Суад Џанко: Ко јелени хитри

04.07.2021. 18:18
1

За разлику од мог одрастања у клаустрофобичном простору у Сарајеву, јер си као дијете био стално под забранама, немој ово, немој оно, немој на улицу, пази преко цесте, Пале, тј. Коран је био рај на земаљској кугли, за дјечака тако немирне природе, као моје.

Није било саобраћаја у то доба. Биле су само двије забране и једно упозорење. Упозорење је било да не заборавим на вријеме доћи да шта једем, а забране , немој на пругу и немој , горе у запуштени хотел. За дјечака од седам година су забране и направљене да се крше, који ђаво су нам говорили, шта нам је забрањено.

А ђаво на десном рамену само боцка ли, боцка. Што ли нам не дају на пругу, ма хајде види, сигурно је нешто, веома занимљиво. Наравно , убрзо се ту открило, да оне каписоле (тј муниција) за дјечији пиштољ могу право опалити кад воз пређе преко њих. Па тек онда кад ставиш ону безвриједну алуминијску кованицу од један динар или ако већ имаш ону велику од пет динара. Како буде велика и танка кад воз прође преко ње.

Чекали су се путнички возови у станици, па смо гледали који купе је празан, улијетали у њега и на брзака извртали сијалице, поготово су на цијени биле оне плаве. Јурили нас кондуктери. Временом су наше акције са возом, постајале све опасније. Тако да смо ускакали у теретне возове и горе код Ћирића лука, прије моста искакали у насип од црне шљаке, док је воз јурио пуном паром.

То се поклапа са доласком Јолета, на Пале. Његов отац је радио као командир милиције у Витезу, на Лашви, а како је правило службе у милицији налагало, ниси се смио нигдје удомаћити, јер онда постајеш сувише мекан. Нећеш, ради комшијских односа, да се замјераш са људима, е кад те сви почну поздрављати на улици и науче ти име, вријеме ти је за прекоманду. Слично је то било и у Сарајеву, причао ми послије друг из гимназије, чији је отац био милиционер позорник из Невесиња. Кажу да је педесет од сто милиционера оног доба у Сарајеву, било из Билеће , Гацка и Невесиња. А они су сви били, од оног крша одваљени и нису знали за милост. Гаће ти се тресу, кад ти приђу, свеједно јеси ли прав или крив. Не дао ти драги Бог пасти им шака.

Слика

Другар Јоле (лијево) - Фото: Бели Маринковић (десно)

Чика Бошко, Јолетов отац, је био нови командир милиције на Палама и био је био веома питом човјек, за разлику од његовог сина, који је био , ма прави ђаво на канапи. Нема тог шејтанлука, на који он није био спреман. 

Други мој друг је био Тифа. Обојица њих су били превише развијени за своје године, а ја међу њима ситан, мршав, свако ми се ребро видјело, а двије моје руке, једна Јолетова. Обојица су се постављала заштитнички према мени, али су ми се стално подсмијавали, е види га, киле, не могу ово, не могу оно. А ја сам био пркосан. Жгољав, ситан, али пркосан. Некад сам и предњачио у акцијама, поготово у крађи јабука код Бате Самарџића. 

Изнад насеља Коран, а на доњим падинама брда Голи Коран, је био воћњак, ограђен бодљикавом жицом. Унутар воћњака, којег смо ми узгред звали Анђино брдо, по баби Анђи , Батиној мајци, је била једна штала. У ту шталу се знао сакрити Бато, за нас страшан човјек. Кружила је легенда, да је спавао у штали, да има кера вучјака, да је наоружан пушком и да је ето баш синоћ пуцао на лопове, једног је можда и ранио.

Ја никад у животу нисам видио Бату. Једног нашег друга , Милана, је наводно Бато ухватио у крађи. Три дана га, кажу, држао у штали, свезаног, није му дао ни јести ни пити, једино кад се оно онесвијести, знао га је залити водом. Сиромах Милан, је одмах постао број један у раји. Е чуј ухватио га Бато и још је жив.

Сам Милан никад није причао о свом заточењу код Бате, све је направила наша дјечачка машта. Ко год је препричао тај догађај, нешто је додао. У међувремену у стан испод мене се уселио посљедњи члан наше клапе, како смо се прозвали. Звао се Владо али некако, из неке серије гдје је Чкаља глумио, добио је надимак, по неком лику, Гера (Герасим). Он је био још мањи од мене, а и годину млађи, миран, тих дјечак, али увијек поуздан и до краја онако простодушно искрен и без задњих намјера. Такав је остао до данас.

