Сарајево, 3. новембар 1918. године, недјеља. У владиној резиденцији Конак на Бистрику, у салону на првом спрату, окупљена је група свечано обучених људи. На једној страни стоји десетак високих официра у сиво-плавим парадним униформама аустроугарске војске. Утегнути, са златним пуцетима и ордењем на мундирима, шкрипали су сјајним чизмама по угланцаном јасеновом паркету. Слику је "кварио" мањак оне нападне гордости у држању, а на неким лицима се чак видјела резигнација и немир. Насупрот њих стоји свечани шпалир цивила у тамним реденготима и фраковима. Свилене машне под грлом те златни и сребрни сатни ланци на прсима говоре да припадају вишим слојевима грађанског друштва. Били су то чланови тек формираног Народног вијећа СХС за Босну и Херцеговину.

Они већ данима не крију радост па и дозу побједничког тријумфа, поготово од прекјуче кадa је јављено да су српске побједоносне трупе избиле на Дрину. Испред је стајао њихов предсједник, чувени Глигорије Јефтановић, док му аустроугарски генерал Стјепан Саркотић даје изјаву о предаји "земаљске" власти, коју ће по његовом наређењу извршити барон Прилецки. Тај горљиви Хрват, србомрзац, Саркотић, управо је играо своју посљедњу представу у Сарајеву. Међутим, упркос размјерама аустроугарске катастрофе те пропасти његових личних интервенција код цара да се Босна припоји Хрватској, покушавао је усиљено и театрално још једанпут одиграти главну улогу. С мржњом и с висока је гледао те "одвратне" Србе, кривце за све па се још више кочоперио и надимао своја уска прса.

Тај апсурдни игроказ, као и његова титула барона од Ловћена (фон Ловћен) коју је добио 1916. за рушење капеле и раскопавање Његошевог гроба на Ловћену, сада је дјеловала трагикомично. Овај задрти арогантни шовиниста био је предмет подсмијеха и 1917. када је на планини Мотајици у лову одстријелио домаћу умјесто дивље свиње. Данас га је с нарочито видним подсмијехом гледао један старији крупни човјек маркантне појаве. Он је тог бунтовног Србина и многе сличне њему 1914. прогонио и затварао у зиндан-апсане, али их никад није могао натјерати на покорност. И ево сад, некако осрамоћен и безначајан, каква је управо била његова војска и држава, вјероватно је жалио што их све још онда није скратио за главу.

Удар на цркву

А ко је био тај кошчати харизматични господин сиједих власи, што бјеше већ претурио седамдесету? Кажемо ли само да се звао Коста Кујунџић, то ће данас мало коме значити нешто, мада је то име некад било чувено и поштовано, јер се ради о истакнутом народном прваку, срчаном борцу против аустроугарске окупације.

Коста је рођен 2. маја 1847. године и био најистакнутији изданак угледне и богате трговачке породице Кујунџић из Ливна. Послије основне школе одмах је почео приљежно радити у очевој трговини, не запостављајући даље свестрано образовање. Као младог ватреног патриоту рано га опече неправда према Србима турских, а потом и аустроугарских власти па се, спреман на сваку жртву, енергично укључи у политичку борбу за права свог народа.

Аустроугарска није бирала средства да себи подреди православну цркву у Босни и тако је елиминише као интегративни фактор српског народа. Безобзирно се уплитао Беч у ингеренције цркве, са циљем радикалног сужавања њене стечене самоуправе. Након тајних преговора иза леђа народа и свештенства у БиХ, Беч 28. марта 1880. потписује Конвенцију са цариградским патријархом, који се уз лијепу годишњу суму од 58.000 пјастара у злату, сагласи да цар, уз друга овлашћења, може именовати и митрополите у Босни. На основу Конвенције задире се у унутрашњу организацију цркве, влада прикупља вјерске таксе, а владике и свештенство ставља на свој платни списак, доводећи их у зависан положај. Путем конзисторије (вјерски суд) постављају се, али и отпуштају неподобни свештеници. Јака агентурна мрежа контролише чак и прилоге цркви, уз забрану оних из Србије и Русије. Плијене се и црквене књиге са тих страна, а намећу оне штампане у монархији, често у нескладу са учењем Православне цркве. Црквено-школски одбори су паралисани разним наредбама и увођењем повјереника са широким овлашћењима. Често су то били србомрсци, који нису пропустали прилику да Србима учине какву штету и пакост, док је католичка црква наступала са агресивном пропагандом.

