Прва глава

Патим се већ данима, како да започнем ову причу. И није да немам инспирације. И није да не знам шта ћу писати, него ми тешко пребирати по болним успоменама за које сам мислио да су давно сахрањене у некој неважној предкомори мога срца и да те успомене, као неки савршен злочин, нећу никада, никоме морати признати. А онда схватим да једино признањем могу себи олакшати душу, па онда, као пробуђен послије ноћне море, а ипак оплемењен, наставим писати.

Сјећам се да је дан био веома спаран, негдје у јулу 1978. Некако увијек љети, кад се сунце спрема да зађе за Требевић, паљанском долином долепрша неки повјетарац са истока и освјежи долину, тако да никада не смијеш заборавити да понесеш или јакну или нешто дугих рукава, кад излазиш. У касним вечерњим сатима уколико си само у мајици осјетиш како ти се кожа јежи. То су уједно и најљепши дани током цијеле године.

Свуда мирише на покошено сијено, свуда се виде свици како шарају кроз таму, а они летећи тврдокрилци, које смо ми звали прдибабе, ти се досадно увлаче у косу. Обично смо знали ако небо тамо преко”Панораме” и “Туриста” према Прибњу буде румено, да ће сљедећи дан бити лијеп. Ја, са неких својих двадесетак година сам сав треперио, кад је такво предвечерје. Радовао сам се сваком изласку, да л‘ у “Багрем” или у диско у “Туристу”.

Ту вече ме Арчи звао да идемо у новоотворени диско у холу “Дома културе”. Нисам знао ни шта је ни гдје је, али ето смо кренули да се изненадимо. Негдје код Зекине зграде, Арчи застаде.

“Чекај мало да се поздравим са једном дјевојчицом” рече. “Па шта, да те чекам или да идем даље” упитах га. “Ма хајде и ти са мном”, рече Арчи. “Је л’ ти то цура”, упитах га. “Ма не, него онако, познаница, да је само чујем”. 

У том моменту и ја спазих како му једна дјевојка махну, ту прекопута из једног приземног стана. Арчи ме повуче за руку. На прозору нам се смијешила дјевојка неких седамнаест-осамнаест година стара. Нисам је знао од раније. Али сам у моменту био запањен том љепотом. Арчи је са њом причао као да се знају већ сто година. Ја сам све вријеме њиховог разговора ћутао. Ма нисам ни слушао шта су причали. Само сам њу посматрао.

Била је црнокоса, и као и све црнке тог времена, сјекла је косу равно изнад очију, а пуштајући дугачке увојке да јој падају преко рамена. Очи су јој биле зелено плаве. Ја сличну боју, до тада нисам видио. Шта ми је одмах пало у очи, да ова дјевојка, тако млада и лијепа се не зна носити са том љепотом. Често се мргоди, прави озбиљно лице, а у жару, уносећи се свом душом у озбиљну дискусију, стално мршти високо чело, шарајући га са непотребним борама.

“Како уопште можеш рећи да нема Бога”, чујем како је Арчи пита. ”И чиме то можеш доказати”, опет ће Арчи. Она га и не гледа, а већ има одговор:

“Ма како ти знаш да га има. Је л’ ти он то даје кишу? Је л’ он људима доноси болести? Је л’ он врши помрачење сунца, ствара земљотресе, прави муње и громове? Је л’ мислиш да је све то Божије давање? Па у посљедње вријеме човјек све то може сам направити, што ми данас приписујемо Богу.

Арчи је без текста гледао у њу, а ја сам био очаран том љепотом, коју је она свјесно или несвјесно, све вријеме хтјела прикрити. Покушао сам некако помоћи Арчију и умијешах се у дискусију. Рекох следеће:

“У Старом завјету пише: “И Бог створи Адама по своме лику”, а ја мислим ако нас је Бог створио по свом лику, да нам је осим лика дао и Божанску моћ. Ја мислим да Бог, ако га има, није пуно моћнији од нас, које је он створио. Као што видиш, нико у природи није тако способан уништити оно што је Бог створио, као што је то човјек. Уништава природу, а овим нуклеарним арсеналом је у стању стотину пута уништити оно највриједније што Бог мисли да је створио, живот на земљи. Ко је онда моћнији, Бог створитељ или човјек рушитељ?“

Она ме погледа са занимањем. До тада, као да ме није ни примијећивала.

“Хм, лијепо речено, нема шта, ако би ме могао убиједити у то што говориш. Лијепе су то бајкице у Старом завјету. Почевши још од протјеривања Адама и Еве из раја. Ма тачније још у “Генези, тј. у књизи о Стварању, има пуно нелогике. Не могу се никако помирити са тим да је Бог Створитељ, створио жену тј. Еву из Адамовог ребра. Хајде ти, да си женско, да ли би се могао помирити са тим? Ма пуно тога ми није право, шта тамо пише, а неке ствари и нејасне, па и немогуће, ако ћеш баш. Од Ноеве барке, на коју су стале све биљке и животиње, по до тога, како је Марија невина зачела, па као таква и родила Исуса. А тек та представа раја у који ће доспјети само добри, док они који то нису ће да се пеку у паклу. Мени је некако ближи будизам и она реинкарнација. Умреш рецимо као човјек, твој живот и твоја душа се мало притаје, па се поново врате у неком другом облику. Будеш или нека травка или нека животиња. Свеједно. Важно је да никад не умиреш. Твоја енергија или твоја душа је неуништива, само прелази из једног облика у други. Слаже се све и са физиком и са хемијом, а ето религија је и вјеровање у једног Бога”, изрецитова она, готово у једном даху.

Ја сāм нисам био неки вјерник, али ме овако бистар ум једне клинке натјера да до задњег браним моју тезу о Божијој моћи.

“Ти, кад тако говориш, заиста не познајеш моћ Божију и шта је Он све у стању учинити. Направити тако савршен поредак и међу звијездама и планетама у свемиру и такав поредак на земљи међу живим бићима. Не може то физика и хемија сама урадити”, одговорих истом мјером. “Можда и ја сам понекад сумњам у нека невјероватна чуда која су описана у светим књигама, да л’ у Старом завјету, да л’ у Јеванђељима или у Кур’ану, али су и та чуда могућа, ако то Бог хоће. Сваки дан се чуда дешавају, чак и у овом лаичком времену. Чуда која не знамо коме да припишемо или за инат нећемо то Богу да припишемо. Почни само од оних свакодневних и бројних срећа у несрећи, како их ми зовемо. Некад у некој несрећи, да ли ауто или другој, на примјер у земљотресу, поплавама, у ратовима, људи остају у животу, кад нико у то не може да вјерује да је то могуће. Ја лично вјерујем да иза тога стоји нека велика сила или неко ко има огромну моћ да одлучује коме ће дати живот, а коме га узети. Можда и сам не вјерујем, у класичном смислу, у оног Бога који је описан у светим књигама, али ме га је на крају крајева ипак страх. И зато се трудим, колико год могу, да будем онакав, какав он очекује од мене да будем и да не изазивам његов гњев”, заврших своје излагање.

Арчи сиромах одмах схвати, колико је недорастао нашем разговору, па није проговорио више ни ријечи. Она је кратко вријеме ћутала и таман кад хтједе одговорити, зачу се женски глас.

“Ходи овамо, Милена, да ми нешто помогнеш. Момци, доста је ашиковања под прозором”, обрати се и нама. Према лику и цртама лица одмах сам знао да је то њена мајка.

“Ух, морам ићи. Ма није она, тј. моја мајка толико лоша. Само, ето се боји за мене, да сам премлада да остајем сама са момцима. А и није јој лако, сама, без мужа у оваквом времену, са двоје дјеце. “А ти”, обрати се мени, “не знам ти име, али ћемо наставити о овоме, интересантно ми то што причаш. Запамти гдје си стао”, насмија ми се мазно.

Ја љепши осмијех никад у животу нисам видио, а ето сад јој знам и име.

Питах Арчија, послије, на путу за нови диско, шта јој је било са оцем. “Умро прије двије године, срце, кажу”, рече Арчи.

“Шта кажеш, паметна мала. А и лијепа. За коју годину, ниједно мушко у Палама, неће оставити равнодушним. А ти, видим, и ти си се загријао, ха?”, поче ме Арчи подје*авати.

”Морам признати, препаметна, за свој узраст. Што се не настави играти са својим барбикама, што замара своју прелијепу главицу са тако озбиљним темама. А јеси ли видио Арчи, свјесна је своје љепоте, а намјерно се мршти, да је сакрије. Имам осјећај да се не зна носити са тим”, рекох.

“Ма да, и ја сам примјетио да има нешто посебно и пркосно у њој. А у једној ствари си потпуно у праву, зашто не настави да се игра барбикама”, сложи се и Арчи.

Кад смо стигли у тај нови диско или у нешто што је то требало бити, били смо једини гости. Ми чак и платили улаз, као у прави диско. А оно у приземљу дома културе, у гардероби која је прије свега намијењена посјетиоцима биоскопа, неки момци ставили појачало и грамофоне и пуштају музику. Прво, музика ми се није свиђала, јер је све вријеме грмио фанки и диско соул, тј. James Brown, Hot Chocolate, Boneu M и све неке пјесмице за једнократну употребу типа, Fly Robin fly и све неки црнци. А ја као задрти рокер, нисам подносио ту врсту музике.

Ма ни данас ми није нешто посебно драга. Више од тридесет година послије. Атмосфера у самом диску је била јадна. Подиjум за игру, од којих десетак квадратних метара, био је смјештен између мушког и женског тоалета. Сваки пут кад неко уђе у WC, заслијепи те неонско свјетло из WC-а. Нема чак ни прикладног, за диско предвиђеног  освјетљења. У другом дјелу је  била, још од раније нека кафана са коцкастим столњацима и јефтином пивом. Ту су углавном сједјели локални алкоси. Ал ето, руку на срце, у тим и таквим Палама и овај покушај да се анимира паљанска омладина, био је вриједан пажње.

Међутим, наше разочарење је ипак било огромно. Хајд‘ да нисмо џабе долазили, наручисмо по једну ону сарајевску клипачу, а таман кад смо их онако на силу испили и спремали се изаћи, кад оно, она.

“Е нисам могла издржати, да не изађем. Слагах мајци да ћу код другарице да учим математику. Пребиће ме ко мачку, ако чује гдје сам била. А надам се, да она несрећа од мог брата неће овдје улазити. Али код њега се ништа не зна. Тотално непредвидив тип”, издиктира, изгледа, већ припремљен текст..

“Ко ти је брат”, упитах. ”Арчи, знам ли га ја, упитах овај пут Арчија. “Ма Зоран Милић, не знам знаш ли га. Је л’, Милена, Ви сте раније живјели у Палама, па сте негдје одселили? Колико има да сте се поново вратили?” упита Арчи.