И Тифа и Јоле су били од мене старији, годину. Велика је година у том узрасту. Тифа и Јоле су све знали боље од нас и како год да су се они понашали према нама млађим, тако сам се ја понашао према Гери и Милану, који су ето били годину млађи од мене. То је та неписана хијерархија. Јоле није волио ове клинце, како их је звао.

- Ма шта ће нам они, не можеш на њих рачунати, кад пригусти. Ти инекако Су, ал’ они ће се разбјежати к’о зечеви, чим нешто шушне.

За разлику од њега, Тифа је био мудрији, он је волио да командује, да нас муштра и да слушамо без поговора, шта он нареди. Није ни чудо што је послије, далеко догур’о са извиђачима. Обично, кад се ишло у крађу код Бате, Тифа, који је о себи говорио, да има око соколово, да је рођени осматрач, би био на стражи, заједно са Миланом. Тифа је увијек говорио, да је златно правило сваког извиђача, да он све види, а њега нико, а онда би нестао у у лијескином грму.

Послије оног сусрета блиске врсте са Батом, Милан више никад није прекорачио Батину ограду и ми смо тај његов страх са разумијевањем, прихватали. У крађу се увијек ишло ноћу. Њих двојица би се распоредили дуж Батине ограде, а нас тројица би онда у крађу. Јоле је био неустрашив.

- Шта је , шта сте се ус*али, хај’мо - рекао би мени и Гери.

- Ма ко се ус*ао, болан Јоле - а срце да нам искочи из груди.

Кад би дошли под јабуку, Јоле као најачи би се попео горе и тресао, а ми то онда брали. Некад би Тифа, знао прекинути акцију и звизнути. Ми онако избезумљени дотрчимо и питамо шта је.

- Ма учинило ми се, да сам нешто чуо.

- Ух јеботе - гунђао би Јоле, а ја и Гера,задихани од бјежаније, блиједи ко крпе, морали смо опет назад за Јолетом.

Јабуке смо брали, у њедра, у џепове, у кесе, како кад и то се онда, братски дијелило на пет дијелова. Обично смо појели једну двије, а остало смо носили кући. Ја своје, крио у подрум. Не дао Бог у кућу. Не би више никад у њој преноћио.

Једном је стари открио, да у подруму миришу јабуке. Долетио, љут, ко рис: - Бацај оно, одмах, јеси ли ме чуо, гелибтеру један, да се чује да имам лопова у кући, па да не могу људима у очи погледати. И више, да се то никад није поновило.

Послије сам то крио у неком шахту за воду, поред зграде и обично би иструле све , непоједене. Стари ме вазда звао гелибтером, кад нешто погријешим. Двадесет пет година касније, док сам испијао шампањац са мојом будућом супругом Швабицом, уз свијеће срицао моје прве реченице на њемачком, она ми на ухо цвркуће :

- Komm, mein Geliebter, wenn du nur weisst wie ich dich liebe.

Замало чаша да ми испадне. Шта ли сам јој само урадио, да ме тако зове. А кад сам овладао овим језиком, знам да ми је рекла:

- Ходи, љубави моја (љубавниче мој), да само знаш, како ја тебе волим.

Е, мој стари. Једну крађу сам посебно упамтио. Овај пут, не код Бате и овај пут били, сами Јоле и ја. Негдје од моје зграде, која је била и задња у низу у Корану, ето прва данас код спортског центра, гдје је фудбалско игралиште, ту је некад била обична ледина, коју је пресијецао поток и пролазио је пут који је водио у насеље, пар раштрканих кућа у брду које смо звали Подкоран, прођеш Бајића кућу и кренеш узбрдо путем којим смо ишли на Голи Коран у јагоде, е одмах на почетку са десне стране је једна повећа кућа, са равним кровом.

Да не буде забуне, биле су двије готово истовјетне, е ова доња је била кућа Ђукића. И одмах испод, једна штала а поред ње трешња. Била је то једна рана трешња, која је сазријевала, почетком августа. Хехе, рана трешња која је сазријевала, почетком августа. Не ради се то о Сибиру, то су Пале. Била од оне сорте ашлама, која никад није имала црве, а хрскала је у устима. Ова покојног Ђукића је имала још већу сласт, јер је украдена.

Кажу старе бабе, али и моја мајка ми је то исто говори:

- Не ваља, сине, сањати трешње, неко ће ти умријети у породици.

А ја од свог воћа овог свијета, највише волим трешње. И заиста их често сањам , поготово оне Ђукићеве. Не знам зашто, али су трешње овдје у Њемачкој, најскупље воће. Кад приспију ове домаће, цијена у почетку буде и до десет еура, кило. А рекордну цијену сам видио у Сингапуру у којем нема шта нема.

