Суад Џанко: Јахорина 13 километара

03.02.2021. 20:07
0
ИЗВОР: КАТЕРА

Другог дана православног Божића, љета Господњег 2013. најавих се Грофу да га посјетим, тамо негдје предвече, кад му жена дође са посла. Тај дан сам, са својом драгом провео на Јахорини. Онако тумарали од хотела до хотела, од кафића до кафића.

Неприпремљени за скијање, а ни вријеме баш није било на нашој страни. Боже, како се Јахорина промијенила. Израсла у прави монденски скијашки центар. Ма друга планета. Додуше, још од малих ногу, кад год сам ишао на Јахорину, имао сам тај осјећај, да је то друга планета. А волио сам и ту планину и тај осјећај.

Не знам колико сам година имао кад сам први пут посјетио ову планину, можда осам, можда девет година. Ишли Пиро, Јоле и ја. Нико од нас раније, никад није био горе. Знали смо да се мора прво изаћи горе на Беговину, па онда даље цестом. Понијели ми и санке, неко нам причао, да је од Јахорине па до Пала све низбрдо и да се можемо возити санкама све до Пала. Нико нама није рекао колико је то далеко, нити смо се ми сјетили да на путоказу код старог хотела у Палама пише 13 км. Још је била зима, сјећам се, али не пуно снијега. Можда крај фебруара. Док смо се преко Голог Корана успели на Беговину и док смо изашли на макадамски пут за Јахорину, већ смо били гола вода. Тих година није било аутобуса или било каквог редовног превоза за Јахорину. Приватни аутомобили су тада били ријеткост, па се на Јахорину,обично ишло као на екскурзију, било са школом или са Фамосом. А да се пјешачи до Јахорине, ма то је само ријеткима или оним, као ми, неинформисаним, падало на памет. Стари макадамски пут је био пун кривина или осмица како се то тад звало. Високе оморике, кањон Бистрице, све смо то гледали широко отворених очију и готово са страхом мислили хоћемо ли се знати вратити назад. И сваки од нас, понаособ, би се вратио, али се бојао, да не буде кукавица и да га друга двојица не исмију. На крају је ипак побиједила радозналост. Да видимо и то чудо… Јахорину. Како смо дубље улазили у непознато и што смо се више удаљавали од Пала, тако нам се цијела та околина чинила нестварном. Оволике оморике, оволики снијег поред цесте ми никада раније нисмо видјели. Негдје на Триангли смо ми контали да смо већ стигли, ето иза сљедеће кривине је сигурно Јахорина. А то није било ни пола пута. Пут нас је даље водио поред рјечице Бистрице, која са правом носи своје име. Негдје са лијеве стране пута прођосмо поред грађевине готово уклесане у стјену, а на њој стоји натпис Бистрица и нека година. Ваљда је ту био почетак водовода који је снабдјевао Сарајево. Како се пут био одужио тако смо ми све више губили наду да ћемо икад стићи на Јахорину. Негдје кад смо већ мислили да се вратимо, стигосмо до пред оне посљедње осмице, пред самим уласком на Јахорину. Наиђе и неки војни камион који је возио из правца Сарајева за Јахорину. Сами су нам стали и ми се потрпасмо под цераду, сретни да више не морамо пјешачити. Није вожња трајала ни пет минута, а камион се зауставио и ми кад смо разгнули цераду, остадосмо запањени призором. Пред нама се простирала Јахорина у свој својој љепоти.

Слика

Фото: Суад Џанко

Камион се зауставио пред војним одмаралиштем, пред прекрасном грађевином изграђеном од камена и обложеном у црно офарбаним дрветом. Данас се ваљда то одмаралиште зове “Хотел Рајска долина”. Свуда около снијег и бјелина у коју се није дало гледати. Из једне чудесне грађевине излазила су нека сједала објешена на некој сајли која се кретала. Огромни точак око којег је сајла клизила је био дио система који се звао скијашка успињача или жица. Недалеко од жице био је један мањи уређај, такође са великим точком који се окретао и сајлом која је клизила по њему. Ту додуше није било столица него су висиле сајле са неким округлим пластичним диском који се стављао између ногу и вукао скијаше. То се звало ски лифт, сазнадосмо касније. Тада смо то чудо видјели први пут. Ова велика жица са столицама је уствари био једносјед Пољице и вукла је скијаше према врху Јахорине. Жица се тада звала и Шаторска, јер се завршавала код хотела “Шатор”. Ми, кад смо све то широко разгорачених очију и са невјерицом гледали, зажалисмо што нико од нас није понио скије, да испробамо то чудо од технике. Бар онај ски лифт. Тих година, на Јахорини није било пуно туриста скијаша, али је било пуно војника који су ту били на скијашкој обуци. Тако да је пред ски лифтом и пред жицом увјек био дугачак ред. На малом брежуљку изнад Пољичке жице била је и продавница и знам да смо тада имали толико пара да свак себи купи четврт хљеба са зденком, а да смо ми онако изгладњели од силног пјешачења то смазали као да је најбоље печење. Ми нисмо ни знали да је овај дио био тек почетак Јахорине. Рајску долину, хотел Јахорину, чувену Цвијанову жицу и “Жељин лифт” упознаћу касније, много, много касније. Кад смо се враћали са Јахорине знам добро да је негдје из правца Дворишта наишао камион који је возио грађу за Паљанску пилану. Ми га зауставили, закачили санке за камион и тако дошли све до Беговине.

