Студентски покрети и протести нису нешто ново. Студентски активизам стар је колико и универзитети, али је своју експанзију доживио у 20. вијеку током борби за људска и грађанска права, против апархејда, ратова…

Изнова и изнова, демонстрације младих људи кроз историју доводили су до кључних друштвених промјена. За протесте из ‘68 сте чули… за ове би требало да знате!

Протести на Универзитету Фиск - 1925. година

Универзитет Фиск у Нешвилу у Тенесију има дугу историју студентског активизма. У прошлости су га углавном похађали Афроамериканци. Године 1925. декан Фајет Мекензи покушао је да ограничи многе активности студената укидајући школске новине, већину ваннаставних програма, спортских активности… Студенткињама су прописана строга правила облачења и смањена је могућност њихове интеракције са колегама.

Осим тога, Мекензи је средства за факултет добијао од задужбина и фондација које су имале за циљ да сузбију акције усмјерене ка оспоравању закона Џима Кроуа који су фактички дозволили расну сегрегацију у свим јавним установама у јужним државама САД под паролом “одвојени, али једнаки”.

Студенти и бивши студенти захтијевали су промјене које је Мекензи прво обећао, али се онда предомислио. У марту, након мирног протеста, декан је позвао полицију која је упала у мушку спаваоницу тражећи “агитаторе”. Овај чин је преокренуо ток и тон протеста - они су постали масовнији, а кренуо је и бојкот школе. У фебруару 1926, 80 одсто студената напустило је кампус и вратило се кућама одбијајући да настави да похађа насставу. У априлу Мекензи је приморан да поднесе оставку.

Овај сукоб између студената и администрације био је први од неколико протеста на афроамеричким факултетима. Студенти су захтијевали већу улогу у одлучивању, заступљеност бивших студената у одборима и више личних слобода. Као њихов резултат, већ 1926. на Универзитету Хауард изабран је први декан Афроамериканац.

Бијела ружа - 1942/43.

Бијела ружа била је ненасилна, интелектуална група отпора у нацистичкој Њемачкој коју је предводило пет студената и један професор на Универзитету у Минхену. Оснивачи групе, студенти медицине, гледали су како њихова држава полако тоне у диктатуру, дискриминацију над колегама јеврејског поријекла, као и звјерства СС трупа на Источном фронту. Зато су се организовали и почели анонимно да објављују летке и пишу графите против нацистичког режима.

У фебруару 1943. група је откривена. Прошли су кроз лажно суђење. Многи су послати на робију и у логоре док су оснивачи, укључујући и брата и сестру, Ханса и Софиа Шола, као и Курта Хубера, професора филозофије и музикологије, погубљени гиљотином.

Покрет “сит-ин” у Гринсбору - 1960. година

Године 1960, четири Афроамеричка студента пољопривредног и техничког факултета у Сјеверној Каролини протестовала су против расне сегрегације у Америци тако што су мирно сједели на пулту ресторана са ознаком “само за бијелце” у Гринсбору. Гости и запослени су их вријеђали, поливали их и пријетили им, на крају је дошла и полиција која је покушала да их избаци напоље, али су они остали ненасилни и мирни.

Покрет који је добио назив “сит-ин” након овога се проширио по читавом југу обухватајући ресторане, библиотеке, хотеле, биоскопе… У року од неколико недјеља, захваљујући медијима који су детаљно извјештавали о протестима, многи од ових објеката постали су дозвољени за све, без обзира на боју коже. Овај протест сматра се једним од најзначајнијих раних успјеха покрета за грађанска права у Америци.

Тлателоко масакр - 1968. године

У октобру 1968. када се Мексико припремао да буде домаћин Олимпијских игара, студенти су искористили пажњу глобалних медија да организују протесте против владине репресије. Захтјеви су били основани. Студенти су тражили основна права - слободу говора, престанак насиља које спроводи држава, полицијску и војну одговорност, ослобађање политичких затвореника, отварање дијалога са владом...

Протести су почели на факултетима, реаговала је полиција, а касније и војска која је убила неколико студената након што су минирањем отворили врата кампуса. Млади су се брзо организовали и током наредних мјесеци одржани су протести против угњетавања и насиља. Међутим, влада је одбила да испуни студентске захтјеве и 2. октобра 1968. око 10 хиљада студената марширало је тргом у насељу Тлателолко у Мексико Ситију све док оружане снаге нису интервенисале.

Војници су се појавили да ухапсе студентске вође. Када су тргом одјекнули пуцњи, почели су да пуцају. Владини извори тврдили су да су само четири особе убијене, али искази свједока говорили су о много више страдали.

Званична истрага виђена деценијама касније показала је да је држава на стратешким мјестима тог дана имала снајперисте чији је задатак био да испровоцирају сукоб. Сматра се да је погинуло између 350 и 500 људи мада бројка никада није тачно утврђена.

Масакр је довео до великих промјена у грађанским слободама током наредних деценија. Данас, 2. октобар у Мексику признат као Национални дан жалости и симбол отпора ауторитаризму.

Устанак у Совјету - 1976. година

Систем апартхејда у Јужноафричкој републици подстицао је насиље и дискриминацију током доброг дијела друге половине 20. вијека. Неједнако образовање је било његов главни дио. Закон из 1974. предвиђао је увођење африканерског језика који је био језик владајуће бјелачке мањине, у свим школама. На њему је требало да се одвија пола наставе, док би се друга половина одвијала на енглеском. Већина старосједелаца ово је видјела као још један инструмент отуђивања од традиције и обичаја предака.

У јуну 1976. између три и 10 хиљада студената и средњошколаца је марширало у граду Совјето у знак протеста овој директиви и неједнаком образовању у цјелини.

Планирано је да протест 16. јуна прођу мирно и без инцидената. Нажалост, један полицајац је запуцао, што је узроковало панику и хаос. Дјеца су почела да бјеже, а полиција је на њих отворила ватру, а након тога пустила и псе. Протестанти су одговорили каменицама. Нереди су потрајали до сумрака истог дана. Процјењује се да је страдало између 175 до 600 цивила, укључујући и тринаестогодишњег ђака Хектора Питерсона који је постао симбол устанка. Број рањених процјењује се на више од хиљаду.

Млади у Јужноафричкој републици су наставили да се организују и протести против апартхејда су се ширили земљом, привлачећи међународну пажњу. Савјет безбједности Уједињених нација изгласао је резолуцију којом је осуђен масакр у Совјету и режим апартхејда. Активисти широм свијета почели су да притискају универзитете да одустану од улагања у корпорације које подржавају владу Јужноафричке републике постављајући сцену за крај апартхејда 1991. Данас, 16. јун је Национални дан младих у тој држави.