“Па прије тачно годину смо се вратили на Пале. Замијенили ето стан у Сарајеву за овај гдје смо сад, чим је стари умро. Стари је био војно лице и радио у касарни “Маршал Тито”, био је неки инструктор, шта ли? Он је поријеклом из Лознице из Србије, а моја мајка је рођена Паљанка. Горе у Бријежђима ми још живи дјед у породичној кући, гдје ми се и мама родила”, заврши Милена.

“Чекај, ма ја сам ишао у основну школу, са једним Зораном Милићем и то осам година”, присјетих се. “Па да, не може бити нико други. Ма који смо ми другови били. Па смо чак били у исту цуру заљубљени. Додуше, није ни чудо, кад је била најљепша у разреду. Ух, кад се тога сјетим. А знам и да је одмах послије основне одселио у Сарајево. Од онда се нисмо никад више ни чули, ни видјели. И значи, ти његова сестра. Па шта ради Зока?” упитах сад већ знатижељан.

“Он ти студира право. И то право добар студент, што мене чуди. Ето у јуну је већ очистио другу годину. Тако је дао и прву. Чак је и Римско право положио од прве. Човјек би рекао, генијалац, а мени прави чудак. Овдје на Палама, нигдје не излази, нити има овдје неких пријатеља. Стално је у неком “Кактусу” и “Слози” у Сарајеву. То су ваљда неке дискотеке. Спава доље код тетке. Ријетко и долази на Пале. А и кад дође, удави нас са неком својом музиком. Да само знате ста слуша, па то је неко завијање, урлање. Неке групе “King Krimson”, па “Yes”, па “Genesis”, ма уби боже. Ја и мајка да излудимо. Мада ја понешто и волим чути од тога, поготово оне обраде класичне музике од групе “Emerson, Lake and Palmer”. “А ја сам вам луда за класичном музиком”.

“Сигурно мислиш на “Слике са изложбе” и на “Триологију” од ЕЛП.” упитах.

“Е то, управо то, а сигурна сам, да он кад би ову музику овдје чуо, не би никад више овдје ушао. Зато и мислим да он овдје неће ући. Такав ти је мој брат, прави чудак”.

“Да знаш да бих га волио видјети, де,  реци му кад га видиш, да га је поздравио Су. Сјетиће се он мене. Видјећеш.” рекох.

“А кад тебе овако погледам, не видим пуно сличности са њим. Он је више био плав, а ти тако црна. И није био неки љепотан, за разлику од тебе”, додах.

“Он је на покојног оца, а ја више на мајку”, одговори Милена, а лице јој обли руменило. Видим непријатно јој, гледа поред мене. Арчи у том моменту спази једног познаника, извини се и оде са њим да проћаска. Ја и она остадосмо сами. Послије подужег, непријатног ћутања она прозбори:

“Не знам, Су, како да ти кажем. Не знам се понашати, кад видим да ми се неко удвара, а изгледа ми да ти то управо радиш.”

“Бог с тобом, женска главо, ко ти се удвара. Ја сам само констатовао оно што видим, а и Арчи ми је то исто рекао”, рекох помало увријеђено, иако сам у дубини душе знао да има истине у њеним ријечима.

“Сигурно ми се не удвараш, је ли? Хајд' немој се одмах љутити”, у гласу јој се опет осјети раздраганост, “а шта је то Арчи рекао”, упита са занимањем.

“Па рекао је да си изразито лијепа дјевојка и да ће за пар година, много паљанских момака изгубити главу за тобом”. Некако у том моменту, тамо у гардероби се утиша Boneu M и за неко дивно чудо крену лагана музика.

Данас, кад ово пишем, изгледа патетично, али као да је само провиђење пустило ту музику. Била је то, мени и данас драга мелодија на пановој свирали од Георга Замфира, “Усамљени пастир” . Милена само дубоко уздахну:

“Јао мајко моја, ма послушај само ово. Нисам неки мајстор у плесу, али могу ли те замолити за плес. Само ову, молим те”, молећиво ће Милена.

“Ма наравно да хоћу и да знаш, нећу ти се удварати”, рекох, видљиво дирнут. “Ал’ немој ни ти мени”, нашалих се. Она ме више није слушала, потпуно се предала музици. Не знам да ли ми се то чинило, али сам осјећао да ме стеже рукама и све више привлачи уза се. Уз лагане тактове те музикe, готово да се нисмо ни кретали, само смо, чврсто приљубљени једно уз друго стајали на сред подија за плес, сами, ја и она. Осјетио сам близину њених груди и како убрзано дише, ма могао сам јој чути срце како лупа. Наслонила је главу на моје раме, а ја сам се опијао мирисом њене косе. Кад се пјесма завршила, нисмо се још увијек раздвајали. Она се прва прену:

“Извини мајке ти, занијела ме музика”, правдала се. Мени стала кнедла у грлу, не могу ни да проговорим. Очи ми влажне, скоро да засузим, толико сам био ганут. Нешто бих и рекао, али се бојим да не покварим тренутак. Онај тамо за пултом, за разлику од остале музике, сентише је знао пуштати. Настави са Angie, па онда даље “Night in white satin”да би завршио са “Child in time” од Deep Purple.

Настависмо и даље плесати. Плесали смо,  а да ни једно нисмо проговарали. Кад је поново почео диско ритам, одвоји се од мене и рече:

“Сутра ћу се вјероватно стидити, због овога вечерас. Ето таква сам ја. Одох кући, сад”.

“Могу ли те бар отпратити”, рекох, збуњен њеном одлуком.

“Ма немој, молим те. Хоћу да будем сама вечерас. Хвала ти за дивну вече. Морам сад ићи”.

“Хоћемо ли се бар поново видјети” упитах, готово молећиво. “Не знам, како ти хоћеш”, рече загонетно. Затим ми њежно прислони усне на образ, па онда одскочи: “Ма знаш болан, Су, да хоћемо”, и оде, готово трчећи. Није се ни окренула.

Остадох сам и замишљен. Све ми се чинило некако нестварно и све се то издешавало тако брзо. Чудна дјевојка, помислих, али ја више нисам био исти. Боже, како је чудна. У ноздрвама ми још увијек мирис њене косе. На шта ми мирише, па да, лаванда. Како се раније нисам сјетио. Ова дјевојка је нешто друкчија од других. Имао сам ја раније искуства са дјевојкама. Није да нисам. Први пут сам се заљубио још у основној школи. И нисам био једини, готово цијела је мушка половина била заљубљена у Гогу, друга половина у Дарију.

Гогу сам волио платонски, не знам да ли је то икад и сазнала. Сједила је испред мене у школи. Имала је некако коврџаву, бујну смеђу косу. Оне природне локне, како то зову. Често је онако враголасто знала намотавати њене коврџе на прст. Волио сам је слушати како прича, како одговара на часу. Била је препаметна или сам ја претјеривао у свему што се ње тиче. Вјерујем да је морала знати да сам заљубљен у њу, јер бих се ја, сваки пут кад би проговорила са мном, зацрвенио као рак. Ако бих и реченицу знао саставити, а да не замуцкујем.

У седмом разреду она је већ била готово изграђена дјевојка. Ја сам и даље остао онако ситан, готово малишан. Свашта се причало о њој, да се ето забавља са једним познатим скијашом. У осмом разреду, она нас клинце из разреда није ни примијећивала. Тихо смо, кришом уздисали за њом, док није негдје средином осмог разреда и она одселила у Сарајево. Далеко од очију, далеко од срца. Не знам како је било са другима, ја сам је убрзо потпуно избрисао из мојих мисли.

Дуго година касније, срео сам јој на аеродрому у Сарајеву брата, који данас живи у Канади. Испричао ми је трагичну Гогину судбину. Умрла је млада, од рака плућа, негдје у Београду, гдје се удала. Имала је једну дјевојчицу, која је данас, вјерујем већ одрасла дјевојка. Гогина судбина ме веома погодила. Како је Бог некад окрутан, кад тако узме младе, лијепе, најбоље, себи. Кад овако вратим филм, знам да је она била једна од најљепших дјевојака које сам познавао.

Дом културе у Палама '70их година/Фото: Село Касидоли-Фејсбук

Кад сам дошао кући те ноћи из диска, дуго нисам могао заспати. Превртао се, сан никако да дође. У ушима ми још тактови панове флауте и њен глас. Ко зна колико пута враћам филм и њену реченицу уз онај осмијех, “Ма знаш болан, Су, да хоћемо”. И сваки пут ми неки топли вал прође кроз груди. Ко ће пак то дочекати. Како да поново ступим у контакт са њом. А шта ако се покајала. Па сама је рекла да ће се сутра стидјети онога што је радила. Ма никако зору дочекати. Негдје су се чули и пијетлови, а ја још будан.

Не знам ни кад сам заспао, пробудио сам се тек негдје касно поподне. Мајка ме пробудила, да шта једем, па се могу опет вратити у кревет. Мисли да сам болестан, кад ми је видјела подбуло лице. Не знам да ли сам шта сањао, да ли сам њу сањао, знам само да ми је мрско устати. Не осјећам ни глад, све изгледа као да сам болестан, а ја сам знао да сам заљубљен. Као никада до тада у животу. Исто тако сам знао да за ту болест нема лијека, нити ми је требао. Једино што ме је тјерало да устанем из кревета је било да њу видим. Зато сам и устао. Не вјерујем да сам ишта јео, одмах сам изашао из куће.

Дочека ме јулска врелина. Прођох једном поред њене зграде. У њеном стану се ништа не миче. Завјесе навучене. Прођем још једном, опет ништа. Видим, мораћу сачекати ноћ, хоће ли се бар свјетло упалити у стану. Почиње ме хватати паника, нема је кући. Негдје су отишли. Сигурно у Сарајево, рекла је да има тетку доље у граду. Ма заборавила је она мене већ, закључим резигнирано. Ма превише је она лијепа за тебе, мој Су. Много је мачку говеђа глава. Ма запашће тебе нека анемична, празна, фрустрирана глупача, на крају. Као и увијек, уосталом. А пуно си се ти диго и умислио.

Ту ноћ није било свјетла у њеном стану. Није ни сљедећу. Мој сан се већ помало распршио, добија грубе контуре, све личи на једно велико разочарење. Неће мене та срећа, ма знао сам ја то. Клинка се мало поиграла са тобом, мој Су, као са барбиком. А ти се одмах упалио. Још мало, па ћу почети да је мрзим. Трећи дан мрзовољно устајем. Мајка ме гледа и маше главом: “Е мој сине, никаква хајра од тебе. Сваки ти дан исти. Замијенио ноћ за дан. Ето ти ту писмо на столу. Јутрос поштар донио.”

