У животу сваког човјека постоје догађаји за памћење, они велики и величанствени тренуци који обиљеже живот. За жену је то, свакако, тренутак кад схвати да под њеним срцем куца још једно срце, дјечије. Срећа постаје неизмјерна, а ишчекивање слатко.
И тако, док срце под срцем расте, а снови се плету, живот некима помрси рачуне, расплиће снове, а уплиће бриге, неизвијесност и страх. Неке се бебе роде раније, много раније.
А онда почиње борба!
Мјесец новембар за родитеље и пријатеље пријевремено рођене дјеце, „мрвица“, није обојен јесењим бојама. За њих је сваки новембар љубичаст, јер је то мјесец посвећен управо тим малим борцима, пријевремено рођеним бебама.
О својим борбама, о борбама својих мрвица за портал „Катера“ говоре жене чланице удружења „Мрвице“ из Источног Сарајева.
Чула сам неки дан једну реченицу: „ Свако има свог хероја, а ја сам свог родила“, отпочела је причу за наш портал Ивана Нишић Вељанчић, мајка хероја Василија.
- У септембру 2015. године сазнајем да сам трудна. Као и свака мајка, осјећала сам неописиву срећу. Срећу какву никада до тада нисам осјетила – присјетила се Вељанчићева кроз осмијех.
А онда је неки тамни облак отјерао осмијех са њеног лица, рубове усана нагло је скупила, направила кратку паузу и уздахнула.
- Извините, прошапутала је и наставила говорити:
- Трудноћа је текла лијепо све до шестог мјесеца, када се појављују први проблеми које је моја докторица сматрала неважним. Проблеми постају све већи, а за њу све небитнији, па моја трудноћа завршава изненадним пуцањем водењака у 32. недјељи – рекла је наша саговорница.
Како истиче, ни сама није знала шта се дешава. Кроз главу јој је пролазило сто питања, али оно што је паралисало је помисао да постоји велика шанса да њено чедо неће добити шансу за живот.
Ипак, Василије је имао другачији план.
- У Касиндолу није било услова за мој пород, па сам пребачена за Бањалуку . Велику захвалност осјећам и осјећаћу, док сам жива, према дивним докторима и особљу – истакла је Ивана, скоро па узвишеним тоном.
У наставку разговора ова храбра мајка лавовског срца рекла нам је да је Василија на свијет донијела 8. марта у 17.25 часова. Тежио је свега 1440 грама, био дугачак 48 цм и самостално је дисао.
- Оцјењен је оцјеном 9/10. За бебу рођену у 32. недјељи то је била одлична оцјена, а прогнозе су биле добре. Могла бих рећи да сам осјећала неки мир. Међутим, нико не може да осјети емоције једне мајке која посматра своју мрву у инкубатору – истиче наша саговорница.
Признаје, било је пуно суза, али о томе неће да говори, јер ово је прича о малом хероју, прича о побједи живота.
У инкубатору је Василије провео 9 дана, а остатак времена, до поласка кући у тзв. топлом кревету. Због бактерије коју је добио и крварења на мозгу провео је укупно 29 дана у болници.
Какве битке је водио овај мали борац, скоро да не можемо ни да замислимо.
Али, Василије нас учи оно што понекад и сами заборављамо. Ова мрва од дјечака, срца великог као океан, одлучио је да живи.
- Упркос свим проблемима Василије је био једна живахна беба. Мој мали херој је пропричао прије првог рођендана, а самостално проходао са 15 мјесеци. Све моје тешке бриге и стрепње тад су престале. Знала сам да је побиједио! Он је данас дјечак од четири и по године који се не разликује од својих вршњака – уздахнула је Ивана и додала:
- Вољела бих да се захвалим супругу, који нам је био највећа и најјача подршка, као и својој породици без које би све било много теже.
На трен смо прекинули разговор. Гледали смо се, покушавајући да се изнесемо са силином емоција које су навирале.
Знате – тишину прекину глас наше друге саговорнице Соње Чолаковић - Стефан је имао 1540 г када се родио. Можете ли замислити коликио је мали, заправо, био?
- Не, прошапута неко од нас.
Соња нам је пружила његове фотографије и наставила...
- Трудноћа је текла уредно, 1. 11. 2019. године, у 7. мјесецу трудноће (30+5 недјеља) изненада ми је пукао водењак. Већ сутрадан сам пребачена у Бањалуку, урадили су ми царски рез и тада почиње наша борба – прича нам саговорница.
Како питати једну мајку да ли може прихватити чињеницу да је судбина њеног дјетета неизвијесна? Ипак смо питали, а она одговорила да је прихватила .
Говорећи о свему рекла је да је знала и вјеровала да ће Стефан бити побједник.
Име Стефан у преводу са грчког значи крунисан, овјенчан, па можда у свему овоме има и неке симболике.
- Дисао је самостално, али све вријеме смо стрепјели. Само је жмурио, очи скоро да нисам ни могла да му видим. Дани су пролазили, а ја сам вјеровала да ће временом бити боље. Јако је тешко гледати своје дијете потпуно беспомоћно. Ви сте му мајка, имате потребу да му помогнете, а беспомоћни сте – рекла нам је Соња.
Послије 38 дана Стефан је изашао из болнице као здрава беба. Услишиле су се молитве његових родитеља.
Овај дјечак ће на маленим ручицама заувијек носити ожиљке од браонила, као подсјетник на извојевану најтежу битку, битку за живот.
Стефан сад, раме уз раме са старијим братом, расте и нема никаквих здравствених проблема. Највећа су срећа својих родитеља, али, и поред огромне радости признаје Соња, понекад буде бесаних ноћи. Неке трауме остају заувијек.
- Понекад плачем, савладају ме емоције. Чини ми се да никада нећу престати стрепјети иако и супруг и ја знамо да нам је Бог подарио хероја – прошапутала је Соња.
Разговори са двије маме из удружења „Мрвице“ само су дио доприноса портала „Катера“ у подизању свијести о пријевремено рођеним бебама.