Влада систематски гуши српске школе, намјерна да их укине, мијеша се у избор учитеља па чак забрањује и префикс "српске" у називу. Наметане су државне "комуналне" школе са антисрпским програмом. Системски се прогања ћирилица, коју ће касније 1914. управо помињани Саркотић потпуно забранити говорећи да је "као борбено средство Срба треба уклонити из јавног живота и одузети јој српски национални карактер". Исто је чинио и његов политички сљедбеник Павелић, као и други хрватски "чимбеници" у обје Југославије, чији потомци и данас тамо разбијају ћириличне табле, а и са гробља је протјерују. 

Упоредо са реченим поступцима, "некрунисани краљ Босне" Калај спроводи свој план о стварању босанске нације. Он 4. августа 1855. пише министру Колнокију да за почетак "Србе треба денацификовати", што ће рећи да би требало прво елиминисати њихову цркву и школе, као најјачу брану тој агресивној политици однарођавања. Све те мјере огорчиле су народ и изоштриле његову вољу за отпор. На челу те борбе биле су црквене општине као стожер окупљања народа и његовог друштвеног дјеловања. У борби се истицао богатији трговачки грађански слој, јер бити Србин значи бити непријатељ Аустрије, а бити богат Србин значило је бити јачи непријатељ Аустрије.

Ливно из доба Косте Кујунџића

Кујунџић је у то вријеме градоначелник Ливна и свесрдно брани позиције тамошње црквене општине и школе, отварајући и народну читаоницу. Он је тад већ потврђени народни првак који је још за турског земана 1866. биран у Сарајеву за члана Великог управно-просвјетног савјета. Као директор српске школе у Ливну, био је 1874. најзаслужнији за градњу нове велељепне школске зграде зване Табхана, не жалећи позамашне суме властитог новца. До доласка Аустрије била је то најљепша зграда урбане културе у Ливну. Својим руковођењем Коста је рад црквено-школске општине у Ливну узвисио до мјере да је стала раме уз раме са оним најзначајнијим у земљи. Окупаторски режим од самог почетка региструје његово национално дјеловање и притиска га перфидним мјерама глоба, забрана и уцјена.

Неправде су кулминирале па Срби 30. априла 1893. цивилном адлатусу Кучери у Сарајеву предају петицију потписану од стране 24 црквене општине на челу са митрополитом сарајевским Ђорђем Николајевићем. Она оста без одговора, али су обиљежене главне коловође протеста из грађанског трговачког слоја попут Глигорија Јефтановића, Војислава Шоле и Косте Кујунџића. Бастиони отпора постадоше црквене општине. Народ је одушевљено подржао своје вође у борби за правду и слободу, успут бојкотујући свештенике лојалне властима. Био је то јасан израз непоколебљивог родољубља, националног поноса и слоге.

Стање постаје све теже због заоштравања владиних мјера, што ће и Србе мобилисати на још жешћу борбу без узмака. Српске вође ће цару предати укупно четири меморандума у којим се тражи заштита националних права и слобода. Калај у почетку српским вођама блокира приступ двору, али упорним настојањем 1. априла 1897. Јефтановић, Шола и Кујунџић су ипак примљени у аудијенцију код владара. Вратили су се празних руку, али одлучни да поново дођу и још јаче закуцају на царева врата. Услиједило је финансијско сламање и прогон бројних народних првака. Јефтановићу су порушени многи објекти и нанесена милионска штета, Кујунџић је морао порушити двије модерне куће са два и три спрата на тргу у центру Ливна (имао их је четири). Такође му је одузето и земљиште купљено 12 година раније. Одмах потом распуштају се црквене општине у Мостару, Сарајеву и Ливну, као жаришта "побуне". Кујунџић жустро протестује код владе у Сарајеву: "Ми не можемо трпјети да се у наше светиње дира", улазећи у оштру полемику са бароном Бенком.