То прво наше путовање до Јахорине је нама тада изгледало као да смо били на мјесецу. Били смо поносни на тај подвиг и то смо свуда препричавали. Како у школи тако и по Корану. У очима наших вршњака смо били хероји и само се о нашем подвигу причало. Одједном су сви хтјели на Јахорину. Негдје тих година се на Корану први пут јавља интерес за алпско скијање. Пале су, како је познато, имале дугогодишњу традицију ланглауфа, тј скијашког трчања, али спуст или смук, како смо га ми тада звали, мало је ко скијао, исто као слалом или велеслалом. Пале је планинско мјесто. Зими је снијега било више него довољно. Кад пишем са ове дистанце, можда је то моје субјективно мишљење, али све нешто мислим да тада снијега било пуно више него данас. Снијег дубок један метар је био тих година уобичајен, а некад, Богами и дубљи. Ми правили тунеле у снијегу. Навече то заљевали водом па су тунели ледили и тако залеђени остајали све до прољећа. Кад напада толики снијег и када тако стегне мраз, ми дјеца смо у кућу улазили само да се огријемо. Правили смо бункере од снијега, подијелили би се у двије групе и грудвали док нам се вунене рукавице не натопе водом, а прсти поплаве и готово да их ни не осјетиш док не удјеш у кућу и док обје руке не ставиш у рерну да их откравиш. Једно вријеме је био популаран и хокеј на леду. Користила се свака залеђена површина, а њих је највише било доле у Мишу, поред Миљацке, да се одломе кераче(криве палице), комад дрвета или конзерва паштете је служило као керак, направе се два гола и играј по читав дан. Негдје смо открили да је најбоља ледена писта била у старом хотелу испод данашњег базена. Једино је ту некад лед знао бити танак па се знао провалити, а онда упаднеш, готово до паса у ледену воду. Наравно да нас је и стражар, војник, непрестано тјерао из хотела. Временом је порасло интересовање и за скијање, тј оно спуштање низ брдо. Код нас Коранчана су била два брда. За почетнике је било оно изнад старог хотела, у Маринковићевој земљи. Тачније од једне зукве, која је била једино дрво ту на осами и скијало се готово скроз до цесте према Интернату. Друго брдо је било чувено Анђино брдо. Анђино брдо је било прилично стрмо и то је у ствари био воћњак Бате Самарџића, а брдо названо по његовој мајци. Анђино брдо је било ограђено бодљикавом жицом и само на једном мјесту је био пролаз, широк највише метар-два кроз који се могло изаћи на други дио стазе који је био доста блажи. Онај ко није пазио куда вози, често се знао забити у бодљикаву жицу, а то је било прилично болно. Тај блажи дио стазе се завршавао код Ајдинове или моје зграде.

Мало је људи тада имало скије. Већина их је прављена ручно и највећи проблем код тих скија је био да се приликом прављења, врх савије, а да скија не пукне. Затим се на мјесту гдје је стајала нога прикивала кожна трака гдје се нога углављивала, тј скија се назувала. На таквим скијама си могао скијати и у гуменим чизмама, е сад да нога не би стално испадала, морала се фиксирати за скију, а то се радило или канапом или кајасом. Кајаса је била танко изрезана кожа која је била пуно издржљивија од обичног канапа. Те скије нису имале никакве металне кантне, а да би биле брже, мазале су се топљеном свијећом. Тих година, мало је било оних који су имали куповне скије, тј оне лакиране, еланке, са правим кантнама, те оним правим жабицама са сајлом, како су звали ти првобитни скијашки везови. За такве скије су требале и праве скијашке ципеле, гојзерице или гвожђерице, како смо их ми дјеца звали, а које су биле оковане на врху лимом. Те ципеле су биле прилагодјене за те скијашке везове. Ципела је улазила као шина у метални отвор, а напред је био један метални дио који се преклапао. На ту жабицу се качила округла сајла која је била савијена и еластична као опруга. Један дио те сајле је фиксирао пету за даску, а други се увлачио у жабицу и преклапао, тако да је скија била чврсто, чак превише чврсто везана за ногу, тако да није спадала са ноге ни при паду, па је то и најчешће био узрок прелома ногу тих година. Онај ко је имао те ципеле се обавезно шепурио пред осталом дјецом. Ја кад данас погледам моје црне нокте на ногама увјек се сјетим тих ципела. Ципеле су биле тврде и неудобне, јер нам је нога тих година стално расла. Пара није било за нове и временом ципеле постају тјесне и почну убијати у прсте. Временом наши осјетљиви дјечији нокти почињу да плаве, па се подливају крвљу и на крају огрубе и временом отпадају. Нови нокат који изникне никада више неће бити тако њежан и гладак, него тврд и дебео. Имаш муке док га подрежеш. Као такав ти остане читав живот. Вјероватно зато, што смо ми на Корану имали та два брда, низ које се могло спуштати, је утицало на то да алпско скијање има своје корјене управо на Корану. Паљани, а поготово они Станичари и они из Чаршије су били традиционално везани за ланглауф. Ланглауф је, по мом мишљењу и спорт са најдужом традицијом на Палама и сеже још у годину 1933. Не бих сад набрајао ко је и шта су све освојили Паљани у скијашком трчању, а освојили су много, много тога, него бих то оставио неком ко дуже памти од мене.

