Братуначко српско село Јежестица никада се није опоравило од демографског губитка из Другог свјетског рата јер су ту 8. августа 1992. године снаге такозване Армије БиХ починиле гнусне злочине, а о континуитету српског страдања, понављању историје и настојањима муслимана да затру све српско на овом простору најбоље свједочи двострука трагедија Љубомира Млађеновића.

Навршиле су се 32 године од упада муслиманских војних формација из Сребренице у братуначко српско село Јежестица, када је убијено девет мјештана у кућама и док су радили на њивама, а међу њима и браћа Анђелко и Драган Млађеновић, те мајка Савка.

За тај злочин почињен 8. августа 1992. године нико није одговарао, као ни за злочине над 161 српском жртвом из овог села и околних заселака које су преци убица из 1992. године починили у Другом свјетском рату.

У Јежестици су јуче обиљежене 32 године од страдања овог села у посљедњем рату, у којем је настрадало 39 мјештана, а служен је парастос и за 161 српску жртву из Другог свјетског рата.

Ово српско село, у мјесној заједници Кравица, никада се није опоравило од демографског губитка из Другог свјетског рата, а доживјело је људска страдања и 8. августа 1992. године. Разорено је приликом упада муслиманских снага из Сребренице, које су убиле све што су стигле, опљачкале стоку и покретну српску имовину, а непокретну попалиле.

Ако би се употријебиле дефиниције и терминологија Хашког трибунала, породица Млађеновић и српски народ у Подрињу су жртве вишедеценијског континуираног злочиначког подухвата, односно геноцида аустро-њемачких формација, које су увијек на најсвирепији начин помагали локални муслимани и самостално, немајући никаквог обзира, то наставили у посљедњем рату у БиХ.

 Два пута остао без породице

Несрећа Љубомира Млађеновића, Србина из Јежестице, јасно осликава понављање историје и континуирано настојање затирања трагова српског постојања, како 1942. тако и 1992. године, те свједочи о стравичним злочинима муслимана над српским народом у средњем Подрињу. Исти однос и политика владају још од избијања Првог свјетског рата, само што се користе различита средства и методе њеног спровођења, до данашњих дана. Исти је и циљ те политике - нестанак српског народа са лијеве стране Дрине, по сваку цијену.

 У 21. вијеку насљедници Бењамина Калаја, Оскара Поћорека и других аустро-њемачких србомрзаца у лику високих представника међународне заједнице за несрећну БиХ као што су Волфганг Петрич, Валентин Инцко, Кристијан Шварц-Шилинг и нелегитимни Кристијан Шмит, тоталитаристички намећу законе и желе да дисциплинују српски народ, односно да под сталним њиховим пријетњама, притиском и правосудном тиранијом, трпи и послушно спроводи њихову самовољу и реализацију погубне политике, те да напусти своја вјековна огњишта, будући да их муслимани у рату нису успјели све убити и отјерати из БиХ иако су то намјеравали, што трагови и недјела говоре.

У нападу муслиманских зликоваца интегрисаних у фашистичке усташке јединице на српско село Јежестицу 1942. године побијено је готово цијело село - убијани су дјеца, жене и старци.

Љубомиру Млађеновићу су те године на кућном прагу убијени отац, мајка, трогодишња кћерка Јела и супруга, која је била у другом стању. Њу су тако трудну звјерски мучиле, па распориле, прве комшије муслимани из Братунца и Сребренице.

Убијени су и његов брат Петар Млађеновић, његова супруга и њихове четири кћерке. Љубомира су заробили и одвели у логор, одакле се вратио тек послије рата. Починиоци овог монструозног злочина остали су некажњени.

 У геноциду који су од 1941. до 1945. године у Подрињу починили муслимани из Сребренице и Братунца као припадници усташких јединица убијено је најмање 6.469 Срба, међу којима и око 400 дјеце, наводи се у документима о страдању Срба у 20. вијеку.

Љубомир први пут остао без породице 1942. године

Била је то велика траума за Љубомира, тада младића од само 23 године. У једном дану је остао без цијеле породице. Ипак, након извјесног времена он се поново оженио и са супругом Савком добио шесторо дјеце, четири сина и двије кћерке.

