Српски војвода Стојан Јанковић /1635-1689/, вођа ускока у Равним Котарима у сјеверној Далмацији, погинуо је на данашњи дан 1689. године у нападу на Турке у Дувну.
Јанковић је 1666. године био заробљен и одведен у Цариград, одакле је послије 14 мјесеци побјегао. Овај догађај опјеван је у српској народној пјесми "Ропство Јанковић Стојана". Године 1686. ослободио је Сињ од Турака.
За подвиге у борбама против Турака млетачке власти су га одликовале титулом каваљера и дале му велико имање у Котарима.
Јанковић је рођен у Жегару, на планини Буковици, изнад ријеке Зрмање, недалеко од православног манастира Крупе. У близини је вијековима постојала турско-млетачка граница.
Био је син Јанка Митровића из Жегара, крај Обровца. Отац се око 1641. године са четворицом браће и још 70 породица доселио са турског подручја у мало село Будин, између Жегара и Задра у Млетачкој републици.
Српски војвода Стојан Јанковић важио је за човјека од угледа и редовно је предводио котарске ускоке у честим борбама против турске војске. Као млад, ратовао је уз свога оца.
Истакао се у борбама против Турака, посебно за вријеме турско-млетачких ратова.
Након очеве погибије 1659. године, послије боја ускока са Турцима на ријеци Цетини, Стојан је замијенио оца на мјесту сердара котарских ускока.
За вријеме Кандијског рата, фебруара 1666. године током једног од окршаја са Турцима, приликом упада на подручје Цетинске крајине, војвода Стојан пао је у турско заробљеништво.
Чињеница да је био доведен пред султана говори о томе да се за Стојаново војевање против Турака знало и на султановом двору јер су само истакнути одметници били достојни таквог поступка.
Пошто се дуже од годину дана није ништа знало о њему, изгубљена је свака нада да ће се вратити.
Султаново робље није могло да се откупи нити замијени и бјежање је био једни начин да се спасе.
Захваљујући смањеној будности Турака, пошто је непопуларни султан Мехмед Четврти ради лова и разоноде боравио у Једрену, Стојан је успио да побјегне и да се врати кући у Котаре.