На Анђином брду су, без икакве сумње, проскијали највећа имена босанскохерцеговачког и југословенског алпског скијања. Не зна се тачно кад се почело скијати на баба Анђином брду. Наводно су још Вељко и Секула Радовић педесетих година прошлог вијека ту скијали. Можда неко и прије њих, али се поуздано зна да су ту 1965-66, редовно скијали Миле Петронић, Брацо Каблар, Радивоје Гранзов, Добро Шуко, а за њима Чедо Газда, Јовица Дјукић и Лабуд-Лаћо. Клинци који ће ту приспјети (и од којих ће неки за сва времена забиљежити Пале и Паљане у аналима свјетског, југословенског и босанског скијања), Ајдин Пашовић, Мића и Бебе Зоричић, Мићо Каблар-Брко, Игор Кошутић, Јасо Пашовић, Жељко Шљивић ће их са дивљењем гледати и од њих учили. Бебе ми каже да су сатима знали гледати како Добро изводи чаролије скијајући на једној скији. Није било никаквог лифта на Анђином брду. Пењеш се на врх, до Батине штале пола сата, а слетиш за минуту. Кратка је то стаза била и није се скијало ништа друго осим спуста. Мићо Зоричић је тих година, мислим 1966, горе код Батине штале, први пут сломио ногу, а за одштету од ДОЗ-а је купио своју прву гитару. Ух како сам му ја тада завидио. Не зато што је сломио ногу и носио гипс (али и зато помало, јер су му се сви клинци и клинке потписивали на гипс), него због те гитаре, о којој сам ја могао само сањати тих година. Пуно дужа стаза се возила од Беговине па доле до Ћирића Лука. Негдје 1967. је било ту и такмичење, сениорско и јуниорско. У сениорској конкуренцији побиједио Радивоје Гранзов, а од јуниора, Ајдин Пашовић. Мићи није, такорећи ни зарасла нога, а Бебе сломи ногу на том такмичењу. На Палама је тада постојао скијашки клуб само за трчање, па су се таленти са Анђиног брда укључили у сарајевске клубове ССК и Жељо. Одласком у сарајевске клубове, тренирајући и такмичећи се на Јахорини, они су се одвојили од нас и њихове успјехе смо тада пратили само у новинама. Тек неки дан сам сазнао да је Бебе, који је у то доба сједио са мном у клупи у основној школи, у својој дванаестој години био јуниорски првак БиХ. Ајдинова или Пашина, како смо га звали, каријера је била још бржа и још успјешнија. Он се вртоглавом брзином попео у врх југословенског скијашког спорта, да је дуго времена важио за најуспјешнијег југословенског спусташа. Он је већ 1974. године постао јуниорски првак Југославије. 1975. године он је још јуниор, а такмичио се у сениорској конкуренцији и постао првак Југославије, при том надмашио до тада неприкосновене Словенце. Сљедеће године је Ајдин био први БХ скијаш који је наступио на Олимпијади у Инсбруку. У својој дванаестогодишњој активној скијашкој каријери је преко педесет пута је бранио боје Југославије, на Олимпијади у Сарајеву 1984. је унио олимпијску бакљу у стадион, а онда се, касније окренуо тренерској каријери и данас, док ово пишем је скијашки тренер у Норвешкој. Из породице Пашовић није се само он бавио скијањем, него и сестра Мирела и брат Јасмин. И они ће бити вишеструки прваци БиХ. Они су почели каријеру на Анђином брду. Као и у многим другим спортовима, међусобно ривалство браће Зоричић наставило се и у скијању. Често су се смјењивали, Бебе освоји првенство града, Мићо републике. Најмлађи из плејаде скијаша из породице Зоричић, прошле године трагично настрадали канадски скијаш, син Бебета и Силве, Никола, је прве своје скијашке кораке направио управо на Анђином брду. Искрено речено, нисам то знао, Мићо, његов стриц ми то испричао неки дан.