Погледам, адресирано на мене, лијеп рукопис. На адреси пише “улица Трећи април” али без броја. Ко може бити. Слутим. Отворим. Писмо је почињало са:

“Драги Су. У Лозници смо и дајемо годишњицу оцу. Он је, по сопственој жељи, хтио да буде овдје сахрањен. Само да знаш, ја сам много вољела свог оца. Јутрос сам му сама отишла на гроб. Убрала сам у башти руже. Знам да их је волио. Мало сам плакала и рекла му да сам заљубљена. Да је жив, сигурно би се радовао томе. Ја сам била његова мезимица. А ја, Су, кад год ми се нешто тако накупи, често знам отићи на његов гроб и све му испричати. Послије тога се осјећам некако лакше. Ову новост му нисам могла прешутати. Не догађа се то мени сваки дан. Знам да мислиш да то није нормално, причати са мртвим оцем и да мислиш да сам мало ћакнута, али ти не замјерам. Ја теби више ништа не могу замјерити. Кад сам оне ноћи дошла кући, дуго нисам могла заспати. И да знаш само колико сам саму себе мрзила, што ти нисам дозволила да ме отпратиш кући. Ма не знам, некад сам и сама себи чудна. Ево, сад ти пишем ово моје прво љубавно писмо и прво писмо уопште упућеном неком драгом а да ми није род, а уопште не знам, да ли ти, бар и секунду, осјећаш исто према мени, као ја према теби. А ја, ја од прије двије три ноћи, више нисам ја. Не могу да се препознам. Душу ми раздире жудња. Ох, каква жудња за тобом. И нека слатка језа, чим само на тебе помислим. Каква сам ја глупа гускица, како сам се заталебала у тебе и још ти то признајем. Само молим те, немој бити охол кад будеш читао ово моје писмо. Пише ти дјевојка која је пуно пропатила посљедњих година и потоке суза исплакала, а сада мисли да има право на мало среће. Воли те пуно, више него ти и у сну можеш замислити, Милена. Лозница 15. јули 1978. П.С. Долазимо сутра кући. Једва чекам да те видим. Ох, да само знаш колико сам те се пожељела".

Погледах датум, па писмо је писано прекјучер. Значи, она је већ ту, на Палама. Срце хоће да ми искочи из груди. Она ме воли, човјече. Воли мене, менеееее. Не неког тамо левата, него мене. Уђох у купатило и нехајно бацих поглед у огледало и згрозих се. Од тамо ме гледало ужасно чупаво створење, подбухлих очију, зарастао у неку мацасту браду. Боже, и такав хоћеш пред њу. Па и да се заљубила, да ме оваквог види, би рекла:

“У каквог сам се то мајмуна заљубила, па гдје су ти биле очи, глупачо једна”. Пређох одмах на ствар. Прво туширање, па фенирање и онда стругање оне мацасте браде. Бијаше стар неки жилет, вјероватно од старог, пошто не памтим кад сам ја то задњи пут купио. Сав се исјекао. Пола “Ослобођења” сам исцијепао да залијепим сваку посјекотину. На крају ипак, незаборавни “Пино Силвестре”. А на њега је у то вријеме падало све што је макар и личило на женско. Погледах се поново у огледало и задовољно климнух главом.. Ех, само овај нос, да је само за зеру мањи, ал’ шта ћеш. Изађох из купатила и готово се сударих са старим. Кад ме видје онако излијепљеног новинама, рече:

“Хајд кад си већ у послу, 'де и мене тако обриј, здравља ти”, а на рубу усана му се назире осмијех, “да се то нећеш женити?”

“Шта човјек да му одговори? У кухињи мајка прави кајгану за мене и то баш онако какву ја волим, са павлаком и на путеру. “Ма ко да си знала да сам гладан, најдража моја мајчице. Де, да те једном цмокне твој син”, рекох умиљато, “ма не би те мијењао ни за какво благо на свијету”.

“Велија, шта би овом нашем дјетету”, виче старом, “до малоприје је био нормалан”. Не знам ни како сам смаз'о кајгану, већ сам био на улици. Стигох задихан, пред њену зграду. Она на балкону. Свезала косу у репић, у црвеној мајици и оним фармерицама са трегерима, које су се тада носиле. Како је само лијепа. Чим ме спазила, лице јој се развуче у широк осмијех, а очи се зацаклиле од радости. Рече тихим гласом, готово да шапуће, ваљда да је не чује мајка:

“Буди горе изнад “Хотела”, на даскама, изнад базена. Десет минута, је л‘ може?”. Климнух главом и кренух према хотелу.

Горе изнад базена, под настрешицом сједе Прачани. Јанко, Туф, Кени, Томи, Ремо, а са њима и Дарко ког смо сви звали Док. Све сам их од скора знао, од како сам се интензивно почео дружити са Доком. Флаша Самотока, видим, иде у круг. Поред у трави леже три-четири, већ празне. Значи попило се. А тек је иза подне. Како ли ће тек вечерас изгледати?

Ови момци су заиста могли попити. Док је у свом елементу. Кад толико попије, просто се руга Њутновом закону гравитације. Стоји на ивици пета нагет леђима према земљи. Нема га ко не мисли да ће у сваком тренутку пасти на леђа. Али је то њему, кад је у таквом стању, уобичајена поза. Прича им како је сањао да га је ноћас напао крокодил, а он га убио крампом. Прачани умиру од смијеха.

“Е чуј, убио га крампом“. Мени је Док некако увијек био драг момак. Увијек кад попије, покушавао је да прича београдским дијалектом. Откуд му то, не знам. Мене је звао старином.

“Е види га, старина Су”, рече кад ме спази, ”ајде бре синџо, цугни једном”. Повукох добар гутљај, у том ће и Милена доћи. Она, збуњена толиким друштвом, приђе и ипак ме њежно пољуби у образ, што Прачани гласно пропратише.

“Старино, лепа ти бре сестрица. Ћеш да нас упознаш?” “Нека Док, други пут, одох бре мало да прошетам са сестрицом”, рекох му, смијући се. Замакосмо горе у лијеске, на Рудићевој земљи. Чим смо остали сами, она цикну од радости. “Загрли ме, загрли ме молим те”. Просто се увукла у мене. Стегнуо сам је још чвршће уза ме. Стајали смо тако, готово читаву вјечност. Осјећао сам како јој груди подрхтавају, а кољена клецају од узбуђења. Нисмо дуго проговорили ни ријечи.

Прва проговори она: “Обећај ми, Су, једно, обећај ми да ме никад нећеш повриједити. Обећај ми и вољећу те цијелог живота. Можеш ли ми то обећати”.

“Могу Милена. Ево обећавам. Никада те нећу повриједити и никада ти нећу нанијети бол, док сам жив”, рекох најискреније што могу.

“Е сад те још више волим”, њежно ће она и поново ме топло пољуби у образ. “А јесам ли ти недостајала, Боже, како су ми дани били дуги? А стално сам о теби мислила. Чак сам сањала да имаш другу дјевојку, па ми је било веома тешко, кад сам устала. Ја о теби. Су, не знам ништа, а волим те као да те сто година знам. Је л‘ да није нормално? Ја нисам никад имала неког правог момка, онако ко фол сам се забављала са Здравком Тешановићем, можда га знаш? Ал‘ ето никад ме није, хм како да кажем, ма ни пољубио”.

“Е чуј Здравко ти био момак? Како га не бих знао. Некакав ми је и пријатељ. Мени прича како је искусан фрајер, као имао је пуно жена. Е чуј, није те ни пољубио. Ма не могу да вјерујем”.

“Ма такви сте ви мушкарци већином, хвалишете се на празно. У ствари, Су, морам ти признати, ја се и не знам љубити, онако као на филму. Једноставно то нисам никад радила,” рече ми искрено. “Ти ћеш ме научити, је л‘ тако?”.

“Хоћу, срећо моја, хоћу, али ти ни ја нисам неки професионалац”. “ Хајдемо мало прошетати , нисам одавно била на Голом Корану”. “Нисам вала ни ја”, рекох.

Кад смо прешли преко Богде Симатовића земље, пут се пео стрмо. На једној страни је била земља Маринковића, а на другој страни жицом ограђено Анђино брдо. Ту крај саме ограде је била штала Бате Самарџића. Причао сам Милени да смо ми ту преко ограде као клинци ишли у крађу јабука, а да се Бато знао сакрити, баш у тој штали и чекати лопове. Плакала је од смијеха.

“И је ли вас кад ухватио”, пита радознало. “Ма није никад”, рекох. “Хајде да уђемо тамо, баш сам радознала”.

Помогао сам јој да се провуче кроз жицу. Кад смо ушли у шталу, изгледала је прилично запуштено. Пошто Бато одавно нема крава, штала је сада служила као шупа. Ја се у машти вратих у године мога дјечаштва, и почех погледом истраживати мјесто ту у штали, одакле је он нас вребао. Како ми је некад злокобно изгледала та штала, а ево сад ми баш личи на неку романтичну логу.

Приђох Милени, провукох јој руку кроз косу и њежно привукох себи. Она је затворила очи, и ја је пољубих први пут. Некако је сконтала да треба отворити уста кад се љуби. Отвори очи и одмаче се од мене.

“И како ти се чини, први пољубац, како ти је било”, упитах радознало.

“Влажно, морам ти рећи, а треба ли то баш тако, са језиком мислим”, упита.

“Ма шта ја знам, ваљда треба, тако су и мене учили”, рекох несигурно.

Ето подсјети ме, док ово пишем, на онај филм који сам гледао неких петнаестак година касније, овдје у Њемачкој. Филм се звао “Rain man” са Dustin Hoffmanom (Дастин Хофман) у главној улози. Он глуми ретардираног брата од лика којег глуми Tom Cruise (Том Круз). Кад га је једна дјевојка први пут у животу пољубила и питала како је било, исто је прокоментарисао као Милена: “Влажно”. Што ти је живот. Кад смо изашли из Батине штале, сунце је зашло за облаке и било готово мрачно. Ипак смо наставили да се пењемо према Голом Корану. Изнад Батине земље пут не води више стрмо него попријеко. Заобилази Голи Коран у једном полулуку.

Голи Коран/Фото: С.Џанко

Тим путем се стиже на Циганску раван. Прекрасни пропланак. Одозго имаш цијеле Пале, Коран и гарсоњере као на длану. Широком падином се може сићи све до пруге доље и до Ћирића Лука. Кренеш ли у супротном смјеру узбрдо, доћи ћеш на Беговину. А одатле већ води цеста за Јахорину. Циганска раван је сва обрасла у густу папрат. Ту смо као клинци, крајем јуна брали јагоде, које су имале необичан и јединствен укус. Са Циганске равни се блажим успоном може попети на Голи Коран. Управо кад смо пошли уз тај успон, поче да грми.

“Милена”, рекох, “ништа од Голог Корана данас, наставимо ли покиснућемо ко мишеви”.

“ Ех, Су, ти као да си од шећера. Шта фали и да мало покиснемо, једино што је мене страх кад грми, али ће ваљда престати”. Само што то рече, сјевну муња и гром пуче, вјерујем ни сто метара од нас.

“Ох, Су, како ме страх”. Приби се уз мене. Дрхтала је цијелим тијелом. Киша је дошла из правца Требевића, а ја сам знао из искуства да ће то бити пролом облака. Проради ми инстикт да се сакријемо, не под високе оморике него под неки жбун. Тако и урадисмо, сједосмо под једну лијеску. Киша је почела да лије као из кабла, а муње и громови су се смјењивали из минуте у минуту. Сирота Милена се сваки пут тргнула, видим и вилица јој се тресе, да л’ од хладноће или од страха. Загрлио сам је и увукао главу под моју мајицу да јој бар косу сачувам од кише. Ускоро је лијеска прокиснула и наша заштита од кише је постала бесмислена.