Прошло је тачно 50 година и злочин се поновио на истом мјесту. Трагедија ове породице поново почиње 12. јула 1992. године, када је Љубомир тешко рањен док је радио на њиви. Ранили су га муслимански екстремисти из Сребренице под командом Насера Орића, који су на велики православни празник Петровдан кренули у крвави поход како би након пола вијека довршили оно што су њихови преци започели.

Кобне 1992. године Љубомир остаје без супруге и два сина

Рањени Љубомир је оперисан у Београду, а у периоду док је био далеко од куће на лијечењу, 8. августа 1992. године, сребренички муслимани упали су у српско село Јежестицу и убили девет мјештана међу којима његову супругу Савку и сина Драгана.

Другом сину Анђелку одсјекли су главу и као трофеј је однијели Орићу у Сребреницу, гдје су је везали за аутомобил и возили улицама показујући је као четничку главу, односно "ратни трофеј".

Џелат је од Орића добио награду, а разјарена маса је послије крвавог пира шутирала Анђелкову главу по сребреничком игралишту, гдје су уз пјесму и весеље прославили масакр над цивилима. Славила је и пјевала тада читава Сребреница!

Према изјавама свједока, најодговорнији за овај злочин је Кемал Мехмедовић Кемо из оближњег села Пале, који се истакао по бројним злочинима над српским цивилима. Он је одсјекао главу недужном Анђелку на кућном прагу и однио је као трофеј у Сребреницу.

Љубомир умире од туге 1994. године

Од посљедица рањавања на Петровдан, али и од неизмјерне туге за најмилијима, Љубомир је преминуо 1994. године.

На братуначком гробљу сахрањени су отац Љубомир, мајка Савка, син Драган и обезглављено тијело сина Анђелка.

Анђелкова супруга Иванка и кћерка Анка и данас трагају за његовом главом.

Браћа Млађеновић убијена су пред очима мајке Савке, коју су монструми приморали да гледа ове страшне сцене, након којих су и њој пресудили. Њени посмртни остаци пронађени су у оближњој шуми.

Иванка Млађеновић изјавила је Срни да је огорчена на међународно и правосуђе БиХ јер нико није процесуиран за монструозна убиства чланова њене породице и људи из овог села који су радили на својим њивама када су их мучки напале муслиманске хорде Насера Орића.

- Уклесана имена убијених на споменику показују да је истина да су настрадали, а за злочин нико није одговарао. Не очекујемо правду од правосуђа БиХ, то је суд који ради по налогу бошњачког политичког врха, али вјерујемо да ће злочинце стићи и стиже Божија правда -  истиче Иванка.

Њена кћерка Анка имала је само пет мјесеци када су јој муслимански војници заклали оца и убили стрица пред очима њихове мајке, а њене баке, коју су потом, такође, заклали.

Она не памти оца, али зна како је настрадао, поштује жртву породице дједа Љубомира која је јединствен примјер.

Анка је професор српског језика, али већ неколико година без запослења. Пита да ли су жртве њене породице недовољне да би и она добила прилику да ради и обезбиједи себи егзистенцију као дијете погинулог борца Војске Републике Српске.

Анкин рођак, односно брат од стрица, Ненад Млађеновић, чији су отац Драган, стриц Анђелко и баба Савка убијени 8. августа 1992. године, рекао је Срни да сваке године присуствује паростосима и одавању почасти жртвама и да је разочаран радом правосуђа БиХ, као и Хашког трибунала.

- Мени и брату ништа не треба, али не смијемо заборавити наше - оца, стрица, баку, патње нашег дједа Љубомира и остале који су невини побијени. Очекујемо правду за мучења и свирепа убиства наших најмилијих код своје куће. Они никога нису нападали, а нико не одговара за њихова страдања - са огорчењем истиче син погинулог Драгана Млађеновића, Љубомиров унук.

Починиоци ових злодјела данас се слободно крећу овим просторима и пркосе, показујући да за њихова недјела нема ни суда ни правде, а породице жртава и сав правдољубиви свијет због тога губе сваку вјеру у будућност БиХ са оваквим правним системом који штити убице невиних српских цивила.

Пише: Миро Пејић.