Кад се оно прочуло да ће Сарајево добити Олимпијаду 1984, градски оци на Палама су брже боље пожурили да се и они за то припреме. Горе на Голом Корану се данима чуо звук моторних пила, а онда, мало помало је то постало и голим оком видљиво. Ширином можда неких 50 метара је просјечена шума. Ми се већ почели радовати тим подухватима. Прво доле спортски терени на спортском центру “Коран”, а сад још права скијашка стаза. Већ се увелико причало о ски лифту и успињачи. Негдје почетком осамдесетих, биле ту одржане и “Игре на снијегу”, у којем су учествовале, Француска, Италија, Швајцарска и Југославија, а Евровизија директно преносила. Мислим, да је то била и највећа спортска манифестација, икад одржана на Палама, мада је, прије свега, више имала забавни карактер. Од наших су тада наступали, Бебе у слалом за тим, а остали су учествовали у играма. Душко Драгојевић, Кићо Куреш и Сњежана Куреш, Амила Бутуровић, Дајана Мавраковић, Суад Карајица… Кад су прошле Олимпијске игре у Сарајеву, намјера да се у просјеченом дјелу Голог Корана направи скијашка стаза и пратећи објекти је пала у заборав. Међу народом се почело причати, да је неко добро омастио брке од оних посјечених оморика и борова.

Ја сам, нисам никад дорастао до Анђиног брда, остао сам на оном брду изнад хотела. Имао сам ја тих година неке скије дрвењаче, скијао једно вријеме у гуменим чизмама, док нисам набавио гојзерице, али мој стартна позиција се никад није попела височије од оне поменуте зукве, али то је опет прича, сама за себе и потпуно индивидуална. Није се уопште уклапала у онај тренд оног времена, а за то је крив, као и за многе ствари у мојој младости које нису ишле током који сам ја желио, мој стари. Негдје у петом разреду основне био нам наставник физичког, већ више пута поменути Петко и он некако избургија да ми ђаци можемо преко школе наручити праве оне скије, еланке, са великим попустом. Он је нас заинтересоване (а ја био међу првима) оно измјерио, записао и наручио. Сјећам се као данас, да се требало платити пет хиљада динара за те скије. Ја поручио, требало је само још платити. Кажем кући, сав радостан, шта сам урадио, а оно зид ћутања. Мајка ме тјеши, оно, ма што ће ти то сине, ноге да поломиш и онда историјске ријечи мог старог, кад сам тражио паре: “Ни говора, зар хоћеш да богаља храним”. Тако ја остах ускраћен за било какву помоћ. Осим тога, прешутао сам им оно најважније, да сам скије већ поручио. Онај ко није знао Петка и његову тешку руку, то уопште не би озбиљно сватио, али ми који смо то знали, знали смо такодје колико је ствар озбиљна. Суочен, већ као клинац, тим озбиљним проблемом, бацио сам се на тражење пара. Гдје скупити толики новац? Сестра је нешто имала ал од ње извући динар је била немогућа мисија. Некако сам и обио њену касицу (свако имао своју, биле неки поклон од Привредне банке), била ту код ње нека хиљадарка, а она кад је то открила, дигла је толику дреку, да сам јој морао вратити паре, поготово кад је рекла да ће рећи старом, за шта ми требају паре. Јадан ја, потучен до ногу, сам се бацио у тражење излаза из те ситуације, јер ваљало је Петку на очи. А онда ми паде на памет моја нена, очева мајка, која је мене од свих унука највише вољела. Из искуства знам да ми ниједну жељу није никад ускратила. Она је живјела у Вогошћи код свог најмлађег сина, мог амиџе и тако ти се ја једног викенда сам запутим у Вогошћу. Знам да је био и зимски распуст. Моја нена се обрадовала да је унук није заборавио, ма није ме из руку испуштала. Машала, унук јој максуз и то сам толики пут прешао, само њу да види. А ја већ био припремио лаж, како да паре извучем. А лаж је морала баш бити оргинална да бих разњежио старицу. Елем, прешао ја на ствар. Моја нена је стално говорила, да јој је још дочекати праунуче од најдражег јој унука, па да може на миру умријети и тако ја њој рекох да сам ја одлучио да се женим и да морам почети скупљати паре за свадбу. Ето нико ме не свата озбиљно осим ње и ја дошао да тражим помоћ. Треба ми најмање пет хиљада за почетак, да запросим младу, да купим прстен и све што уз то иде. Нена ме гледа озбиљним очима и онако, како само она зна проговори: “Машала, машала, е нек сам и то дочекала, да унука оженим, него каква је млада. Јел из фине куће?” “Ма јашта је, из боље куће не може бити”, почех ја петљати. “А да ти њу синко ниси упропастио, кад је то све тако набрзака”,сад ће већ пријекорно моја нена. Ја, као неко са дванаест година, не знајући тај ријечник, ни значење те ријечи, онако наивно рекох: “Па бона нено, ако ћу је упропастити, како ћу је онда женити?” “Е фала драгом Богу, нек је ниси упропастио, него сад ми реци за шта ти требају паре?” И тако се ја отворим, изјадам се да нико не зна моју страст за скијањем, сви ме виде већ богаљем. Рекох и да сам поручио скије и да не смијем Петку на очи док не донесем паре. И тако ја добих паре. Пао ми камен са срца. Остало је само да Петку однесем новац. Кад је коначно дошао тај дан да Петко подјели скије, нико сретнији није био од мене. Скије нису имале везове, а сјећам се да су биле лакиране у црвено са елановим знаком, а са доње стране се сјајиле кантне и биле лакиране жутом бојом. Да сам могао спавао бих са њима, али страх, шта ће стари рећи је био већи. Тако ја одлучим да сакријем скије у подрум и да их добро замаскирам међу дрва. Требало је сада још само скупити паре за везове, а то је већ био мањи дио посла. Није дуго прошло од како сам ја скије закамуфлирао, кад ме један дан зове стари из подрума, Бог сами зна шта је тамо тражио. “Ходи ‘вамо гелибтеру, а шта сам ја рек’о, да нећу богаља хранити,ха”, дере се он. Ја погледам, а оно на цјепалу обје скије пресјечене сјекиром попола. Небо ми се смрачило. Не знам колико мјесеци нисам са њим ни ријечи проговорио, ако нисам морао. Међутим оно најважније је успио, он је успио угушити моју жељу за скијањем.