Она шћућурена уз мене као миш, готово би се стопила са мном. Њежно сам је љубио у врат и тјешио. Затварао јој уши длановима, сваки пут, кад сјевне. Она ме гледа као преплашена срна, својим зелено плавим очима. Боже, како ми је лијепа, онако покисла и уплашена.

“Не бој се, љубави моја, ништа ти се не може десити док си са мном”, тјешио сам је. Захвално ме стегла рукама уза се, и привукла ми главу уз своју.

“Не бојим се више, љубави, само нек си ти са мном. Је ли се овако оно љуби?” И пољуби ме тако страствено у уста да су ми се ноге одузеле. “Брзо учим, је л‘ да?” њежно прошапута.

Како ја ову дјевојку волим. Олуја како је брзо дошла, тако је и прошла. Громови су се сад већ чули негдје у даљини, горе према Романији. Киша је још падала, али све мањим интензитетом. Ми смо додуше били мокри до голе коже. Ништа сухо на нама више није било.

“Шта кажеш, срећо моја”, почех је задиркивати, ”нисмо од шећера, јеси ли тако мислила?”. Само ме нијемо гледала, широко разгорачених очију. “Да ти само знаш како ја тебе волим, жељела бих да ово траје вјечно”, рече ми, а глас јој подрхтава од узбуђења и слабости.

Друга глава

Прошло је неколико дана од тог невремена и ја сам поново изгубио контакт са Миленом. Ова данашња омладина би одмах рекла, па што је не зовнем телефоном или не пошаљем СМС, међутим, не знам да ли је Милена тада имала телефон, ја као и многи са Корана, тих година нисмо га имали. Мој стари, кад је имао прилику да га уведе, то је глатко одбио. Није он вјеровао тим новотаријама, а кад је телефон баш оно постао потреба, онда стара пошта није више имала бројева.

Тек пар година послије, кад је отворена нова поштанска централа и код нас је освануо телефон. Знам само да смо ја и мој брат сами морали копати 50 дужинских метара да би се кабал положио. Знам исто тако да је тада и већина мојих комшија такођер морала да копа.

Било како било, Милена као да је у земљу пропала. Џаба сам обилазио око њене зграде, ње нема па нема. Једну вече, субота је била, кренем у Багрем, са надом да ћу некако убити вече, а у дубини душе сам мислио да ћу и нешто сазнати о њој. У Багрему, као и сваке суботе, нигдје празне столице, нити кога од моје раје. Негдје се угнијездим за шанк. Тек што наручих пиво, кад оно Арчи, са једним плавокосим момком. Одмах ми приђоше.

“Су, шта мислиш ко је овај момак”, упита ме Арчи, срдачно ми пружајући руку. Загледах се у момка. Ма нико познат ми не пада на памет.

“Ма Зока Милић, је л‘ сад знаш”. “Јеби га, Су, ја бих тебе познао да те на Марсу видим. Нос ти се није нимало смањио. Ниси се ништа промијенио”, рече плавокоси.

“Ма јеси ли то ти, Зока, матере ти. Ма никад те не бих познао”, гледао сам га запањено. “Па ти прави лафчина, ма ништа пичато неће остати на Палама од тебе”. Изгрлисмо се ту, као најрођенији.

“Па шта радиш, мој Зока, чиме се бавиш? Чујем да си поново доселио на Пале. Круг се, као што видим затвара у завичају. Ако, ако”, заврших свој монолог.

“Видим да имаш добре информанте, јест тачно је. Стари умро, ми замијенили стан. Ја сам више у Сарајеву, него овдје. Треба ми времена да се привикнем на нову-стару средину, ал‘ ето, ко што видим, неће ми тај повратак тешко пасти. Сад вас имам двојицу. Тебе и Арчија. Имам још неких породичних проблема, али проћи ће и то, па ћу се моћи опустити и више са људима дружити”.

“Каквих сад породичних проблема”, упитасмо углас и ја и Арчи.

“Ма млађа сестра ми је у болници, горе у “Подхрастовима”. Упала плућа и ко зна шта још. Замислите само. Прошле седмице, прича ми мајка, дошла кући однекле, мокра до голе коже. Ко зна гдје је оно кисло, мој брате и с ким је било”, заврши Зока ојађено. Арчи ме прекорно погледа, а ја онако шокиран, неопрезно прозборих.

“Милена у болници?”. Зока ме погледа изненађено и испитивачки.

“Нисам знао да познајеш моју сестру, Су, немој ми само рећи да си ти на неки начин у то умијешан”, у гласу му се осјетила нервоза.

“Морам бити искрен Зока, не само да сам умијешан, него сам у неку руку и ја крив за то”, рекох скрушено.

“Била је са мном. Били смо на Голом Корану, кад нас је ухватила киша. Био је пролом облака и није било никакве шансе да останемо сухи. Ето толико да знаш. Веома ми је жао за све што се десило. Не знам на који начин да се искупим”.

“Искупићеш се ако јој сутра са мном одеш у посјету, горе у болницу. Ок? Од два је посјета, па се видимо пред болницом. Него станите, ма је л‘ оно Деба Цицовић, здравља ти?”, промијени тему.

“Хајде ме сад извините, само за тренутак”, и ја и Арчи видјесмо гдје се грли и љуби са једним типом кога сам ја површно познавао, а који је био нека фора, да ли у комитету, да ли Савезу социјалистичке омладине. Ма враг ће га знати. Ја сам се од тих организованих типова увијек држао на одстојању.

Пошто смо остали сами ја и Арчи, наручисмо још по једно пиво.

“Знао сам да јој се свиђаш, знао сам одмах, чим је ону ноћ одмах дошла за нама у Дом културе”, проговори Арчи. “Арчи, ја волим ту дјевојку. Никад нисам срео ни једну сличну њој, вјеруј ми”, рекох му искрено.

“Слушај, Су, морам ти рећи, ја вам искрено желим сву срећу. Добра је то цура. Чувај је ко око у глави. Јеси ли ме чуо?”. Док смо ми тако причали видим да онај Деба гура Зоку у нашем правцу и чух како му говори:

“Ма питај га бар, ништа ти неће бити”. Зока дође до мене и рече: “Каже Деба, чуо од некога, да ти имаш неко појачало”. Климнух потврдно главом.

“Е видиш у Омладиској организацији одлучили да затворе оно диско у Дому културе. Потпуно је неусловно. Кад се приказује филм у кину, горе на спрату, музика је, доље у холу толико гласна да се људи не могу на филм концентрисати. И тако су одлучили да нађу адекватну просторију и то у згради старог кина.

Споменик Милану Симовићу/Фото: Мујо Бичић

"Огромна просторија, а пропада. Неко је споменуо тебе, да се разумијеш у музику и да имаш опрему. Почели би са диском већ сљедеће суботе. Интересује их шта ти мислиш о томе? Не би џаба радио, кажу. Ако нећеш, кажи одмах, па да питају друге, Брацу Билоша, Радивоја Маринковића и не знам кога још. Неког Руса ваљда”.

“У принципу, немам ништа против”, проговорих “једино не знам, да ли је појачало довољно јако за толику салу. Оно је јако 80 вати”. “Ма довољно је то, Су, вјеруј ми”, рече Зока, “и ја се понешто разумијем у музику, а и сам имам доста музике. А шта слушаш ти, здравља ти? Колико се ја сјећам да си у основној још онда имао добар слух. Пјевао си нам оне пјесмице на разглас, а гласић ти био ко у славуја. Оно, “ ..у једној зимској ноћи, гдје бјеше висок бријег, замрзо се поточић и прекрио га снијег”. Ја и сад засузим кад се сјетим твог гласића”.

“Је л’ то ти мене заје*аваш, Зока, здравља ти”, упитах помало увријеђен.

“Ма озбиљно ти говорим, Су. Ти са својим гласићем и Драган Кусмук са фрулом сте ми остали дубоко у сјећању. А не рече ми још, какву музику слушаш. Није ваљда оно “Fly Robin fly” или “Распућин”, упита, овај пут озбиљно.

“Ма Зока, ја сам ти рокер. Black Sabbath, Deep Purple, Uriah Heep, Led Zeppelin, The Rolling Stones, Pink Floyd, Iron Butterfly, Doors, Queen, Cream, Hendrix. Је л’ ти доста?”, избифлах прво што ми је било на памети.

“Хехе, добар си добар, за почетак”, помало ће надмено Зока. “Па шта, да кажем Деби да пристајеш, је ли? Климнух потврдно главом. “Ма таквог те волим. Стари добри Су. Још хоћеш и зет да ми будеш”.

“Зајебаји, зајебаји”, рекох сад већ опуштен, “него, једино имам један услов, а то је да у то уђе и мој друг Тупче, као ортак. Он има добре звучне кутије и један грамофон, а лонгплејки, сигурно највише на Палама. Ја имам други грамофон и миксету и то је довољно за почетак, ко што и сам видиш. Ето то је мој услов, па га питај”. “Ма прихватају они то гарант, један мање или више не мијења ништа, важно је да се народ весели”, заврши весело  Зока. 

Нисам остао дугу у Багрему ту вечер. Некако сам хтио бити сам. Извинио сам се друштву и кренуо кући. Боже, шта је са Миленом. У болници. А није да јој нисам говорио да ћемо покиснути. Осјећао сам се кривим. Знао сам, да сам у дубини душе хтио, као и она, да останемо заједно што дуже можемо, па макар и покисли. Ето, ја нисам ни кијавицу ухватио, а она упалу плућа. Али не иде се у Подхрастове само због упале плућа, нешто је то пуно горе. Црне слутње су ме обузимале. Нисам дуго могао заспати. Пушио сам цигарету за цигаретом. Већ су ми се смучиле. Упалим касетофон. Пробудих брата који је спавао на другом каучу.

“Шта ти је, јеси ли полудио. Музика у ово доба”, прогунђа буновно. На касетофону Pink Floyd, “Lunatic is in my head”, стихови одзвањају у мојој глави. Слушам, грло ми се стегло,  а сузе ми саме навиру. Ма можда није толико страшно, критикујем себе. Ти је већ сахранио. Мораш ли баш у свему претјеривати? Боже, само да јој буде добро.

Како и кад сам заспао, ни сам не знам. Пробудио се у дванаест по подне, а онда све наврат на нос. За пола сата ми полази аутобус. Немам времена ни јести. Паде ми на памет да јој понесем нешто за читање. Одлучих се да понесем неколико “Алан Фордова” из моје готово комплетне колекције. Нек се мало развесели, мислио сам. Око два сам био на капији болнице у Подхрастовима.

Сретох и Зоку, који је био са мајком. Он ми приђе и шапну: “Соба 20ц одјељење. Дођи за једно пола сата, кад ми завршимо посјету. Можеш и са нама, али вам је боље да будете сами. Ја ћу у међувремену извести мајку, хехе, да вам не сметамо”, и шеретски ми намигну.