Боравећи скоро годину дана у Цариграду вође у два наврата безуспјешно моле васељенског патријарха да им одобри нацрт новог црквеног устава. Коста ће касније, као изасланик Митрополије дарбробосанске, поново водити разговоре са цариградском патријархом, који је смијењен ускоро након тога. Послије ће присуствовати церемонији проглашења Јоакима Трећег за новог патријарха, да би и њега потом упознао са уставним питањем цркве у Босни. Након тих упорних обијања прагова државних и црквених власти у тражењу правде за свој народ, Кујунџић је међу Србима слављен као национални херој.

 "Стари момци"

 Коначно, цару је 5. јуна 1902. предат и Четври меморандум, а Калајевом смрћу и његов пројекат "бошњаклука" бијаше докинут као штетан. На помолу је било попуштање. Нови поглавар Стефан Буријан је заговарао политику придобијања бар дијела Срба, јер је лоше за двојну монархију да против себе има већински народ, одлучан и организован у одбрани своје слободе и части. Тако ће послије 13 година исцрпљујуће борбе Беч уважити дио српских захтјева и 13. августа 1905. године донијети Уредбу о уређењу самоуправних црквено-просвјетних прилика у Босни и Херцеговини.

Млада српска интелигенција, борбени националисти, били су против овог компромиса па се појавио јаз унутар покрета. Међутим, три мјесеца касније у Сарајеву је изабран Велики просвјетни савјет на челу са Јефтановићем и Кујунџићем, што је потврдило престиж "старих момака", упркос све гласнијем наступу млађих снага. Проблем интелигенције је била њихова зависност од власти, јер је већина била у државној служби, за разлику од трговаца, посједника, занатлија и свештеника. А српска чаршија је крајем 19. вијека била у пуном успону, упркос оштрој конкуренцији странаца. Школству је давала велики значај због насушне потребе стварања интелектуалних снага те рада на патриотском васпитању и јачању националне кохезије. Са тим циљем формирана је и "Просвјета", која ће постати жариште укупног друштвено-културног рада. 

Политичко вођство Срба је несумњиво имало велике заслуге у формирању аутономног покрета муслимана, 1889. подстичући заједништво на принципима братства, слободе и равноправности. У Славонском Броду је 1902. године потписан и споразум о заједничкој борби "Срба православне и муслиманске вјере" за аутономију Босне и Херцеговине у оквиру Османског царства. Муслимани ће за вођу истаћи Али-бега Фирдуса из Ливна па се тако два најугледнија Ливњака, Кујунџић и Фирдус, нађоше на истој страни, упркос чињеници да је Али-бегов предак наредио смакнуће Костиног прађеда Луке. За власт је тај споразум био ноћна мора па ће га упорно минирати, користећи аграрну реформу као јабуку раздора.

Дуготрајна аутономистичка борба изродила је корисно политичко искуство, што ће дати нови квалитет профилисању српске грађанске политике. Први значајан корак учињен је већ у мају 1907, усвајањем Сарајевске резолуције као заједничке платформе дјеловања са циљем "потпуне аутономије наше отаџбине". Власти су жестоко и репресивно реаговале на ову политичку акцију Срба. Заобилазећи Земаљску владу, Коста Кујунџић и Никола Стојановић одлазе у Швајцарску министру Буријану, који ће им одобрити даљи рад на оснивању политичке организације, с тим да се не истичу неки дијелови из резолуције. По повратку су Кујунџић и Стојановић на жељезничкој станици у Бањалуци дочекани овацијама више од 1.500 људи.

Унутар покрета издвајају се три групације у вези са својим гласилима. "Српска ријеч", лист српске грађанске чаршије, се залагала за политику малих корака и изградњу чвршћих веза са муслиманима. Млађа херцеговачка интелигенција покренуће у Мостару лист "Народ" и тражи оштрију борбу са властима. Њима ће прићи и Коста Кујунџић, као једини из старе гарде. Група око "0таџбине" радикалније ће постављати аграрна и сељачка питања. Велика вриједност покрета је била што су све три групације заступале чување слоге па се одржавала компактност, строго водећи рачуна да се борба не "разводни и не расипају снаге".