Прије два мјесеца, цијена једног килограма трешања је била, вјеровали или не тридесет еура. Плати па се клати, ко да су од сухог злата. Ја сам трешње волио, зато што су ми више биле досадиле, читаву зиму, оне неукусне брашнасте јабуке, које је стари куповао преко синдиката . А кад дођу оне прве, мостарке, знао сам да се ближи распуст и куд ћеш веће среће.

Оне трешње, мостарке су биле некако водене, без шећера и ни близу, по сласти и квалитету, Ђукићевим. Ко зна због чега, да ли због саме климе, надморске висине, да ли је до воде или чистог планинског зрака, можда због саме сорте, као код људске врсте или подлоге на којој је посађена, или због изразите пажње и његе старог Ђукића, те трешње су имале неодољив укус.

Вјерујем да те трешње више нема, као што ни старог Ђукића више нема, исто тако вјерујем, да такву трешњу ја више никад нећу појести. 

Слика

Ђукића кућа на Корану

Негдје пред сами мрак, кренули тако ја и Јоле у крађу. Трешња је била тик уз ограду, неке гране прелазиле овамо на пут и наравно обране. Најбоље су као увијек, горе на клици. Јоле, снажнији, бржи, неустрашив, одмах је заузео најбољу позицију, горе у самом врху. Ја у мраку, ниже од Јолета чврсто обљубио стабло лијевом руком, а десном се протежем, савијам гране не би ли и ја шта дохватио.

Пунимо уста, гутамо и крупне кошпице, које једва да пролазе кроз грло. Све је питање времена, што прије ублажити сласт, али ти сваки мишић напет, руке заузете, уста пуна. Нема се ту времена ни жвакати. Опуштања нема, сав претворен у ухо, очекујеш неко да наиђе. Јоле који је био ближе извору сласти се прије најео, чујем га како шишти одозго:

- Суки, можеш ли шта дохватити, да ти ја савијем грану?

- Хајде, савиј - рекох.

Он ми сави грану, ја је ухватих и снажно повукох себи, кад одједном прасак запара тишину. Шта би? Ух, пукла грана. Шта да радим, да ли да бјежим, инстиктивно ми пролази кроз главу, кад чујем Јолета,

- Шшшш, неко иде.

Убрзо затим, чујемо глас испод трешње, кад ли прије дође.

- Мамицу им њихову, они ће моје трешње. Да ми их је ухватити, побио би их ко зечеве - гунђа стари Ђукић.

Не видим ништа испод, мркли мрак, ножем га сјећи. Уста ми пуна трешања, не смијем жвакати, чуће се, не могу дисати, угушићу се. У руци ми откинута грана све тежа, не могу је више држати. Готови смо. Чујем испод неки као метални звекет. Гарант је пиштољ, натеже га стари Ђукић, сигурно нас је видио. Сад ће нас побити. Опраштам се са свијетом.

Да невоља буде већа, онај мрак се, као чаролијом разби, погледам према горе, оно мјесец разбио облаке, а мој Јоле се прибио уз стабло и раширио руке. Имитира гране. Смијао бих се и плакао. До мене, одоздо допре мирис запаљене цигарете. Стари Ђукић кресао онај упаљач, фајцак што смо га звали, добро је није пиштољ, одахнух.

Рука ми утрнула, не осјетим је више, испашће ми грана. Зној ме пробија. Ја више ништа не мислим, сав сам се претворио у болни грч, све ово траје читаву вјечност. Боже, реци му нека иде. Нећу више никад правити зијане, обећавам. Боже, чујеш ли ме. У нека доба, Јоле допуза до мене:

- Хај’мо, изгледа да је отишао.

Ма не знам ни како сам испустио сломљену грану, кад сам прије слетио, кад сам ограду прескочио. Трчао сам из све снаге, не осјетим ни умор, ноге саме трче. Зауставим се тек пред мојом зградом, Јоле не може ни да се заустави, пројури поред мене.

- Јоле, стани болан.

- Трчи Суки, не знаш ти како је стари брз - сав запијењен ће ти Јоле.

- Ма нема никога за нама, шта ти је - једва га убиједих. Он се врати.

- Јел‘ те, мајке ти било страх - упитах га, послије краће паузе, кад смо дошли до даха.

- Ма кога страх, мене, шта ти је, а ти бјежиш, не може те човјек стићи. Нисам знао да си тако брз - рече Јоле.