Нађох негдје слободну клупу у болничком парку. Да убијем вријеме, почех читати “Алан Форда”. Носио је наслов “Уцвјељени диктатор”. Већ на првој страници се почех смијати. Вјерујем да ће се и њој свидјети. Ни сам не знам колико сам цигарета попушио, чекајући нервозно да прође тих пола сата. Ипак, Алан Форд ми је поправио расположење и убио вријеме. Таман кад сам хтио престати читати, осјетим да ми је неко иза леђа, а онда су ми руке прекриле очи.

“Погоди ко је”, чујем њен тих и помало промукао глас. Слатки трнци ми прођоше кроз кичму. “Љубави моја”, промуцах. Скинух јој руке са мојих очију, а она ми се одмах објеси о врат. Не престаје да ме љуби. Не даје ми времена ни да је погледам, ни да ријеч проговорим.

“Како сам те само чекала, а нисам знала како да ти јавим”, поче своју причу. “Стани мало, да те видим, причаћемо послије”, зауставих је. Гледао сам је испитивачки. Била је видљиво блиједа, модри колутови испод очију. Усне без трунке крви. Њене зеленоплаве очи су видљиво упале у очне дупље.

“Милена, ти си веома болесна”, прошаптах очајно. “Су, ма сад сам добро, како ми је било. Ма какви добро, одлично. Почело је прво са температуром исту вечер кад смо се вратили са Голог Корана. Послије сам све вријеме била у бунилу, у полусну. Добро ме салетило. Доктор Звонко, кад ме послије два дана прегледао, одмах ме послао у болницу. Кажу овдје, јака упала плућа, примам инекције два пута дневно. Међутим, на рентгену је доктор нашао сјенку на десном плућном крилу, што га посебно брине. Нада се да ће са пенцилинима нестати, ето то је то, да ти ништа не лажем”.

“Шта кажу, колико ћеш овдје остати”, упитах.

“Док ми не буде боље и док ти потпуно не оздравим, љубави. Слутим да ће то потрајати, али сад знаш гдје сам и то ми је највећа утјеха. Знам да ћеш ми долазити у посјету, је л’ тако, Су”, упита ме са неком стрепњом у гласу.

“Ма нећу ти дати мира, љубави, остајаћу с тобом толико дуго, док ти не досадим и док ме сама не отјераш. Ево донио сам ти неколико Алан Фордова, имам све од првог до задњег броја, све ћу ти их донијети, ако ти се свиђа то читати”.

“Шта кажеш, имаш све и један Алан Форд, па ти си луд, Су. Па то је мој најдражи стрип. Оххх, Боже. Тебе замишљам баш као Алан Форда. Мој неискусни добри, наивни, а добродушни херој”.

“А ја себе са овом носином замишљам као Боб Роцк”, рекох, помало се сам себи подсмјехујући.

“Ма дај, Су, кажу да дужи носеви одају племенито поријекло, међутим твој нос је потпуно уреду и мени се свиђа, једино што си ти сам себи навукао комплексе, ако то човјек то тако може назвати”, рече озбиљно.

“Ма ја се само шалим љубави”, рекох. “Него има једна новост, знаш. Од сљедеће суботе почиње диско у “Старом кину”, је л‘ знаш гдје је то”, упитах.

“Како не бих знала”, рече, “то је код оног споменика оном народном хероју”.

“Е управо ту, уз помоћ твог брата, почињем ја ту радити и пуштати музику”.

“Ма супер, драги мој, мом брату си, видим по његовом понашању, баш драг. Да си само видио како је мајку брзо одвео одавде, а мени оно намигнуо и шапнуо, да си ти овдје. Чуди ме за њега, јер је врло затворен према људима. И сад си ти значи DJ у Палама. Баш ми је драго, ето, не могу ти описати”.

Иако је посјета била до четири поподне остали смо у болничком парку све до навече. Смијали се до изнемоглости провалама из Алан Форда. Она се није одвајала од мене. Грлила ме тако страсно, као да се бојала да је то посљедњи пут. Рукама ми чврсто стезала главу и гледала ме дубоко у очи. Као да не вјерује да сам ту поред ње.

“А шта, ако ти умрем, Су? Сигурно ћеш одмах наћи другу дјевојку”, искушавала ме.

“Нећеш ти умријети, срећо моја. Не дам ти ја, ето. Не можеш ме сад оставити, кад те толико волим”. Растао сам се од ње тек кад су сестре дошле по њу, јер је почињала вечерња визита.

Кући сам дошао касно увече. Ујутру, пред моју зграду се паркира црна волга и на врата ми позвонио момак за кога сам знао да вози оне “прдоње” из Комитета, како смо их звали. Мајка се готово шокирала, кад је отворила врата.

“Дошли неки да те возе. Црни сине, шта си то урадио”, забринуто је одмахивала главом. ”Боже драги, шта ли ће све испасти од тебе”. Ја је једва, уз помоћ овог возача убиједих да ме зову у Комитет због неког посла. Кад сам силазио низ степенице, знао сам да се иза сваке оне шпијунке на вратима комшилука, крију радознале главе. Док сам сједао у волгу, бацих поглед на прозоре моје зграде. Главе су нестајале из завјеса кад су примјетили да гледам у њиховом правцу. Могу само замислити коментаре типа: “Одведоше га, ма знали смо ми да ће та Велијина бараба тако завршити”.

Нисам ни знао, до тада, да су просторије Комитета и ССО (Савез социјалистичке омладине) смјештене у исту зграду, гдје и Социјално, само горе на спрату. Горе затекох Малика ССО, како смо га звали, и Дебу. Ту ми Малик у пар реченица објасни о чему се ради и зашто су ме звали. Диско треба почети са радом што прије. Све ће ићи преко омладинске организације. Од улазница ће једна трећина ићи за омладински фонд, једна трећина за одржавање сале, а остатак нама да подијелимо.

“Ето сад је све на вама да се што прије почне. Ми се надамо већ сад у суботу. Можете ли то технички урадити? Мислим око постављања уређаја и слично. Ја вам се у то баш пуно не разумијем”, заврши Малик.

“Ма што се музике тиче, ми смо спремни, нема се ту шта пуно спремати. Једино, не знам шта ћемо за освјетљење, али ћемо и ту нешто смислити”, додах ја. Кад сам дошао кући, грозничаво сам размишљао како да импровизујем неки лигхт схоw. Деба предлозио неки ножни прекидач којим ће DЈ читаво вријеме палити и гасити сијалице у боји и све то у ритму музике. Изгледао ми је смијешан тај приједлог, али кад бољег нема, дај шта даш. Мени паде на памет да искористим стари грамофон у сличну сврху. Оно коло које се окретало на грамофону је требало послужити као покретни прекидач. Требало је само развући каблове и сијалице у боји.

На крају је све испало како треба. Развукли смо те жице у некој квадратној форми и све то објесили изнад бине. Све је изгледало нешто слично оним сијалицама на новогодишњој јелки, које су се палиле и гасиле и “трчале у круг”, како се изразила једна дјевојка, кад је први пут угледала то чудо од light showa. Сама сала је била огромна просторија. Старо кино са свим тим дрвеним столицама на преклапање. Нисмо знали шта ћемо са свим тим столицама, па смо размонтирали само првих десет редова и ту направили подијум за плес.

Просторија се гријала са двије огромне пећи на нафту, које су, за дивно чудо биле у функцији и могле су загријати толику просторију. У горњем дијелу сале, гдје су остале оне столице, пошто ту није било никаквог свјетла, атмосфера је била као у кину. У такву огромну салу је могло стати и до триста душа, а да уопште није гужва. Свега је ту било, само не оне интимне атмосфере, коју то свака дискотека има. Сала није имала никакву кафану или слично, тако да се свако сналазио на свој начин. Најчешће се пиће доносило са собом и ту је доминирала домаћа ракија.

Не могу се тачно сјетити шта су дјевојке пиле тада. Некако, ипак мислим да је тада било важније се дружити и да је излазак у такав диско био најјефтинија опција да човјек проведе петак и суботу вече. Ту прву суботу, тј. отворење, сам запамтио по томе што је старо кино било препуно. Није тада било могуће направити било какву рекламу, али се вијест о отварању дискотеке проширила тако брзо, од уха до уха, да сам ја остао запањен толиком масом људи. Морам признати да ме дрмала трема. Само да појачало издржи. На крају је испало све у најбољем реду. Сви су били задовољни. Боље рекламе није требало.

Кад смо завршили то вече, окупили смо се сви, који смо на неки начин били укључени у рад нове дискотеке, да мало средимо утиске и да видимо, шта нам је даље чинити. Знам да сам ја предложио да мало разбијемо монотонију обичне дискотеке и да мало активније заинтересујемо публику. Тако сам дао конкретан приједлог да направимо нешто као рулет плес, гдје ће се парови за плес сами пријавити и добити број. Потом би парови, један по један били елиминисани извлачењем из шешира, све док не остану три пара који ће добити прикладне награде. Побједнички пар је требао да сам отплеше побједнички плес по сопственом избору музике.

Сви су се сложили са мојим приједлогом. Зока ме одведе на страну и упита: “Је л‘ здравља ти, одкуд ти та идеја. Је л‘ де да је из “Коње убијају”, зар не? Баш сам неки дан поново гледао тај филм у Кинотеци. Џејн Фонда је одиграла маестралну улогу”.

“Ма управу си, Зока, мада се мени више свиђа књига него филм. Horace McCoy је за мене доста непознат писац. Не знам да је ишта друго још написао, али ова књига је врх врхова”, рекох искрено. “Ето нека трећа награда буде управо та књига. Имам је код куће”.

Друга награда је била LP плоча од Ватреног пољупца, која је била велики хит тог времена на Палама. Кад је данас слушам, како ми је смијешно да је неко уопште могао слушати такву музику, упоредо са Бијелим Дугметом и Индексима или Смаком, на примјер. Неким случајем сам, ваљда за рођендан добио двије те исте плоче, па сам тако одлучио једну, ето, неком да поклоним. Прва награда је, колико се сјећам, била боца “Фрушкогорског бисера”, тада веома популарног, а можда и јединог пјенушавог вина на простору цијеле бивше СФРЈ. Знам да је флаша овог вина (кога су неки звали и шампањац) била редован гост у свакој кући за Нову годину и отварала се тачно у поноћ.

Спомен-костурница иза које је некад био стари Дом/Фото: С.Џанко

Сљедећих дана сам био потпуно преокупиран дискотеком. Највише ми је сметало освјетљење у старој сали, па сам замијенио све оне нормалне сијалице - сијалицама у боји. Замијенио сам их чак и у WC-у. Негдје сам нашао и ону плаву флуоресцентну неонку, које су биле незаобилазне у свакој дискотеци. Тако да је са тако пригушеним свјетлом, стара кино сала изгледала пуно интимнија.