Слика

Фото: Суад Џанко

Пролазиле су године. Оним клинцима из моје улице који су почели са скијањем на Анђином брду, скијање је из обичне забаве, прерасло у начин живљења и нераздвојни дио њиховог живота. Јахорина тада, није била више тако далека, а њима је била, готово, друга кућа. Ја сам, чим ми помену скијање и на питање, зашто се ја не скијам са њима, бивао суморан и повлачио се у себе. Срећом да је међу нас убрзо дошла кошарка, па и други спортови, тако да сам се могао преорјентисати на ту страну. Тих година сам зиме проводио најчешће читајући поред топлог шпорета и … једва чекао да зима прође. Не знам зашто, али ето ни данас не волим зиме ни велике сњегове, кад нисам на планини. Кад год ми то дозволи слободно вријеме, од половине децембра до половине јануара, покушавам провести негдје гдје је топлије у то доба године. Кад сам кренуо у гимназију, моји школски другови су подразумјевали то да сам ја добар скијаш. Са Пала, ма горе сви скијају. Горе дјете, чим се роди ставе на скије. Било је ту и у гимназији заљубљеника, који су сваког викенда се возили на скијање, на Јахорину. Ни сам не знам, колико позива и колико различитих исприка сам налазио и измишљао, само да се извучем из те ситуације. Скијање је у међувремену постао скуп и монденски спорт. Скијашка опрема је постала модернија, нема више жабица и кајаса и ципела гојзерица. Везови су били аутоматски, при сваком паду нога је искакала из везова, тако да више није било прелома нога, као прије. Па онда оне скијашке јакне, живописних боја. Све је то изгледало прелијепо и … прескупо. Како онда тако и данас, не може свачији џеп поднијети, рецимо једнодневни излет са породицом, на Јахорину или Бјелашницу.

Ја сам, у сваком случају тај спорт био избацио из списка приоритетних спортова, ал кад оно хоће судбина, од тога се не може побјећи. Некако се ја, послије дужег времена, био опет почео дружити са скијашима, са Анђиног брда. Ваљда нас оно музика спојила и hard rock. Почели ми свако вече да слушамо музику пред здрављаком. Цале донесе свој грамофон, ја и Тупче лонгплејке, Мићо развуче кабал од свог балкона доле до нас и удри. Били ту Мићо, Игор, Бебе, Небан, Киген. Обично се слушао hard rock, Deep Purple, Uriah, Heep,Black Sabath ,Stones, а ту гитара растура. Комшије се, нормално, почеле бунити, Десимир нас неколико пута разјурио “испред објекта”. Мићо дође на идеју да се пребацимо у њихову гаражу и ту слушамо музику. Не знам ко дође на идеју да се купе магнети на оне акустичне гитаре, имао ја једну и Мићо другу. И тако, некако спонтано, направисмо и наш први бенд. Нисмо имали права појачала, него смо онај радио лампаш, ЕИ Ниш користили као појачало и ту би сад прича ишла о нашем првом бенду, али ми није намјера о томе писати. Ја кад сам први пут ушао у гаражу, поглед ми се одмах заковао за скије, неуредно наслагане у ћошку. Погледах нијемо Бебета, он мене и он без ријечи сконта у чему је ствар. “Шта је, свиђају ти се, је ли?” “Ма нако, само гледам, лијепе су”, промуцах збуњено. “Па пробери једне, хајде, видиш колико их има. Мени свакако клуб то купује, Хајд узми једне, немој се стидјети.” “Смијем ли ове Фисхер?” “Ма како не смијеш, само узми.” Скије су биле Fisher C4, са “Маркер” везовима, аустријске. Знам да је тада Франз Кламер скијао на таквима. Фишерице и оне сад моје. Не знам како сам их зграбио, како сам кући отрч’о и да ли сам се уопште захвалио. Мислим да ми је Мићо поклонио неке његове старе ципеле, панцерице. Имао исту ногу ко ја. Знам да је била касна јесен мозда 1974. или 75. и да сам ја, послије не знам колико година, први пут жељно очекивао зиму и снијег. Чекао и дочекао. Кад је оно једном, добро нападало, ја упртио скије и горе право кроз Рудића лијеске, према зукви. Не треба ни рећи да сам све сам пропртио. Нисам имао скијашке хозе него сам онако скијао у "swinger" фармеркама, тако се наиме звала марка џинса. Натуко сам ципеле у везове и отиснуо се. Нисам тада знао ни кочити нити се зауставити и возио се све до под Тупчетов прозор, док се скије нису саме зауставиле, правећи при том иза себе прву бразду у снијегу. Мислим да сам читав дан провео тако скијајући и сваки пут сам уз брдо теглио скије, а онда се по ко зна који пут тог дана спуштао. Мислим да је била недјеља и да сам кући, онако сав мокар, изгладнио и крепан дошао тек негдје у мрак. Одавно нисам заспао тако сретан и читаву ноћ сам скупљао оно ноге, да ми негдје не одлете. Сљедећих дана, па и мјесеци сам редовно и готово увијек сам, скијао на том брду. Читаоци ће сад помислити да сам ја упорношћу и јаком вољом и жељом, надокнадио изгубљено вријеме и већ ме видите негдје у друштву са Бебетом, Мићом и Пашом како неустрашиво се обрушавам низ падине Јахорине или Бјелашнице, међутим, морам вас разочарати. У скијању вам је као у математици, кад једном пропустиш неке лекције, немогуће је то послије надокнадити. Јесам ја проскијао, оно рекреационо. Али да се ми разумијемо. Да би неко постао добар скијаш, ту ти треба и јака воља и напоран рад и таленат, али мислим, онако површно, да је ту најважније срце јуначко и на вријеме почети. Ја сам скијам и данас и не стидим се свог умијећа ни у овим скијашким монденским центрима широм Европе, али то је све остало на неком нивоу просјечности. Чак сам неколико пута изигравао и инструктора, неким мојим пријатељима, строгим почетницима.

