Исповијест италијанске сестре из болнице у Сенигалији, која је већ недјељама у првим редовима линије одбране од корона вируса.

Поворка камиона који преноси тијела жртава корона вируса, јер у Бергаму, граду на сјеверу Италије,  немају више гдје да их сахране нити кремирају, најпотреснија је слика коју је свијет видио посљедњих деценија. За Италијане, био је то натрагичнији и најтужнији призор још од Другог свјетског рата.

Италије је јуче "претекла" Кину по броју жртава. Само данас корона је однијела рекордни број жртава у једном дану - 627. Како стручњаци кажу, грешка је била што су дозволили да се корона "усели" у болнице. 

Своје искуство у борби с непријатељем који односи на стотине живота дневно, описала је медицинска сестра Силвија Ђакомели из болнице "Сенигалија" из истоименог града смјештеног у провинцији Анкона, у средишњој Италији. 

Њено писмо свијету и свима који се боре са короном, објавио је портал "AnconaToday". 

- Умиру један након другог, мушкарци, жене и млади. Прво стигну у болницу по хитном поступку, ставимо их на интубацију у најкраћем могућем року, без могућности да позовемо њихове најближе, без времена да они схвате да се баш њима ово десило: да се разболе од корона вируса. И за секунд прође онај лажни осјећај да сте имуни на вирус и заузима мјесто стравичан страх да ћете умријети. Умиру десетине особа саме, без могућности да се поздраве са најмилијима. Имамо неке смјене које прођу без проблема а онда смјене у којима нам умру 3 особе у року од два сата. Људи који су код нас имају изузетно високу температуру, дајемо им што више течности да бисмо спустили температуру, перемо их, помажемо им да једу, гледамо како им се крећу параметри. Они би жељели да нас држе за руку да би добили мало утјехе, али ми не смијемо то да радимо, наши контакти су минимални, људи који су код куће желе да дођу да виде своје најдраже а не могу - пише ова медицинска сестра које је била у првим редовима борбе са опасним вирусом.

- Умире се као у Аушвицу и боримо се као у Вијетнаму -

- Долазе и они који одмах морају на реанимацију, али ми имамо мало кревета, старији људи имају већ неке патологије које су их ослабиле и умиру у врло кратком временском периоду. Видјела сам пацијенте којих већ сутрадан није било јер су преминули. Преузимам сву одговорност кад кажем да је ово као Аушвиц, људи тако умиру, сами, голи физички и у души, а ми радимо као војници у Вијетнаму јер све оно што смо студирали и знали о медицини је превазиђено: не постоји више болница, постоје зоне 'ковид' које су потпуно изоловане. Не можемо да уђемо и изађемо из соба кад хоћемо, не можемо да причамо или додирујемо пацијенте, креирала се једна димензија ужасне дистанце која је толико далека од базичне идеје 'бринимо о пацијентима', која је срж посла медицинских радника, коју ми доживљавамо као право насиље - каже сестра Ђакомели.

- То је начин на који раде наши љекари и медицинске сестре, наши војници, који би могли да побједе у овом рату само ако постоји колективна свијест о томе да се правила морају поштовати. Јер потреба да трчите по парку да бисте смањили стрес није довољан разлог да ризикујете заразу, не док се са друге стране други људи убијају од посла да би зауставио овај свакодневни масакр. И не ради се само о старима који су имали неке претходне болести, то је ледена формула која би требало да утјеши у ситуацији у којој почињу да се разбољевају и млади. Истина је да се ради о људским бићима и њихова смрт данас је драма многих фамилија и траг на срцу нас здравствених радника-

- Није истина да умиру само стари људи, прије неколико дана смо интубирали човјека од 47 година без икаквих патологија и није као прије када би вас интубирали у стању наркоелексије па ниси ништа знао, сада су људи будни, анестезиолог им каже јасно: 'Сада ћу да вас интубирам'. Понекад можемо да им дамо телефон да позову кући, ако су млади може и видео позив као да се ради о посљедњем поздраву. То је ужасан осећај. Ја за 22 године колико радим као медицинска сестра никада нисам видела ништа слично”. То је та истина коју би требало да схвате они који излазе из куће и говоре: 'Корона вирус? Глупости! -

Болница коју су прозвали "Kovid 19+"

-Али то је реалност болнице у Сенигалија која је прозвана 'Kovid 19+.' Овдје медицинске сестре раде од 7 до 10 сати дневно, обучени у скафандере који треба да их заштите и који им онемогућује да иду у тоалет, да једу и да комуницирају са спољним свијетом. Често и плачемо, али сви заједно радимо што више можемо и као никад прије -  каже СИливија.

- За све што ти треба мораш да сачекаш крај смјене, тај скафандер можеш да скинеш само ако заиста више не можеш да издржиш и упишкио би се. Купили смо и хансапласте за пликове који нам излазе на носу због маски које остављају трагове декубита. Онда облачимо наше униформе, па протекцију за ципеле, мантиле направљене од посебмог материјала, рукавице и скафандере. Ниједан центиметар  не смије бити откривен и слободан, и сваки пут када смо у контакту са пацијентима који су заражени, заиста пуно ризикујемо. Покушавамо да се изолујемо што је више могуће од наших породица, изнајмила сам стан у коме могу да будем сама. Не може то свако себи да приушти, имамо колеге са малом дјецом и јако је тешко и почињемо да видимо све више колега који су позитивни. Али људи иду да трче. Не знам да ли напољу уопште могу да схвате шта се дешава у болницама, али ево ја покушавам да објасним. Ако ми постанемо позитивни, ви нећете моћи да радите наш посао - наставлја сестра.

Ноћи без сна, с "песницом" у стомаку

- Ноћу спавамо мало, често се будим и мислим на посао. Имам песницу као грч у стомаку, ујутру доручкујем доста јер послије знам да нећу више моћи да једем. Треба ми најмање 20 минута да се опремим да бих ушла на одјељење, ко улази на одјељење "ковид" не носи ништа сем мобилног који су потпуно прекривени пластиком, јер морамо да се чујемо, ми особље, када је хитно. Прије неки дан сам радила 17 сати, нико од нас не измиче проблему.-

О људима који не схватају са чиме се суочавамо сви, цијели свијет, Ђакомели каже:

- То су егоисти који мисле да се то њима никада неће десити док може сваком да се деси, не тиче се само старих људи. Није нам битно да ли нас сматрају херојима ако послије иду да се шетају или да трче.Немамо више времена, ово је наш највећи професионални изазов икада, ово је колективна одговорност. Уколико људи остају код куће, ми ћемо бити у стању да радимо наш посао - навела је ова медицинска сестра из Сенигалија.