Знао сам да лаже, није ми требао рећи, али сам знао. И он се уплашио и би ми некако драго. Ту смо се растали. Моја радост није дуго трајала, кад сам ушао у своју собу, ту на свјетлу тек видјех да сам у оној бјежанији, разгулио пантоле испод кољена, не могу се зашити.

Ваљда прескачући ону ограду. Једне од двоје пантола које сам имао, а сутра путујемо на одмор, код дједа у Горажде. Сузе ми потекоше саме, низ образе. 

Прошло је од тог догађаја и десетак година, не знам ни сам како сам се нашао на радној акцији, правили ми омладинци са Пала пут Пале - Стајна - Боговићи. Била радна акција, мјесец дана трајала. Добили и униформе, ко прави бригадири и све што уз то иде. Били смјештени у основној школи у Боговићима.

Слика

Тито и Рибар испред пећине у Боговићима

Историјски гледано, Боговићи су били значајни и први пут се у историји помињу, што су се партизани, послије битке на Сутјесци онако разбијени, кад су пробили обруч, сакупљали горе на слободној територији, на Романији. Е, ту у селу Боговићима, пред једном пећином је настала она чувена фотографија, рањеног Тита са повезом преко рамена и Ивана Рибара.

Ту је СУБНОР (Савез удружења бораца народноослободилачког рата), подигао једну спомен плочу, у ствари у мрамору угравирану слику Тита и Рибара.

Ми омладинци, у то доба смо, скоро сваки трећи дан имали политичка предавања, о његовању социјализма, радничког самоуправљања, братства јединства, као највеће тековине рата. Долазили Хукица и онај Вуковић из комитета, држали предавања, Сатко из ССО. Ми бригадири, ма вјечито уморни, мораш послије посла, још и то слушати. Ма удав. Пола преспаваш. Пробудиш се кад почну питати, а има ли ко каквих питања.

Е један дан дошли преживјели борци партизани, ваљда било и обиљежавање годишњице битке на Сутјесци, јер ту негдје у јуну је та годишњица. Елем све се потрефило, стари борци, већ дједови, стари Чворо, стари Јаковљевић, Радовић и још неких имена који се не могу сјетити. Ја волио историју, ма увијек је волио. Мени то предавање интересантно, одмах ме умор прошао. Они, стари борци се сјећају.

Најинтересантнији ми је био један добродушни чичица са дрвеном ногом и истим штапом који је и мој рахметли дедо имао. Прича чича, кад оно би пробој и датума се сјећа, 13. јуни 1943., он таман био ухватио пјегави тифус. Још може пушку носити, али га грозница носа. За сваки случај га ставе у ону дивизију, која је обезбијеђивала рањенике и тифусаре, а командовао јој чувени Сава Ковачевић.

- Својим очима сам виђео како нам Сава погибе, мене шарац ошину по нози, на два мјеста - прича стари даље.

Мени прича интересантна, ма какав филм. Некако мислим, да је баш тих година Стипе Делић, снимио тај филм, са Ричардом Бартоном, који је глумио Тита. И да не дуљим даље, чичица ти је онако рањен наишао на једног, такође рањеног борца, који је остао без очију. И по мом сјећању је и он био из околине Пала, па су ти се њих двојица, седам дана тако пробијали, онако рањени и гладни, док нису дошли на Романију.

Горе су му одмах одсјекли ногу до кољена и то без анестезије, јер је није ни било. Гангрена му била ухватила остатак ноге, па су је још једном морали кратити. Мјесец дана био у коми. И Бог био диг'о руке од њега и само су га виле спасиле.. Кад је стари завршио, упитах једног до мене, бригадира, ко је овај стари.

- Е чуј не знаш, па то ти је твој комшо, ма стари Ђука. Ја што он воли попити. А добар је ко душа, кажу кад дође код „Арсе“, ма не да никоме пиће платити.

- Стари Ђукић? - упитах са невјерицом.

- Ма ја, што питаш?

- Ништа, ништа - и почнем се смијати, сузе ме залиле. Шта оно рече Јоле?

- Не знаш ти како је стари брз. 

Кад је чичица, остао сам, ја му приђем, представим се, кажем ко сам, чији сам, јер је то њему више значило. Рекох му да ме интересује историја, поготово ова новија и да ћу највјероватније и студирати историју.

Драго му вели, да се омладина за то интересује.

- Нек' се зна и забиљежи кроз какве смо муке ми старији пролазили, да би ви млађи данас живјели у слободи.

Тек тада спазих, да је имао два ордена и упитах га за шта их је добио.