Моју симпатију из дјечијих дана, љепотицу Јахорину, сам добро упознао и заљубио се у њу, доста, доста касно. Све је ипак почело случајно, једну годину пред саму олимпијаду. Те зиме 1982. на трећу, отишао ја на Биро за незапослене и она Сека, како се звала службеница, ме упита, би ли ја хтио радити преко сезоне, горе на Јахорини, ето припремао се неки Свјетски куп за жене, па им треба људи. Ако имам још кога да поведем. Ма наравно да хоћу, рекох. Покупим, вјечито незапосленог комшију “Хаџију”, зовнем мог једног студентског колегу Стеву. Негдје навече у Упију сједио са неким Прачанима, те покупим сутрадан и њих. Неки су добили посао да раде на жицама, а мене и још њих десетак смјестише у “Циљну кућу” мало изнад Рајске долине. Хранили се у дому “Партизан”. У Циљној кући смо и спавали. Сама кућа је била сва у дрвету и ламперији, изграђена на двије воде у планинском стилу. Све је мирисало на ново и на свјеже лакирано. Шеф нам био неки, како су га звали, Рагибан. Фин старији господин из Сарајева. Он сваки дан ишао кући у Сарајево преспавати, а мене би задужио и остављао ми кључеве, да се бринем о кућици, кад њега нема. Наш посао је био да будемо у тиму многих оних ентузијаста и заљубљеника скијања, да се одржи Свјетски куп у скијању за жене. Возио се спуст. Ујутру би по нас одоздо из базе долазио ратрак, тако се, наиме звало оно возило за прављење и равнање скијашких стаза. Ми би онда товарили на њега оне заштитне мреже и разапињали их са стране стазе. На оним опаснијим дјеловима стазе смо стављали гумиране душеке и спужве. Такође смо у циљу постављали рекламе, опремали контенере за скијаше и за технику, неопходним намјештајем. Постављали тв опрему и мониторе. Ма углавном све што треба да би се једно такво првенство одржало. Кад би нешто хитно запело, долазио би сам шеф базе, на моторним санкама, ваљда се Расе звао, тип зарасто у дивљу браду, који је мене тако неодољиво подсјећао на Гризли Адамса. Поготово кад му се она дугачка просједа брада заледи на Јахоринском минусу. Он је обично узимо једног или двојицу са собом и возио тамо гдје запне. Обично нас је у луђачкој вожњи возио на врх спуст стазе, гдје је знало зафалити снијега, па смо ми то мјесто посипали оним амонијем нитратом, уствари неком хемијом из врећа, да стаза заледи и да се оно мало снијега горе не отопи. Знам да је та смјеса ужасно смрдила, по мокраћи. Мени је та луђачка вожња оним неописивим крајоликом, обично кад није било скијаша на стази, остала заувјек записана у души. Па тек онај рески планински зрак и готово увијек ведро, плаво небо. Некад би се радило до пред мрак, па су нас ратраком са упаљеним оним рефлекторима враћали у базу, а тек тада је сва љепота те планине, била у пуном сјају. Никада послије, осим једном на Aures Rock-u у срцу Аустралие, нисам видио толико звијезда. Када се тај одсјај звјезда још рефлектује на том кристалном бјелилу од снијега, онда ти никаква лампа ни додатна свјетлост није требала, а тек кад је мјесечина…

