми је била поморство у Котору. Имала сам доста пријатеља из школе који су хтјели на те студије па и ја са њима. Међутим, тада сам се већ упознала са покојним супругом, који је из Требиња и он се није слагао са тим. Тако сам уписала Педагошку академију у Никшићу и ту завршила хемију и биологију“.

Веома брзо почела је да ради као замјена до 1975. године, када је добила стални радни однос у Првој основној школи у Требињу, одакле је допуњавала прво подручно одјељење на Хуму, а затим у Љубомиру.

Када је почела да предаје, настава се одвијала на мјесту некадашњег Ђачког дома у Требињу, а сада хотела у који ова наставница често свраћа на кафу. Воли то мјесто јер, каже нам, и сада у њој буди лијепа сјећања.

„Прве часове у Требињу имала сам на мјесту данашњег хотела 'Централ парк' јер је тада ту била Прва основна школа. Послије смо прешли у Музеј, а онда у Брегове, када је изграђен нови објекат. И сада волим да пијем кафу на мјесту у коме сам некада предавала. Тачно знам гдје је била која учионица, гдје зборница, сјећам се цијелог распореда. Мени је просвјета била предиван посао. Муж ми је био срчани болесник, ишли смо по клиникама стално. Дјеца су ме слушала и добро учила, а школа ми је била релакс. Радити и дружити се са дјецом било је много лијепо. Предавала сам и домаћинство, прву помоћ, још неке изборне предмете, свашта додатно уз редовну наставу. Тако је тада било“.

Просвјету је, каже нам, много вољела и не каје се што је брод замијенила учионицом, а пловидбу морем вожњом по асфалту својом фолциком. Пензионисала се 2015. године. Пуног стажа растала се од ђака, али зато нема намјеру да исто учини и са својим аутомобилом.

ГЛАВНА И МЕЂУ СВАТОВИМА

Стана Шпирто и њена буба много тога су заједно прошле, чак и да бијела фолцика буде почасни гост на свадби.

„Женио се мој комшија, који живи и ради у Швајцарској, одакле му је супруга. Свадбу су правили у Требињу. Када је млада дошла овдје, одушевила се бубом. Толико, да је пожељела да се на дан вјенчања вози искључиво у њој. Била сам тада у Херцег Новом. Зове ме син и пита: - Баба, хоћеш ли дати ауто, млада би вољела у њему да се вози? Ја се одушевила. Дао им син ауто, они га окитили, прелијепо изгледало. Шалили смо се послије да нико није младу гледао већ окићену бубу!

Међу ријеткима је коју ћете и данас срести како бубом вози по требињским улицама. Многи је и сада често управо по аутомобилу препознају.   

- Прије 10 година паркирам се испред Маркета. Неко ме пољуби, окрећем се кад Неџад Фазлиновић, мој колега са којим сам дуго радила. Каже: Гледам бубу и питам се је ли ово наша Ћана! Познао ме по ауту! Многи ме по буби препознају. Она им је непогрешив оријентир. И дјеца у школи су ме знала по ауту. Када би видјели фолцику викали би – ево је, имамо час! И никада је нико није пипнуо. Јесте ми једном један мангуп скинуо вентил са гуме, било ми је то симпатично. Знам и који је - нам кроз смијех препричава неке од многих догодовштина које је доживјела у протеклим деценијама, возећи ову, данас праву икону аутомобилског свијета.

Сви који су бубу једном возили, возе је заувијек па тако и Стана, поред чије се у Требињу може наћи још по нека. Ове двије даме, свака на свој начин, исписују историју Требиња и вјерујемо да ћемо овај симпатични дуо још годинама сретати по улицама нашег града. У мору нових и модерних, стари аутомобили данас су права атракција, посебно када су у возном стању. Зато, како нам Стана Шпирто, у свом шаљивом маниру каза, фолцика и даље може да иде и штета би била одузети јој ту част да након 55 година не пређе макар још толико!