Већ у новембру 1907. године Коста је на челу одбора који припрема и сазива Митровданску скупштину у Сарајеву, на којој је 71 делегат изгласао формирање Српске народне организације (СНО) која ће јединствено наступати према режиму и бити највећа политичка странка у БиХ. Овај велики скуп поново ће потврдити углед Косте Кујунџића бирајући га за предсједника СНО-а.

Послије свих ломова и искушења у вези са анексијом, коју Кујунџић најоштрије напада, Босна и Херцеговина 1909. добија устав. Њиме је предвићено формирање сабора у којем би на основу пописа из 1895. православни Срби, као најбројнији народ у БиХ, имали 31 представника, муслимани 24, а католици 16 представника. Поред свих марифетлука власти на штету Срба, тешко је вјеровати да они и овај пут нису закинути у "пребројавању".

Од 18. до 28. маја 1910. спроводе се први избори за Сабор, у којем ће Срби освојити планирани 31 мандат, уз одзив од 85 процената српских бирача. Нажалост, српска елита је већ била и програмски и генерацијски подијељена па су се распламсале фракцијске расправе. Прво се из заједничког клуба издвојила група око Петра Кочића, а потом и група око "Народа". Тако је од 1911. у Сабору формирана стална владина већина од муслимана и Хрвата.

Ускоро по Сарајевском атентату Коста Кујунџић је ухапшен заједно са другим српским првацима, а на концу Великог рата 1918. изабран је за члана главног одбора Народног вијећа СХС Босне и Херцеговине. Наредне 1919. посланик је Народног представништва Краљевине СХС у Београду. Начетог здравља 1920. повлачи се из политичког живота. Овај угледни српски национални првак, трговац и политичар упокојио се 8. јула 1925. године у Ливну, дочекавши да се на тргу пред његовом кућом подигне споменик српском краљу Петру. Човјек за којег су Срби некад говорили да би требало устати па га споменути, данас је потпуно заборављен, а од рецимо 711 бањалучких улица, не нађе се ниједна да понесе име неког од заслужних Кујунџића.

Улога Богољуба Кујунџића

Костин син Богољуб Кујунџић, са бечком дипломом доктора права, у Великом рату срчано ће се борити као официр добровољац у српском пуку под називом "Принц Ђорђе". Тешких рана допада у борбама код Гњилана 1915. и другови га рањена преносе преко Албаније. Српска влада му као инвалиду додјељује службу у амбасади у Риму. Потом у Падови издаје новине "Југославија" као делегат Југословенског одбора. Послије рата обавља високе дужности у Краљевини Југославији и у више влада има портфељ министра. Бан је Врбаске бановине (1935-1937) у којој је за кратко вријеме изградио многе путеве, значајне привредне и друге објекте, попут четири среске болнице те зграду банке, данас Палату Републике. Приложио је знатан лични новац за градњу градског стадиона, којег су Бањалучани назвали "Стадион бана Кујунџића". Као учесник априлског рата 1941. године пада у њемачко заробљеништво, а повратком у Србију постаје министар у влади Милана Недића. У јавности се још води полемика да ли је Недићева влада била српска срамота или спас онога што се још спасити могло. Богољуб умире у Аустрији као емигрант 1949. Године.

Фамилија

Кујунџићи су били најугледнија трговачка породица у Ливну. Осим разгранатих трговачких послова од Беча па до јадранских лука Дубровника, Сплита и Трста имали су и знатне земљишне посједе, млин, ткаоницу и друге уносне обрте. У самом центру града посједовали су неколико већих стамбено-пословних објеката. Доселили су се из Херцеговине негдје у 18. вијеку, гдје су се презивали Барзут. Родоначелнику породице, трговцу Луки Кујунџићу, због дизања буне по наређењу Ибрахим-бега Фирдуса 3. новембра 1831. одрубљена је глава. Његови синови Јован, Шпиро и Јосиф наставише развијати трговину. Шпиров син Лазар ће за турског вакта постати први градоначелник Ливна. То ће бити и његов син Коста, јунак наше приче, током аустроугарске управе. Костин брат Ристо биће угледан правник у Бечу, а два брата Паво и Шпиро били су познати трговци.

Пише: Драган Мијовић