Ми смо посао завршавали обично у пет, у изнимним ситуацијама и шест навече. А онда су вече и планина били наши. Ту смо ноћили ми и туристи. А тада туриста, Боже драги из цијеле Југе, па и даље. Да није било оволиког снијега и зиме, ма ко на мору. И док су Пале већ дријемале у својој зимској досади, поготово кад је радни дан, на само тих тринаест километара удаљености, се тек будио живот. Прво би вечерали у мензи дома “Партизан”, а “Партизан” је за мене имао посебну душу, јер смо ту мање више сви били локалци. Поред нас радника за одржавање Јахорине, ту су се хранили и скијаши из клубова ССК или Жеље, били су ту на пансиону, они са ДИФ-а студенти, а често и са других ДИФ-ова широм Југе. Дом “Партизан” је било немогуће одвојити од управника тог дома, чика Паје, који је вазда био спреман на шалу, а био прави домаћин и ауторитет у том дому. Послије вечере се могло продужити даље, кроз шуму и то добрих можда, пола сата, до дискотеке у “Шатору”, гдје смо увијек ишли у групи, од страха од вукова. Не знам како је стање данас, али тих година видјети вука на Јахорини, није било никакво чудо. Нисам ја био неки љубитељ Шатора, јер је врвило од нас локалаца и персонала. Мени је центар планете, зване Јахорина, ипак био хотел “Јахорина”. Постављена на најљепшем мјесту, онако отмена. Некако мислим, да све што је било познато, на простору бивше Југе, а волило је скијање тих година, олимпијских и предолимпијских је било на пансиону у хотел “Јахорини”. Тек су касније примат преузеле “Кошута” и “Бистрица”. Срце ме заболило неки дан, кад сам је видио хотел “Јахорину” онако у рушевинама, запаљену. Зјапи. Горе на спрату је била камин сала и ресторан, у приземљу пивница и дискотека. Колико сам ноћи само ту провео. У то доба је Цера, ту у хотелу радио на издавању скија, па је и мени обећао да могу ту радити кад прође Свјетско првенство. Мислим да је 05. фебруара 1983. било Свјетско првенство за жене. Мој посао био тог дана, да скијашицама, које су се ту пресвлачиле и припремале за старт, понудим чај и сендвич. Ја сам друкчије замишљао те свјетске скијашице, оно кад их видиш на ТВ како се смију, утегнуте у оне хозе, конташ све мисице, а оно у природи, оне мале, здепасте, гузате, пјегаве и ста још да кажем, поготово Швабице и Аустријанке. А онда одједном гром из ведра неба. Пита ме може ли добити чај, гледа ме дубоко у очи, а осмјех јој не силази са усана. Висока, витка, црна. Скиде траку са главе. Дуга црна коса јој у увојцима пада на рамена, а онда ме на енглеском пита, може ли се мало распремити. Нудим да оде у другу собу.

Ма нема везе, овдје ће. Били сами у Циљној кући. Она без икаквог стида поче откопчавати силне јакне, подјакне, мајице. Нешто је тражила по руксаку, а горе остала само у грудњаку. Ја збуњено окрећем главу у страну, вјероватно сав црвен у лицу. Нешто љепше нисам видио. Примјетила је моју збуњеност, па се брзо обуче. Затражи још мало чаја. Мени руке још подрхтавају, она ме гледа смијући се, а онда ме руком благо уштину за образ, стави свој мали руксак на леђа, пође према вратима и рече ми: “Ћао”. Стигох да је упитам: “What is your name?”. Она само показа на стартни број и поносно рече: “Number six”. Тек тада ми сину у глави ко је она, међутим успио сам само изустити: “Good luck”, она је већ била набила скије и нестала доле према ССК лифту. Она је побиједила тог дана, а звала се  Maria Walliser, Швајцаркиња. Послије је, чујем, направила каријеру, као фото модел и манекенка. Ја љепшу жену никад до тада нисам видио.