- Овај један је зато сто сам био рањен и остао ратни војни инвалид, а овај други , ми пуно више значи, јер сам једном нашем рањенику спасио живот и довео га на слободну територију - рече поносно стари Ђука.

Рекох му, смијем ли му испричати једну причу из мог дјетињства.

- Ма слободно, синко, само причај - добродушно ће Ђука.

Испричам му како смо прије десет година, били код њега у крађи трешања, како нас је изненадио у крађи и како смо мислили да ће нас побити, ако нас види да смо на трешњи. Рекох, хоћу да му се извиним, сада.

Стари Ђукић прасну у смијех.

- Двојица вас била, је ли? Ја сједио на веранди, пушио. Видио сам вас кад сте дошли, кад сте прескочили ограду, кад сте се попели на трешњу. Пустим, хајд' нек се дјеца наједу. Их колико сам ја пута ваших година био у крађи. А сишао сам доле, кад сам чуо да ломите гране. А псовао сам, да вас мало уплашим, хаха - прасну у смијех, а онда ће озбиљним гласом:

- А сине мој, једно да знаш, биљке су ти к'о и људи, жива бића и имају душу. Кад си јој сломио грану, као да си јој руку откинуо - заврши стари Ђука.

Погледах у његову дрвену ногу и у једном једином тренутку су ми многе ствари у мом животу, постале јасније. Нисам имао снаге да подигнем поглед. Послије двије, три године од тог догађаја, пролазио сам, почетком августа, кад ране трешње, оно приспију на Палама, поред куће старог Ђукића.

Он сједи на веранди, шути, пуши, далеко у мислима. Једва да ме примјетио.

- Могу ли, деда Ђука? - упитах и главом показах на трешњу.

- Само бери, синко - и нестаде у плаветнилу дима своје цигарете и у својим мислима.

Трешња у пуном роду, никад нешто слично више нисам видио. Јео сам натенане, полако, пљуцкао, кошпице. Трешње хрскају, топе ми се у устима. Никад да станем, имам времена. Сит сам, не могу више, очи гладне, не дају ми се растати од трешње.

- Хвала деда Ђука - махнух, кад сам одлазио.

Није ме ни примјетио. Већ је био у годинама, када му се полако гасио сјај у очима. Стари ратник је водио своје посљедње битке.

Слика

Бехар

Данас кад сам садим и уздижем воћњак, ту близу Сарајева, донесем понекад и неку ријетку биљку, ако гдје у свијету налетим на њу. Људи ме гледају са подозрењем и сумњичаво врте главом. Е чуј, киви у Босни. Ма може, може. Кад на врби роди грожђе. Ја сам у међувремену свашта научио, које воћке не воле сјеверне вјетрове, које опет хоће само стајско гнојиво, а не ово ново вјештачко, кад се крате гране, које треба прскати, а које не, а једну лекцију никад нисам заборавио, да су биљке као и људи, да хоће пажњу и љубав.

Имам и три трешње, велике. Кажу да су сочне и да сваке године роде. Ја их још нисам опробао, дођем крајем априла, на пар дана, кад бехарају, уживам у љепоти њиховог бехара и предивној тишини коју ремети само зујању пчела , а никад да узмем годишњи одмор, кад зрију, у јуну, увијек дођем у августу.

Тако већ десет година. Мајка ми каже, оне најбоље поједу птице, горе у клици. Нема се ко попети. Кад дођем горе, на моје имање, у мој рај на земаљи, некад знам замишљен шетати доле низ башчу.

И често се упитам, Боже драги, какав ли је био човјек, тај Бато Самарџић?

 

Аутор: Суад Џанко

Коментари 1
  • Generic placeholder image
    pale 07.07.2021. 09:00
    Svaka čast, piši još odmoriš mi dušu. Kad dođeš na Pale objavi.
Повезане вијести
Паљанин Петар Благојевић нови фудбалер Simm Baua Паљанин Петар Благојевић нови фудбалер Simm Baua
Корона вирус одгодио суђење Алмиру Кујовићу Корона вирус одгодио суђење Алмиру Кујовићу
Ма, Зека Ма, Зека
Најчитаније
  • Ђорђе Мочевић најбржи у пливању за Часни крст на Жељезници у Војковићима
    4h 40m
    0
  • Повећана основица примања за борачке категорије у Српској
    23h 46m
    0
  • Данас пливање за Часни крст на ријеци Жељезници у Војковићима
    8h 10m
    0
  • Паљанин Петар Благојевић нови фудбалер Simm Baua
    18h 40m
    0
  • Због дуга за РТВ таксу заплијенили му тракторску брначу (ФОТО)
    19h 20m
    3