Стеван Сремац /1855-1906/, члан Српске краљевске академије и један од најистакнутијих реалиста у српској књижевности, умро је 24. јула 1906. године.

Писао је духовите приповијетке из провинцијског живота у којем је нашао старинску атмосферу, поетску њежност, хумористичке заплете, а под насловом "Из књига староставних" издао је поетизоване приповијтке из народне историје.

Остала дјела су драме "Ивкова слава", "Зона Замфирова", романи "Поп Ћира и поп Спира", "Вукадин", те политичка сатира "Луминација на селу".

Као приповједач, Сремац се у великој мјери ослањао на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића.

Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте - конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свИЈету чији живот најрадије приказују у својим дјелима, те хумор.

Од страних писаца највише је волио Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.

Сремац је познавао и цијенио енглески реалистички роман 18. и 19. вијека Филдинга, Свифта, Дикенса, Елиота.

Према познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. вијека.