У петак се, на наше огромно одушевљење, скупило скоро све што је тада било младо на Палама. Бојали смо се да неће моћи сви стати. Неко ми рече да је продато четири стотине улазница. Узео сам микрофон у руке и објаснио публици о нашој намјери да ову вече направимо интересантнијим. Онда сам прешао на ствар и објаснио правила рулет плеса, који организујемо и како се парови могу пријавити. Сви су били одушевљени.

Пријавило се пуно, пуно више парова него смо могли замислити. Ја и Зока смо имали пуне руке посла да подијелимо све бројеве из шешира. Негдје у задњим редовима, док сам се провлачио кроз масу људи, осјетих на рамену женску руку. Окренух се изненађено и готово се сударих са Биљаном, уздахом свих паљанских момака тог времена. Површно сам је познавао, јер се она уопште није кретала у кругу људи које сам ја познавао. Она је била висока плавуша, расна. Све је на њој било посебно, од груди, стаса, крупних плавих очију, до изазовног облачења, на које мушки род није могао бити равнодушан.

Била је свестрани спорташ, али је нарочито добро скијала. Знао сам да студира медицину и то веома успјешно. Мислим да је била годину старија од мене. Сада ме гледала са таквим анђеоским осмјехом, који ме је готово оборио са ногу. Затим ми умилним гласом рече:

“Знаш, Су, ја сам вечерас сама, немам партнера за плес, па ако би ти хтио вечерас са мном плесати, наравно ако имаш времена за мене”, а ја јој такву молбу једноставно нисам могао одбити. Ипак је морала примјетити моју збуњеност.

Затим ми још умилнијим гласом прошапута: “Чекам те, партнеру”.

Ту вече је Тупче умјесто мене пуштао музику док је Зока извлачио бројеве из шешира. Пар, односно број који би Зока прозвао, повлачио би се са подијума за плес. Ја сам плесао са Биљаном. Питала ме све о дискотеци. Све је интересовало. И гледалала ме дубоко у очи, док сам причао. Да ли због тога што је музика била прегласна или неког другог разлога, она ми је причала готово на ухо, дотичући уснама ресницу мога уха. Мене је пролазила језа цијелим тијелом. Причала је како је усамљена, од како је прекинула везу са момком. Како јој се свиђа дискотека. Причала је и о скијању, како једва чека снијег. О факултету, о својој породици. О свему, а да је ја ништа нисам питао. Некад, док прича, тихо уздахне, а некад ми опет умилно, готово шапатом, поново признаје да је усамљена.

Некад се толико грудима прилијепи за мене, а онда се извињава како је музика занијела. Ја сам био као у трансу. Нисам никога око себе примјећивао, само сам слушао њено гугутање у моје ухо. Ни ја ни она нисмо примијетили да смо на подијуму за плес остали само ја и она. Остали смо као посљедњи пар. Побиједили, а да то нисмо знали. А да нам то није више ни било важно. Бар мени не. Кад је Зока најавио наша имена као имена побједника, у публици се зачуло негодовање, а онда и гласни звиждуци.

“ Уааа! Намјештаљка! Штела”, негодовали су.

Попех се на бину и преузех микрофон и рекох искрено, искреније нисам могао, да заиста није намјештаљка, али ето да се ми одричемо награде у корист другопласираних, под једним условом, да ја и Биљана сами отплешемо побједнички плес. Публика се сложила и чак ме наградила аплаузом. Ја навих моју најдражу пјесму “Wish you were here”, и почех плесати са Биљаном.

Око нас се направио круг од људи, који су задивљено гледали у нас двоје. Биљани је ова пажња очито годила, па се потпуно посветила музици и плесу. Није проговорила ни ријечи. Кад се пјесма завршила, били смо још једном награђени аплаузом. Деба је накратко упалио свјетла да подијели награде и ја тек тада видјех зажарено и лијепо Биљанино лице.

Видио сам да је узбуђена и да јој се бујне груди надимају, а она убрзано дише. Још ме је држала за руку, а њена рука је, осјетих, била влажна од зноја. Погледа ме још једном, погледом анђела и рече:

“Надам се да ово није све, партнеру”, и пусти ми руку. Ја је пољубих њежно у образ и вратих се за DJ-пулт. Замијених мјесто са Тупчетом, узех микрофон и најавих пјесму уз коментар: “Само за Биљану”.

Била је то пјесма, најновији хит Бијелог дугмета “Битанга и принцеза”. Пјесма је почињала стихом: “Луда ноћ, ја сам момак на лошем гласу у овом граду, а ко си ти?”. У том моменту , поглед ми се, махинално заустави на Зоки. Гледао ме нијемо, зачуђено, изненађено. У погледу сам видио и жалост и разочарење, али ја више нисам имао времена да о томе мислим. Кад се диско завршило ту вече и кад сам угасио свјетла у сали, а потом закључао просторију, Зоке више није било. Био је само Тупче, који ме чекао вани. Међутим, није био једини.

Ту у парку, пред кином на једној клупи је сједила Биљана и чекала. Чекала мене.

“Партнеру, зар није штета сам шетати по оваквој ноћи”, глас јој је био као у Аманде Лир. Видјех како Тупче без поздрава, нестаде. Остадосмо сами. А ноћ је заиста била прекрасна. Иза кина је био стадион ФК Романија. Биљана ме узе за руку и поведе у том правцу. Стадион је био ограђен дрвеном оградом, међутим Биљана је у оном мраку ипак нашла мала вратанца кроз која смо ушли на игралиште. По свом њеном понашању, знао сам да јој није први пут да долази на ово мјесто. Знам да је била мјесечина. Смјестисмо се на ону наткривену клупу за резервне играче. Видим да се Биља овдје осјећа као код своје куће.

Чим смо сјели поче ме страсно љубити. Узвратих јој истом мјером. Осјетих њен језик у мојој ушној шкољци, а слатки жмарци ми пролазе низ леђа. Биљана је била искусна дјевојка. Није ме ипак то чудило, колико ме чудила њена страст. Предала ми се као да се знамо већ сто година. Недуго потом смо задовољно лежали на мекој трави и посматрали опуштено мјесечину.

“Никада нећу заборавити ову вечер, Су, а ти?”. “Прелијепо је све ово. Чини ми се као да сањам. А не бих волио да се пробудим”, прошаптах и ја. Послије једно пола сата лежања на трави, она се прва прену.

“Прехладићемо се на овој мокрој трави. Хајде отпрати ме кући, љубавниче мој. Хоћеш да се сутра нађемо, горе изнад хотела око дванаест?”, упита она.

“Ма важи, љубави, а имаш и право. Трава је пуна росе. Идемо кући. Надам се да ћу послије овакве ноћи, заспати као новорођенче”, рекох.

“Обећај ми, партнеру, да ћеш мене сањати”, прошапта ми мазно.

“Ма кога бих друго, партнеру”, одговорих истим тоном. Пред њеном зградом смо се дуго опраштали. Растали смо се у цик зоре.

Сљедећи дан, чим сам устао, а било је око пола један, кренух горе према хотелу. Она је већ била горе. “Касниш, спавалице, и то на први састанак”, рече смијући се. Била је прелијепа. У тијесном шорцу и атлетској мајици. Груди уздигнуте, као у Венере. Мени се заврти у глави. Пољуби ме страсно. Сједосмо под ону надстрешницу, горе код базена.

Рушевине хотела на Корану/Фото: С.Џанко

Она ми лежи на крилу док јој се дуга плава коса просула по мојим ногама. Не престајемо да се љубимо. Као кроз маглу назирем да нас неко посматра. Отворих потпуно очи и укочих се. На два-три метра од нас је стајала Милена, очију пуних суза. Лице згрчено, на уснама лебди крик који гуши у себи. Биљана такође отвори очи и посматра ме збуњено. Милена се окрену и отрча доље према тениском игралишту. Осјетио сам да јеца читавим путем.

“Су, ко би ова дјевојка?”, рече Биљана, сад већ озбиљним гласом.

“Е то је била Милена, моја дјевојка. Сада већ, у то сам сигуран, моја бивша дјевојка”, рекох резигнирано.

“Ниси ми ништа о њој причао. А волиш ли је?”, упита она.

“Па, партнерко, нисам ни имао времена да ти о њој причам, ниси ми дала времена. А да ли је волим, искрено да ти кажем, не знам. Сад већ више ништа не знам. А од овог тренутка се ја ту више ништа и не питам”, рекох искрено.

“Добро, партнеру, кад будеш знао, кад се будеш сабрао и одузео, јави ми се. И немој да касниш, партнеру”, рече Биљана, са иронијом и готовом пријетњом у гласу. Затим се подиже, поправи мајицу и оде, а да се ни окренула није. Остадох сам. Са главом међу длановима. А глава да прсне.

Трећа глава

Дани који слиједе су ми пролазили у кошмару. Готово лудилу. Нисам мислио ни о чему. Ништа корисно, данима нисам радио. Само понекад јео и спавао. А и то спавање, као бунило. Несвјестан да ли сам будан или је све то сан. Ружан сан. И увијек ми пред очима слика згрченог, блиједог лица Милене, а очи јој пуне суза. Било ме је стид себе, грижа савјести ме излуђује. Које сам ја ништавило.

Послије три дана о оној Биљани сам размишљао са презиром и према њој и према себи. Онда сам је потпуно истиснуо из мисли. У глави ми је остала само Милена, онако јадна, повријеђена. Притискало ме само једно питање. Шта сада да радим? Како да поправим порушено? Како да јој поново приђем? А онда све то прелази у параноју. Будан сањам како јој прилазим и видим како она гнусно окреће главу од мене. Душа ми се раздире.

Дошла је и субота и морам радити у диску вечерас. Први пут од тог догађаја излазим међу људе. Срећем Зоку. Он хладног израза лица. Ништа не коментарише. Са мном усиљено прича и прави се као да се ништа није догодило. Наслућујем да сам изгубио пријатеља. Остала екипа, такође ништа не прича о прошлој суботи. Имам утисак да све знају, али мене заобилазе у свему томе. Чак и Тупче. И он ме гледа готово пријекорно.

Осјећам да никога немам на својој страни. Осјећам се ужасно сам. То вече видим и Биљану, наравно у мушком друштву. Гласно се смије и у изузетном расположењу. Кокетира са свима и у центру пажње је. Кад сам пустио сентиш, она плеше са једним фудбалером ФК Романије. Током плеса, а на само пар корака од мог пулта, поче да се жестоко љуби са њим. Готово да сам осјетио на себи, њен подругљиви поглед. Све ми се смучило. Боже драги, који сам ја само шу*ак испао. Наравно, Милена није била у диску ту ноћ, нити сам је очекивао. Био сам сигуран у једно, да она ту никад ногом неће крочити, док год ја будем ту радио. А сама та помисао ме убијала.

Онда сам лагано пао у летаргију. Готово престао да се смијем. Све мање сам излазио међу људе. Чак сам и пријатеље заобилазио. Тупче ме већ двије седмице мијењао у диску.

