На почетку ратних дешавања браћа Галинац су се придружила новоформираној Војсци Републике Српске. Раденко је отишао у Војну полицији, Радован у војску.

Саборци су их изузетно цијенили.

За Раденка су говорили да се никада није либио да стане на чело своје јединице и каже: "За мном, браћо". Обично су га описивали у једној реченици: "Таквог хероја мајка више не рађа".

Радован, Раденков брат близанац, три године је провео на сарајевском ратишту, чувајући сваки педаљ српске земље.

Крајем августа 1995. године, изложен свим ратним страхотама, добио је галопирајућу мишију грозницу која му је напала бубреге и мокраћне канале. Пребачен је у болницу на лијечење, али 26. агуста умире у околини Трнова.

Према свједочењима сабораца, Раденко је у исто то вријеме трпио невјероватне болове, ни сам не знајући зашто. Био је шокиран када му је комадант јединице саопштио тужну вијест.

Тих дана у Војковиће, у породичну кућу породице Галинац, из Београда је стигла и сестра Радмила. Дошла је да саопшти лијепу вијест – да се удаје. Умјесто среће, над кућом Галинчевих надвио се облак туге.

Радован је сахрањен на гробљу у Војковићима. Раденко и Радмила су остали у породичној кући, покушавајући да у првим, најтежим данима пронађу утјеху.

Али рат је рат, не дозвољава човјеку ни да оплакује најрођенијег. Седам дана  након Радованове сахране, Раденко се вратио у команду на дужност, а Радмила је остала са родитељима.

Деветог септембра 1995. године, Раденко је дошао поново у Војковиће, требало је да одвезе сестру на аутобуску станицу. У касним поподневним часовима, Радмила, Раденко и његов комадант кренули су преко Средњег, гдје је већ било опасно, пошто су авиони НАТО пакта редовно бомбардовали српски дио Сарајева.

Бомбе злочиначког НАТО пакта су пале на њихово возило које је одлетјело у ваздух. Радмила је на мјесту остала мртва, док је Раденко био тешко рањен.

Убрзо је стигла помоћ. Тешко рањени Раденко Галинац пребачен је у болницу "Жица" у Блажују, гдје га је оперисао чувени хирург др Миодраг Лазић.

Иако је учинио се што је било у његовој моћи, није успио. Раденко је преминуо у болници 10. септембра 1995. године.

Иза њега је остала супруга и два сина.

Раденко, Радмила и Радован сахрањени су у заједничку гробницу на гробљу у Војковићима.

Споменик су подигли родитељи Мирјана и Марко, те Раденкова породица.

На надгробном споменику уклесан је епитаф "Ако је смрт јача од живота није од љубави и сјећања".