Стефан Папаз из Источног Сарајева је данас један од најактивнијих спортских новинара у нашем граду. Велики дио своје новинарске каријере посветио је спорту, пратећи такмичења различитих спортских клубова од најнижих лига до елите.

Скоро да не постоје спорт, клуб или такмичар из нашег града за које Стефан није чуо. Стални је дописник портала sportdc.net, а тренутно је запослен у групацији „Ослобођења“ (портал Sport1, дневни лист Ослобођење и О канал).

Због чега сте уписали новинарство и шта Вас је то привукло у тој професији?

Стефан Папаз: То је некако био логичан слијед ствари. Од малих ногу пратим спорт, водио сам разне статистике, „ухватио“ онај задњи талас постојања легендарног „Темпа“, касније и „Темпо 21“. Читао сам те разне спортске магазине који су код нас долазили, наравно „Спорт“ и „Спортски журнал“ и тако је кренуло. Некако је на све то дошла и јако велика популарност Журналистике на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, можда је чак и у мојој генерацији било највише кандидата на пријемном испиту,  и тако сам и ја почео.

У новинарству ме, поред тог огромног интересовања за спорт, привукла и могућност да на свој начин допринесем спорту, афирмацији спорта и спортиста и пружим им могућност да се њихови резултати мало даље виде, јер је баш некако у нашој регији медијско интересовање за спорт било поприлично спласнуло.

Када сте тачно почели да се бавите спортским новинарством и колико сте о тој области знали прије самог уласка у медије?

Стефан Папаз: Па, генерално о новинарству и спортском новинарству као посебној цјелини унутар новинарства нисам знао много тога. Сви мисле, па сам и ја тако, да је довољно набацати неке реченице у текст и мислимо да је то довољно. Нажалост, тога има и сада. Али, тек када сам дошао на факултет схватио сам да ту постоји много ствари на које се треба обратити пажња и које се требају примјенити.

И сада, када погледам неке текстове које сам писао на почетку свога бављења новинарством видим колика је разлика у односу на неколико година касније. Морам рећи да сам стварно много научио од својих професора и асистената на факултету о новинарству, професора Љубомира Зубера, професорице Весне Ђурић, затим Дејане Радовановић- Шаренац и Вука Вучетића. Колико год многи мислили да је лако бити новинар без школовања за то, огромна је разлика када на четири године факултета редовних студија стално учите конкретне ствари везане за новинарство.

Колико је рад на порталу sportdc.net утицао на развој Ваше новинарске каријере и да ли је он био пресудан за даљи напредак и ангажман?

Стефан Папаз: Дефинитивно много. sportdc.net је покренут у љето 2013. године, а ја сам таман тада „чистио“ прву годину. Легенда нашег спортског новинарства, Драгиша Ћорсовић, ме је увео у свијет спортског новинарства. Огромна је ствар када добијете такву прилику да од прве године студирања можете да радите, пишете, стичете драгоцјено искуство, а да при томе нисте ничим опетерећени, немате никаквог притиска и сваки текст буде једна нова школа. Почео сам да се повезујем са људима, дружио се са многим другим искуснијим колегама од којих сам се трудио да узмем оно најбоље попут исто тако једне новинарске величине нашег краја, Недељка Лубуре, али и свих других колега.

Нажалост, млади новинари данас много гријеше када у току свога студирања одмах захтјевају неке веће новчане накнаде за свој рад сматрајући да толико вриједе и када (логично) ни од кога не добију толико колико траже онда и не желе да пишу. Писати за неки од портала, макар он и не био популаран или превише видљив, док траје студирање је можда и најбоља ствар коју један студент може направити и зато бих свима и препочио да прије свега сагледају све аспекте онога што добијају, па тек онда новчану корист.

Касније је дошао нови посао, добро окружење у групацији Ослобођења (портал Спорт1, дневни лист Ослобођење и О Канал), али дефинитивно и да sportdc.net остаје једна моја оаза, мјесто за које ћу бити везан док и постоји.

Одакле црпите толику енергију и вољу да извјештавате са терена нижеразредних тимова и пратите све те утакмице?

Стефан Папаз: Нижелигашки фудбал је нешто најбоље што спорт може да понуди. То је онај искрени, неискварени фудбал, гдје се још увијек игра фудбал због фудбала и дружења, а не због неког новца, плата, спонзора... Ево можда баш код нас имате најбољи примјер, ФК Фамос из Војковића, друголигаша Републике Српске. Од почетка сезоне на тренингу ту имате готово увијек преко 25 играча, то су момци од којих су већ неки у озбиљним годинама, они имају своје породице, жене, дјецу, имају своје послове од којих живе.А онда су готово свако послијеподне на тренингу, испуњавају све обавезе, а кад викенд дође одлучују да им није потребан одмор од напорне седмице већ иду на разна гостовања до Бијељине, Брчког, Невесиња, Чајнича..

И све то из огромне љубави и другарства, а не због неког новца. То важи и за остале спортове и клубове, да не издвајам сада појединачно, потрајало би, али примјер Фамоса је можда и најбољи примјер шта доноси тај нижелигашки спорт и ти момци заслужују да буду испраћени и испоштовани.