Била је средина аугуста, ближио ми се рођендан. Мој рођендан сам у посљедњих пар година стално славио у кругу пријатеља. Сада ми није ни до чега. Моји родитељи отишли на годишњи одмор, на село у очеву породичну кућу. И мог млађег брата повели са собом. Остаће тамо све до јесени, до почетка школе. Сестра негдје на мору. Кући сам потпуно сам. Замијенио сам потпуно ноћ за дан. Заспим негдје пред зору, будим се касно поподне. Данима нигдје не излазим, нити ми ко долази. А онда кад падне ноћ, не знаш шта је горе. Никад да прође, а и кад прође, не знаш да ли се радујеш новом дану, који ти ништа боље неће донијети. Једина ми утјеха музика.

Све више слушам класику и наравно Флојдове. Некако сам открио да ми највише одговара Дворжакова симфонија “Из Новог свијета”, а да ме Вердијева увертира за “Ла Травиату”, готово редовно расплаче. Кад не знам шта више да слушам, пустим Реквијем од Моцарта. Наравно да уз тако суморну музику ни моје расположење није могло бити боље. Соба ми је изгледала као да је бомба у њој експлодирала. С вана замрачена оним платненим зеленим ролетнама, изнутра још навученим завјесама. Највише времена ту проводим. Прозор нисам отварао данима.

Свјетлост сијалице никако не подносим, па све чешће користим свијеће. Да убијем смрад од цигарета, али се тај мирис догорјелих свијећа измијешао са дуванским димом и угашеним опушцима. Смрад је неиздржив, али ја ништа нећу да мијењам. Нити ми то смета. А онда, нешто шњухајући по шпајзу, видјех плетенку од 10 литара ракије. Ух, помислих, само ми још то треба. Нађох онај бокалић из којег је мој стари себи дољевао и насух прву чашу. Попих на искап и сав се стресох. Боже, који отров, како ово неко уопште може пити. Ма не могу ја овога, па макар и да ми је за лијека, закључих. Некако помислих, а и неко ми је рекао да је прва чаша најтеже клизи низ грло, хајд попићу још једну и капак. Насух, зажмирих и ексирах. Сад је то већ лакше било. Чак сам и онај пријатни мирис шљиве осјетио у ноздрвама. Слабо сам ја пио ракију, ријетко, готово никад.

Мој стари је увијек пекао ракију, оно за себе. Борио се да обезбиједи шљиве, сваке године. И увијек иста процедура. Као што је морао обезбиједити дрва и угаљ за зиму, морала се исто тако и ракија испећи. Његова је филозофија била, да се јести можда и не мора, али да ракије у кући мора бити, за кад неко дође.

“Замисли, Нуро, да мораш ићи у продавницу, куповати ону њихову ракију, смрдару, кад неко дође. А има ли ишта боље кад знаш да имаш своју, знаш да у њој нема шећера, па нећеш ваљда себе тровати”, често је знао рећи.

Моја мајка, традиционална муслиманка, само је руком одмахивала и говорила да су све то шејтанска посла. Али је све то трпјела. Знала је сиротица, да се и бунила ништа јој не би помогло. Ракија се обично пекла негдје у новембру, кад оно захлади, кад дођу први мразеви, па и први сњегови. При том се брижно пазило да се у међувремену док је џибра (смјеса шљива и воде) врила “капа“ којим случајем не окрене. То је било равно катастрофи. Онда је ракија била кисела, а куд ћеш горе, кад неко каже: “Ма не ваља му ракија”. Горе ти клетве не треба. То би мог старог, дефинитивно убило.

"Весела машина"/Фото: С.Џанко

За праву ракију одабир шљиве је био најважнија ствар. Најбоља шљива је била из Подриња, вишеградска, горажданска, фочанска, а за невољу може и чајничка. Осталим је слабо вјеровати. Ова сарајевска је имала слабо шећера и мало је бацала, док су оне око Олова и Кладња некако "тукнуле" на земљу. Кад подбаци шљива у Подрињу, онда су мом старом, његови јарани, аутопревозници довозили шљиву из Градачца и околине Тузле, Живиница, Калесије. Ракија од те шљиве је била “громовача”, елем што је пуно бацала, ем што је сама од себе била јака, да је ниси морао препећи. Али је мој стари, из сентименталних разлога, вјеровао само оној подрињској шљиви. Само га је она подсјећала на завичај и његово дјетињство.

Кад се ракија пекла, у нашој кући су то били, готово свечани дани. Стари је био видно расположен, мада брижљив.

“Само да добро баци, да се не обрукам”, тјешио се. Никад није пеко ону “меку”, радије мање испећи него испод 40 степени пећи. Имао је урођену одвратност према онима који су у џибру додавали шећер. Због тога никоме није вјеровао, до својој ракији. А знао је “шећерушу” познати, чим је лизне.

У том случају је одмах мијењао пиће и прелазио на гемишт. А праву ракију је знао цијенити, још више онога ко је испекао. Ракија се обично пекла у Потоцима, код нашег рахметли рођака Азиза. А мука је била испећи ракију. Ем је зима, ем је свуда мокро и неудобно, ем је терет. Обично се казан није гасио данима и ноћима. Пекло се у цугу, док све не испечеш. Онај ко то никад није радио, боље да никад и не почиње. Ракију из сваког казана мораш лично пробати, јер ти само један загорио казан може покварити цијелу ракију и цијели труд. Значи, то су дани неспавања, а вјечито пијан. И то од оне “парњаче”, пуне метилног алкохола, од којег се слијепи и глава пуца. А награда је она плавкаста течност и коментар госта који је проба и кад каже “добрррааааа”. 

Ја, ето вечерас ексирам тај труд мог старог, згрченог лица и гадљивог израза, све у нади да ће ми од те плавкасте текућине бити лакше у души и топлије око срце. А онда као неком чаролијом ми се појави лик Милене, насмијане, која ме грли и стеже ми главу длановима, гледа ме дубоко у очи говори:

“Да ти само знаш, Су, како ја тебе волим”. Не могу да вјерујем и питам је:

“И све ћеш ми опростити и никада о томе више нећемо причати”.

“Све, срећо, све ћу ти опростити, само нека си поново уз мене”. Хтједох јој још нешто рећи, али је њен лик већ био нестао. Значи, није све изгубљено, помислих. Она мене још увијек воли. Пустих музику. Индекси.

“Када се кише и олује стишале буду и крекет жаба по блатњавом путу буде утихао и када распјевани звук звона са катедралског торња надјача и заустави болну пјесму вјетра, а алеје поново оживе животом прољећа, ја кликтаћу у  нестанку свом”.

Ух, како сам волио ову пјесму, поготово овај рецитал на почетку. Насух још једну чашу из магичног бокалића. Чудо, како се човјеку отворе видици, наједном. Значи, зато мој стари, понекад ујутро послије кафе, онако зрачи срећом, а онај анђеоски осмијех му не силази са уста. Е, стари, стари. Од свог сина си крио овај еликсир среће. Нема више ни ону горчину, само интензивни, пријатни мирис шљиве. Некако ми ни ова моја соба није више онако запуштена. На зиду ми фото тапета. Врхови планине под вјечитим снијегом ишарани глечерима, доље у подножју, шума у јесен, парада боја, можда крајем септембра, прије оних суморних киша и првих мразева. Слика ме не подсјећа ни нашта. Никад нисам био на таквим планинама, можда су Алпе, можда Хималаји, али је лијепа.

Некако тродимензионална и стварна, као да је планина ту преда мном. Видјећу је чим отворим прозор. А онда ми се опет појави она. С вјенцом од бијелих рада око главе. Трчи према мени, негдје горе на Циганској равни. Грли ме и задихана говори:

“Хајдемо сад горе, на Голи Коран, знаш да нисмо били прошли пут горе”. Води ме за руку уз благу узбрдицу. Око нас дебела хладовина и скоро полумрак. Високе оморике свуда око нас. Не идемо путем већ кроз непроходну шуму. Под ногама нам пуцкетају сухе гранчице, клиже нам се од опалих иглица. Говорим јој да ћемо залутати.

“С тобом залутати, Су, па ти ћеш увијек знати наћи пут за нас двоје. Ничега се ја не бојим, само кад сам са тобом”. Боже, како  је драга. Како си је уопште мога преварити, мој Суаде. Па она је благо. То се чува у златној крлетки, то се држи уза се као амајлија. То се чува од урокљивих очију. То се, човјече, чува… само за себе.

Био си неопрезан, ма шта неопрезан, искориштени магарац. Шта си себи дозволио. Искориштен и одбачен као марамица за нос. Служио сврси. Ал‘ ето видиш, срећом није све изгубљено. Има неко ко те гледа друкчијим очима. Воли те, вјерује ти. С тобом ће на крај свијета. Само реци. За то треба живјети. А ти као да сам себи не вјерујеш. Бојиш се да ћеш залутати. Ти да негдје залуташ. Ти да се нечега бојиш. Можеш ти пуно више, мој Суки, пуно, пуно више него што ти мислиш да можеш. Насух још једну чашу Велијиног еликсира и ексирах. Бокалић од пола литре је био празан.

Још као дијете сам се постепено учио како да побиједим страх. Често ми се враћала слика старог хотела на Корану. Горе гдје је предвиђена да се прави кино сала, а данас је базен, су Тифа и Јоле. Попели се уз громобран на равни кров и сунчају се горе.

“Јесам ти реко, Јоле, ма не смије се он горе попети, видиш како је килав и страшљив ко зец”.

“Хајде ба, Суки, само се чврсто држи уз громобран и не гледај испод себе. Видјећеш да је као од шале”, храбри ме Јоле.

Сав ознојен, са срцем у петама сам се некако горе попео. Висина можда неких осам, можда и десет метара. Можда и није толико, али мени се тако учинило. А горе љепота, сјајан алуминијски кров ширине фудбалског игралишта. Ма можеш свашта радити. Одоздо, бјесни војник стражар, не може нам ништа. Ми му се ругамо, он пери пушку у нас. Ми знамо да је празна. Признао нам пуно раније, један други стражар кад смо му донијели ракије.

За нас дјецу, стари хотел је био магично привлачан. Са крова базена си сад па сад на другом спрату хотела. Горе празних соба колико хоћеш. Свак себи бира по једну. Ни то нам није довољно. Пењемо се у подкровље, а горе голубови. Хватамо их у оном полумраку, они слијепи у тами, насумице лете. Налазимо гнијезда са јајима, гађамо се њима, играмо се са малим птићима. Како је живот лијеп. Неопрезно силазимо и бивамо заробљени. Кад је била смјена страже, онај војник нас пријавио. Дошло пуно војника и некакав официр са њима. Сјећам се да му је било име Симо.

Чим смо се поново спустили низ громобране на земљу они нас похватали ко зечеве, једног по једног. Капетан нам записује имена, и води нас кућама и предаје родитељима. Уз пригодан коментар, ето могли су нас побити, а нису јер смо дјеца. Него, нек родитељи припазе, да се то не би други пут поновило. Наравно, слиједе батине, забране изласка и све  што иде уз то. А добро смо прошли, Симо хтио и у школу да нас пријави, али ето срећом није. Само нам је још то требало.