Слика

Фото: Суад Џанко

Чим се завршио тај Свјетски куп, прешао ја да радим са Цером у скијашницу хотела Јахорина. Чували скије гостију, а поред тога и изнајмљивали хотелске, па богами и наше. Било посла преко главе, увјек стресно, поготово ујутру од осам до десет. Ми негдје у ћошку довукли неки тросјед па се ту могло и спавати. Обично смо из хотелске дискотеке долазили у раним јутарњим сатима, били вјечито мамурни на послу. Нисмо такорећи били ни прогледали, а већ ујутру гости нам доносе кувано вино и тако сваки дан. Мени тај период живота прошао као у бунилу, као у неком прелијепом сну из које ти се жао пробудити. Пуно је познатих личности тада било. Франо Ласић је био заљубљеник Јахорине, били они из “Четворице М”. Харис Џиновић забављао госте у Кошути, а спавао у Јахорини. Гости хотела су углавном били Словенци, Далматинци и Београдјани, а нас сви знали. Гдје год да сједнеш, било у камин салу, било у диску, долази пиће са свих страна. Људи су горе били јако галантни. Ма за најмању ситницу, ако му затегнегнеш вез на скији, неке мање поправке, па чак некад и лијеп осмјех су знали наградити. Ми били пуни лове ко брод, немаш гдје потрошити. Неке проминенте као Франо Ласић или Харис су се пресвлачили код нас у скијашници умјесто тамо у ходнику, гдје и остали. Мало протекције, хајде шта фали. Било је ту пред скијашницом разних згода и незгода. Те године 1983. Бјело Дугме снимило албум “Успаванка за Радмилу М”. Цера донио грамофон од куће, па изнијели један звучник напоље да и гости могу слушати музику док се обувају и пресвлаче. Кад једно јутро Жељко Бебек са кћерком пред нашом гардеробом. Клинка неких 13 година, сва уплакана. Он је тјеши и пита мене да нисам негдје нашао кожне рукавице и капу, каже мала изгубила. Мени жао клинке, али не знам како да је утјешим. Ништа нисам нашао. Послије једно пола сата, ја заборавио за то, Бебек отишао, кад једна гошћа, Словенка (тако мала, а већ Словенка, хехе) носи ми неке рукавице и капу, неком испале тамо на паркингу. Узмем. Гледам послије рукавице, бијела мека кожа, на њима извезено “Росигнол”. Вагам их у руци и већ контам, ма сто марака, брат брату. Кад ми паде на памет да су то можда оне од Бебекове кћерке. Гдје га сад наћи. Попењем се горе у камин салу, кад неке среће, они још горе сједе. Мала тужна, срце ти се стегне кад је видиш. Ја пред њу са оним рукавицама, а њено лице се у моменту преобрази у најљепши осмјех на свијету. Ма јебо сто марака, помислих у себи, вриједи онај дјечији осмјех толико. Пита Бебек, како да се одужи, а мени паде на памет она нова Дугметова плоча, коју нисам скидао са грамофона. Скочих доље и донесех омот, ето нек ми се само потпише. И тако остао потпис на плочи. Увјек кад чујем ону пјесму са тог албума “Заборави, ако можеш”, сјетим се тог догађаја. Други пут, сједи Харис Џиновић код нас у скијашници, ми се оно баш с њим сјаранили. Ја Бијело Дугме не скидам са грамофона. Харис имао групу Сар е Рома и пјевао онда, само оне циганске. Рекох му: “Ма јебо ти оно своје “Пилем, пилем”, алудирајући на ту једну циганску пјесму, кад ћеш, здравља ти, овако нешто направити, ко Брега”. Пуно је Миљацке протекло од тог догађаја. Можда неке 1989. – 90. стопирам ја са Пала, под петљом доле, за Јахорину, кад стаде ауто. Погледах ко је, кад оно Харис. “Хајде упадај”, позва ме. Испричасмо се ми тако. Он у међувремену постао мега звијезда естраде. У једном моменту он гурну касету у касетофон, а оно од тамо, највећи хит тог времена. “И тебе сам сит кафано.” Гледа ме лопов онако испод ока, а брк му се смије. “Шта кажеш, пилем, пилем, ха?” Није заборавио, послије толико година.

Кад смо имали времена и кад подмиримо госте, негдје око подне, један дан сам ишао на скијање, пар сати, други дан Цера. Ја тада набацио и нове скије Росињолке, (прода ми један од оних из “4 М”, на мени ново скијашко одјело. Сав оно, тип-топ, у елементу. Негдје доле према Скочинама, стао и размишљам како да се спустим низ једну, ко низ нос падину, чујем радостан глас иза себе: “Чувај Сукииии”, видим Бебе прелети преко мене. Вози спуст са врха Јахорине… на једној скији. И сјетих се одакли ми та сцена.

Могло би се цијели роман написати о догодовштинама са Јахорине. Моје су можда и пуно скромније, шта су други горе доживјели. Увјек кажем, друга планета. Тако близу Пала, а тако далеко. Сваки пут кад се упутим на Јахорину и кад стигнем пред оне осмице доле, пред самом Јахорином, кажем: “Ево ме опет, љепотице моја. Јесам ли ти недостајао?” Срце ми ми тада велико… ко планина.

Аутор текста: Суад Џанко (за Катеру)

Коментари 0
Повезане вијести
На Јахорини данас састанак лидера опозиционих странака
Жељко Шљивић љубав ка скијању, насљеђену од оца, пренио на синове
Смрт човјека и (не)човјека
Најчитаније
  • Медвјед напао чобанина, изгризао га и поломио му руке
    19.04.2021
    1
  • Ухапшен мушкарац из Пала због пуцњаве у затвореном простору
    20.04.2021
    0
  • Рогатичанин тешко повријеђен у саобраћајној незгоди
    19.04.2021
    0
  • Пљачка пумпе у Источном Новом Сарајеву
    19.04.2021
    3
  • Влада смијенила десет директора у "Шумама Српске"
    19.04.2021
    3