Јована Сусловски је на свом фејсбук налогу описала сав апсурд државе зване БиХ. Она као студент генерације Факултета политичких наука у Сарајеву не може конкурисати за асистента тог факултета, јер је из Републике Српске.

Њену објаву преносимо у цјелости:

Давне 2017. године сам магистрирала на Универзитету у Сарајеву, на Факултету политичких наука. Двије године прије тога, дипломирала, носилац сребрне значке. Била сам студент генерације, не најбоља на свом одсјеку, него на свим. Била бих још боља да ме на том путу нису обесхрабривала повремена разочарења.

Није било лако путовати сваки дан из Грлице до Скендерије. Ишла сам пјешице до Храснице неких 40 минута, чекала аутобус за Илиџу, па трамвајем се возила на Скендерију. Истим путем и назад. Више сам била гладна и жедна, него сита. У то вријеме запослен ми је био само један родитељ, а требало је финансирати мене и брата (студента медицинског факултета). Неријетко сам долазила мокра на факултет, после кише и снијега, јер аутобуске линије су чешће биле нередовне, него редовне. Срећом, данас то више није случај.

Упркос томе, давала сам све од себе да будем редовна на предавањима, да будем што боља, да кад завршим факултет могу помоћи својим родитељима који су се толико жртвовали за нас. На мастер студијама сам радила хонорарно чак два посла, те представљала ову државу на свјетском избору љепоте у Кини и остварила запажен резултат. Опет, била сам најбоља. Нисам редовно спавала, нити јела, али сам била најбоља на готово сваком испиту. Учила сам ноћу, ако нисам могла дању. Сигурна сам да моје бројне колеге и професори могу посвједочити исто.

Од када сам завршила факултет, шансе за запослење није било. Безброј намјештених конкурса, одбијеница, неправде о којој сам годинама ћутала. Умјесто мене примани су људи којима сам давала инструкције, који су једва завршавали приватне факултете, који су годинама у бројним политичким партијама, којима родбинске везе обезбјеђују све у животу. Мјеста за студента генерације није било.

Вјероватно бих ћутала и даље, да ме ситуација од данас није посебно погодила. Сви који ме познају, знају да ми је сан радити на факултету, те уписати докторске студије. Маштала сам о дану када ће конкурс бити објављен и када ћу моћи аплицирати на мјесто асистента на матичном одсјеку. Вјеровала сам да је то тренутак којег требам чекати и посао који ће обезбиједити егзистенцију мојој дјеци. Када су ми говорили да напустим ову државу са својим кћеркама говорила сам да не желим, да имам жељу и вољу да наставим своју каријеру на мјесту гдје знају колико вриједим и могу и гдје се нећу морати никоме доказивати. Вјеровала сам да ме то мјесто чека.

Данас ми је моје право одузето и моја жеља је уништена. Можда, чак, не бих ни била примљена на наведену позицију, али моје право да покушам неправедно ми је одузето. Када сам се уписивала на факултет, студентима из Републике Српске није било забрањено да студирају у Федерацији Босне и Херцеговине. Данас је, ипак, студентима из Републике Српске забрањено да аплицирају на конкурс.

Државо Босно и Херцеговино, мрзим што сам се у теби родила! Надам се да ће моја суза и суза сваког грађанина ове државе, којем су ускраћена основна људска права, стићи све вас на власти који сте нам скројили овакву судбину!

Поздрављам вас са Завода за запошљавање Републике Српске, а ускоро, надам се, из неке друге државе!