Колико је тешко остати фокусиран на спорт у Источном Сарајеву, на све гране спорта и пратити све тимове и спортове? Да ли је то сад већ „уходана“ динамика?

Стефан Папаз:  Па добро, то је одмор за душу. И како се каже оно што волиш није тешко. Нисмо ми ни нешто велика средина, а када уз то имате и јако добру „конекцију“ са људима који воде клубове и самим спортистима, све иде то доста лако и представља уживање.

Да ли сте задовољни постигнутим резултатима и наградама које сте добили пратећи спорт у Источном Сарајеву? Колико сте задовољни односом људи према ономе чиме се бавите?

Стефан Папаз: Награде су ту као неки материјални доказ да вриједите. Два пута сам добио награду за најбољег новинара у Општини Источна Илиџа, ту је и велики број захвалница од бројних клубова. То је све доказ да ипак неко цијени оно што радите.

Највећа сатисфакција је када чујете да људи хвале твоје писање, када се јаве да похвале неки интервју, неки текст. То је највећа награда коју новинар може добити. Наравно, појаве се и они који су некада незадовољни писањем, али не би ни ваљало их нема, они често натјерају да то наредни пут изгледа још боље.

Како гледате на спорт данас у Источном Сарајеву, у чему смо најбољи? У који спорт се највише улаже, а у који неоправдано мало?

Стефан Папаз: Увијек постоји оно гесло „колико пара толико и музике“, колико улажеш у спорт, такве ћеш на крају резултате и имати. Јако мало се улаже. Са овим што наши спортски клубови данас имају требаш да будеш прави чаробњак да би могао да се надаш неком резултату. Да сада не улазимо у „ситна цревца“ овдје, постоје носиоци власти који улажу максимум својих напора и дају за спорт, али истовремено поједина власт апсолутно не води бригу о спорту и својим неким правилницима о додјељивању средстава углавном изазива негативне коментаре у спортским круговима. Опет, ни приватници не улажу више у спорт колико су улагали раније. Дефинитивно нека искуства из прошлости о трошењу новца из клубова их удаљавају од тога. У чему смо најбољи?

Па дефинитивно у борилачким спортовима. Мислим, не треба ту бити превише темељан и паметан да се то закључи. Довољно је да видите да је наш Немања Мајдов свјетски првак у џудоу, европски вицепрвак, свјетски бронзани, Боже здравља будућа олимпијска медаља и све вам је јасно. Наш убједљиво најбољи спортиста. Имамо ми доста талента у овом нашем „базену“ у свим спортовима, али недостатак улагања у спорт и младе доводи до тога да они тај таленат не претворе у суви квалитет.

У борилачким спортовима имамо најбоље резултате, не постоји такмичење да се наши џудисти, каратисти, кикбоксери, теквондоисти и остали борци не врате са прегршт медаља, али недостаје она глазура. Тај искорак је Немања успио да направи, био је апсолутно посвећен своме циљу и све је друго у животу подредио томе, те му се то на крају и вратило. Не треба заборавити и наше спортисте на снијегу, одакле је дошло највише учесника Олимпијских игара, годинама су окосница олимпијског тима Босне и Hерцеговине, али нажалост управо тај недостатак новчаних средстава, небрига свих оних који би требало да брину највише о томе, доводи до тога да они не могу да се лансирају у сами свјетски врх.

Колико политика позитивно или негативно утиче на развој спорта у Источном Сарајеву и назиру ли се бољи дани за спорт у Источном Сарајеву?

Стефан Папаз: Свака медаља има своје двије стране, тако и политика. Постоје јако добри примјери гдје је она донијела добро нашем спорту, исто тако доста је примјера који осликавају њену негативну страну. Да ли се назиру бољи дани? Тешко је рећи и шта су нам бољи дани. На пољу инфраструктуре можемо и да будемо задовољни како се ствари одвијају. Имамо прелијепу дворану „Пеки“, коначно ћемо имати бољу дворану у Источном Новом Сарајеву, са једно петнаестак година закашњења Славија добија терен са вјештачком травом који је пријеко потребан, ради се атлетска стаза на Палама, стадион „Бара“ се „шминка“, ради се у Војковићима, доста борилачких спортова има своје објекте, тако да то није лоше. Наравно да може и мора боље. Е сада, долазимо до друге стране. Враћамо се на горе поменуто улагање у спорт које је поприлично скромно, лоше, имамо једно ново вријеме гдје дјеца више не уживају толико у томе колико у видео игрицима, па је све некако неизвјесно.

Који су Ваши циљеви за наредни период и гдје видите себе за неколико година?

Стефан Папаз: О томе нисам размишљао. Све иде својим током, па ћемо видјети гдје ће ме то на крају довести. Надам да ћу имати прилику да и даље пишем о успјесима спортиста из читавог Источног Сарајева, то су најљепши текстови будући да се ради о људима са којима си свакодневно окружен и да ћемо имати још много прилика да се радујемо европским, свјетским и олимпијским титулама у индивидуалним спортовима. И наравно, највећа радост би била да се врате она најљепша времена нашег фудбала и кошарке када је Славија била раме уз раме са најбољим клубовима у Босни и Hерцеговини. Пут је тежак, али никада не треба престати бити оптимиста.

Новинар: Миљан Рашевић