Притисак међународне заједнице, боље речено представника Запада и НАТО-а, из дана у дан је све јачи. Тражи се повлачење артиљеријског оружја Срба из околине Сарајева.

Пријети се бомбардовањем. Изнад болнице често се чује хук граната. У шуми изнад објекта "Србија", видљиво је оштећење крошњи дрвећа и разровано тло. Долазимо до закључка да су падале гранате и на овај терен. Свима нам је познато да су на Игману стациониране француске снаге и да се с тог мјеста испаљују гранате на српске снаге. Да је то истина, показаће се 24. августа 1995. године. Тога дана идем на састанак у Министарство здравља.

Фото: soko-1.blogspot.com

Дан је облачан и кишовит. Послије обављених послова, враћам се у болницу. Стајем на паркиралиште испред вешераја. Поздравља ме неколико запослених који ту стоје у групи.

Видим озбиљност и забринутост на њиховим лицима и крећем се према управи, а они за мном. Мало ми је чудан тај сусрет. Не проговарам ништа. Одједанпут неко изговори:

"Директоре, гранатирали су нас! Зар то не знате"? Стадох као укопан и питам шта се десило?

"Погледајте у парк лијево од вас", рекоше. Они кренуше у парк први, а ја за њима. Пред нама се указа кратер дубине готово метар и пречника од два метра. Схватих да је ту пала граната. Одмах питам: "Је ли ко повријеђен?" Брзо одговарају: "Има их пет, али нису животно угрожени". Идем брзо ка хируршком одјељењу да видим повријеђене

Сарадници ме заустављају пред објектом "Југославија". Показују на прозоре хирургије. На неколико прозора, стакла избушена од гелера. Тек сад схватим шта се десило. Кажу ми да је киша падала и да у болничком кругу није било пацијената, запослених и посјетилаца.

Кроз главу ми прође мисао да је то била велика срећа. Да није био кишан дан, десио би се масакр. Срећа у несрећи. Обилазим повријеђене. Рањена су три здравствена радника и два пацијента. Велики број ситних гелера нанио им је повреде највише у предјелу доњих екстремитета. Све запослене обузима страх, јер, ето, и ми смо постали незаштићена мета.

Одмах на почетку рата 1992. године, на велики димњак болничке котловнице поставили смо заставу Црвеног крста, која је била видљива са свих страна. То није било довољно упозорење да се избјегне гранатирање.

Стиже једна вијест, која нас је све у болници обрадовала: почиње гасификација Лукавице и Касиндола. Ради се о донацији међународне заједнице. То значи да ће се довести плин и у болницу и да више нећемо имати мука са гријањем. Наши представници, који сарађују са стручним лицима странаца, зову се Милан Бјелоглав и Славо Крајшник. Они ми детаљно преносе информације и уливају сигурност да ће пројекат бити остварен до краја године.

Али, тренутна ситуација ми не даје много времена да о томе размишљам. У сталној сам вези са екипом у ДЗ Калиновик. Пред сам крај мјесеца августа, посјећују ме припадници француских снага. Убијеђен сам био да су нас њихови војници гранатирали. Из огорчености према њима, а они су најмање криви за ова дешавања, не нудим им ни да сједну.

Обавјештавају ме да су донијели хуманитрану помоћ. Не могу да прећутим и питам их:

"Зашто сте нас гранатирали?" Они гледају зачуђено. Позивам их да виде кратер остао након експлозије. Пристају да направимо увид.

То и учинимо, али није то за њих било довољно убједљиво. Питају ме: "Имате ли дијелове гранате?" Сарадницима кажем да донесу гелере, које смо нашли након експлозије, као доказни материјал. Дајем им их на увид. Показују једни другим. Чекам шта ће да кажу.

Послије краће паузе, кажу: "То је наша граната". И само слијежу раменима. Разилазимо се.

Почињу бомбардовања наших снага у околини Сарајева. На вези сам са екипом у Калиновику. Почели ваздушни удари по Војном логору у Калиновику. У нашој непосредној близини је касарна у Лукавици. Чују се експлозије. Бомбардују хангаре. Стрепимо и чекамо колико ће бити још повријеђених, мртвих? Бомбардује се и резервоар воде на Павловцу и разара 6. септембра 1995. године. Прекида се снабдијевање болнице водом. Дијализа остаје без воде. Пацијенти који су укључени на редовну дијализу у том тренутку хитно морају бити искључени. Не знамо шта да радимо. Долазе екипе новинара. Сликају мјесто гдје је резервоар разорен.

Фото: soko-1.blogspot.com

Покушавам да нађем саговорника који би нам помогао у настојању да се довод воде што прије успостави. Не добијам позитиван одговор. Јасно ми је да само са својим људима можемо да урадимо преспајање и да се прикључимо на резервоар, који већ иначе, није дуже времена у употреби. Треба нам времена, али ипак то успијевамо да урадимо. Одмах обављамо хлоринацију постојећег извора. Нажалост, једна смјена пацијената, која је на реду за дијализу, чекаће још два дана. Дивим се мојим људима који су то успјели да изведу. Људи из Кризног штаба у Касиндолу нам помажу. Стално има нових вијести о гранатирању и дејству НАТО авијације по Хаџићима; првенствено циљају Ремонтни завод.

На Јахорини радаре, Пале, Илиџу, Болницу "Жица", фочанске мостове и друга мјеста. Из Калиновика ми јављају шта се горе дешава, разарање, жртве...

Крајем септембра престају бомбардовања. Једна вијест, која ми бар мало даје оптимизма, јесте да се припрема терен за постављање гасовода на подручју Лукавице и Касиндола.

Милан Бјелоглав из "Унионинвеста" снима нашу котловницу, поставља трасу гасовода кроз круг болнице и врши припреме за почетак радова. Мени је само жеља да што прије почну радови и да у зиму уђемо са обезбијеђеним гријањем. Међутим, почетком октобра борбе око Трнова добијају на жестини. Муслиманске снаге су знатно надмоћније у људству.

Ситуација је критична на одбрани Трнова. Из команде Корпуса нам поручују да будемо у сталној приправности. То се све дешава у периоду од 4. до 8. октобра 1995. године.

Аутор: Др Славко Ђ. Ждрале