Други пут ишли нас тројица да се скијамо на Пастухану. Јолету паде на памет да се купа. Био десети јануар, сјећам се. Сунчано вријеме, снијег бљешти, не можеш гледати у њега. Ми се скинули до гола и у воду. Јоле чуо од неког да се тако челичи организам. Вода ледена, али није био фол ући у воду и одмах изаћи него и запливати. И то у истом оном бенту који смо ми љетос оградили, доље у Мишу, како се звао тај дио Миљацке. Вода је била дубока, преко главе. И није био проблем ући у воду, него пливати да не потонеш и да сквасиш главу. А срце хоће да ти стане. Не можеш до даха да дођеш. Други пут опет, сједимо горе у Рудићевим лијескама, накрали кромпира код Богде, запалили ватру и гурнули кромпир у жар. Тифа, негдје ходао около наишао на неки јарак пун жабљих јаја. Пита ко ће бити толико храбар и јести та јаја. Ја се први  јавим и јео, јео док ми се и они нису придружили. Што ти је младост, у чему смо се све такмичили. А ето тако смо се и челичили и спремали за живот пун изненађења. Али нас више ништа није могло изненадити. За све смо били спремни. За све, осим за љубав.

Дјевојчице и њихово друштво смо избјегавали, колико год смо то могли. Мени је највећа срамота била, када сам у првом разреду основне школе морао сједити са дјевојчицом у клупи. Мене су задиркливали да ћу да се женим са њом, а ја сам сироту дјевојчицу толико мрзио да сам је стално вукао за кике. Много, много година касније ми је та дјевојчица, тад већ удата жена и већ је била мајка, признала да је била заљубљена до ушију у мене. Да сам још и то тада знао, све бих јој косе почупао. Такви смо били. Нисмо вољели дјевојчице и њихово друштво, па то ти је. А онда је мој стари добио већи стан, јер је имао троје дјеце. Трособан и пуно комфорнији.

Та зграда није била далеко од наше старе зграде можда ни педесет метара, али је била најновија зграда у Корану. А комшилук, све саме дјевојчице. Од дјечака, само ја, Гроф и Ђуза. И наша, по пет-шест година млађа браћа. Гроф, ко Гроф, увијек био у свом свијету вестерна, а ја и Ђуза, временом, ваљда из досаде, прекорачисмо  ту неписану границу, поједосмо наш мушки понос и почесмо да се играмо и дружимо са дјевојчицама. Прво школе, па прескакање штрика, онда скривача,  па клизање по леду испред зграде. Међутим, најпопуларнија је ипак била, игра даме и мушкараца. Дама је увијек било превише, али мушкараца, само ја и Ђуза. Тако да су се “даме” готово отимале за нас.

Наравно да ту није било правила игре, него фол је био опонашати живот наших родитеља, прво вјенчање, па се онда цртала на бетону кућа гдје ће младенци живјети. И онда они ту живе, па долазе дјеца, повијају се бебе барбике, куха се ручак на импровизованим шпоретима, праве се колачи, мјеси се хљеб од блата. Тако смо ја и Ђуза увијек били нечији мужеви. Године су пролазиле и те дјечије игре су све више добивале компликованија правила. Тад се сјећам како су нас дјевојчице училе да се љубимо оно филмски. И то без икаквог стида. Све те дјевојчице су биле наших година, али како то увијек бива, дјевојчице су прије сазријевале. Ваљда су више и гледале филмове и у свему су некако биле искусније од нас. Суштина ствари је ипак била у томе, да сам ја, дружећи се са дјевојчицама, полако и сам почео да растем и нисам више био тако непријатељски расположен према женском роду.

Мој пријатељ Ђуза је отишао и корак даље. Заљубио се у једну од њих. Ја још увијек нисам био дошао до те границе и никад нећу заборавити мој страх, кад ми је једна од тих дјевојчица предложила да се забављамо онако “заоправе”. Ја је замолим онда да ми да 24 сата да размислим, а онда сам са таквим стидом пролазио данима поред ње, без одговора, да је она коначно дигла руке од мене. О мојој првој љубави из основне школе сам већ писао раније и како се све то завршило.

Кад сам ја кренуо у гимназију, некако сам већ  био израстао у високог, додуше мршавог, али згодног момчића.  Онда дође у моду она дуга коса, траперице и сав тај колорит који је са собом носио rock and roll. Пошто нисам био тако ружан, већ тада, у првом разреду сам се почео свиђати неким дјевојчицама из школе. Онда је постало модерно да имаш дјевојку и знам да сам већ тада, од првог разреда гимназије увијек имао неку дјевојчицу, са којом сам се водао за ручице и љубакао на “Клупи”, пред “Паркушом”. Све се то и завршавало на том љубакању.

Отприлике су сви из мушке раје били као и ја. Наше школске другарице из разреда, већ су биле у дужим везама, тако да је било неписано правило да се нико од нас мушких њима не набацује. Оне су се готово мајчински односиле према нама. Давале нам савјете, како поступати према дјевојкама, преносиле нам одмах вијести, чим чују да се неке тамо из других разреда интересују за нас мушке. Данас нешто ипак мислим да смо се ми мушки ипак заљубљивали у те наше цуре из разреда. Само ето нисмо то хтјели признати. За себе знам сигурно да сам био у бар три цуре из разреда заљубљен. Због једне такве сам годинама носио исту фризуру њеног омиљеног фудбалера Ивице Шурјака. Знам и то да смо ми раја из гимназије редовно скупа славили Нову годину, а да су ту биле са нама и наше другарице из разреда.

Славили су се скупа рођендани, а о заједничким журкама, највећим хитом тог времена  да и не причам. А тек концерти, Бијелог дугмета, Тешке индустрије и Индекса . Кад све онако сумирам, знам да сам све вријеме гимназије био заљубљен, да сам стално био у вези које су трајале два-три мјесеца, а да се никад нисам забављао са неком од дјевојака у које сам био заљубљен. И чудно и смијешно и невјероватно. 

Моје прво право искуство са ракијом од мог старог сам тешко поднио, не оно вријеме док сам је пио, него послије тога. Пио сам је на гладан стомак, испушио сам ни сам не знам колико цигарета. Заспао сам ту ноћ сном блаженог, а пробудио се са муком у стомаку. Једва сам стигао до WС-а. Повраћао сам душу. И сваки пут кад се вратим у кревет и затворим очи, осјетим како ми се соба окреће, а ја се грчевито држим за кревет да не одлетим. И не потраје дуго, а већ ме мука у стомаку тјера опет у клозет. Желудац ми је већ одавно празан, и повраћам само неку жућкасто зелекасту текућину, која ми с времена на вријеме излази и на нос, штипа и гуши и не да ми доћи до даха.

Знао сам да је то киселина из желуца. Ни сам не знам колико пута сам ту ноћ устајао да повраћам. А онда сам се помирио са тим да спавам са главом над клозетском шољом. Колико сам “дежурао” ту пред шољом, не знам. Да л’ ме хладноћа и то попуштање дејства ракије поново вратило у кревет, ни то не знам, али када сам поново прогледао, мучнине у желцу више није било, али зато главобоља.

Прво тај бол у потиљку, а онда оно несношљиво пулсирање мозга у сљепочницама, који избија са сваким откуцајем срца. Бол за не издржати, а очи не могу отворити, толико ми дневна свјетлост смета. Идем квасим главу хладном водом, стежем мокру крпу око главе. Видио од мог старог, кад он некад препије. Мало ми буде лакше, али бол и даље неиздржива. Грозничаво размишљам како да је ублажим. Паде ми на памет аналгин. Тражим га безуспјешно по читавој кући, завирим и у ладицу гдје мој стари држи лијекове и пронађох. Одахнем са олакшањем, као онај кога је ујела отровна змија, па му дају серум.

И заиста, послије једно пола сата осјетим попуштање бола у тјемену, а онда полако престаде и пулсирање у сљепочницама. Таман се спремам да коначно са олакшањем, ослобођен од болова у глави и муке у желцу, легнем у кревет, кад неко звони на вратима. Невољно устајем. Контам ко ли је. Сигурно Тупче. Већ размишљам како да га откачим, отворим врата, а пред вратима стоји мој школски друг из гимназије Тицко са једним високим момком, којег нисам ни познавао. Тицка нисам годинама виђао, још од гимназије.

Шта ли хоће? Како ме нађе? Пустих их унутра, видим они шокирани изгледом моје собе. Некако их умирих и рекох да сам имао п'јанску ноћ и да сам се таман спремао да средим собу, кад сам чуо звоно на вратима. Некако ми помогоше да то бар донекле доведем у ред, а онда ми Тицко објасни зашто су дошли. Треба му партнер у новоотвореном диску, ондје код тениског игралишта, ту у хотелу на Корану. Тражи неког мјештанина са Пала, да пушта музику, кад њега нема. Каже да хотел добро плаћа, свакоме по десет посто од продатих карата и бесплатно пиће. Зна да сам ја овдје на Палама и тако му ја први падох на памет. Он има сву опрему. Појачало Акаи (чудо оног времена), звучне кутије Танберг, миксету са 20 канала. Прави light show. Ма све профи.

Држао је он већ диско на Политичким наукама. Ради већ као музички уредник, на Радио Сарајеву. Нема пуно времена и ето треба му замјеник. Рекох му да већ радим у једном диску, а он ће ти мени:

“Ма пући ће то диско одмах, видјећеш, чим ми почнемо”. Рекох му да ћу размислити о његовом приједлогу и да ми се чини доста примамљивим. Јавићу му углавном. Одоше. Ја се једва дочепах кревета. Спавао сам скоро цијели дан и ноћ. Нисам ништа сањао, нисам ништа мислио. Сутра ћу, само да ме све то прође.

Сљедећи дан  је био прелијеп. Ја се пробудио чио. Опет се радујем животу. Коначно сам осјетио и глад и набрзака спремих себи јаја и уз то још испржих и неко месо. Не сјећам кад сам задњи пут имао такав апетит. Не знам ни сам колико је дана, можда и седмица трајала та моја самоизолација. Данас први пут, послије толико времена, излазим међу људе.

Изашао сам врло рано, за моје прилике, око десет ујутро. Препорођен. Одох горе да прошетам око хотела. Била је недјеља. Горе народа, као да је теферич. Највише их је из Сарајева. У посљедње вријеме, све их је више и више. Уживају у шетњи зеленим ливадама и шумарцима, око хотела. Краду посљедње љетно сунце. На тенису гужва као и обично. Посматра се вјечити дерби браће Зоричић и сви очекују моменат кад ће Мићо, по ко зна који пут сломити рекет. Тако је једном сломио и онај мој алуминијумски који сам купио у Пољској. Данас је изгледа добре воље. Кад изгуби поен, почне пјевати партизанске пјесме. Бебе га прозива, провоцира, стално говори, аут. Зна да га и на такав начин може побиједити.

Иако је тенис релативно млад спорт на Палама, они су као свестрани спортисти врло лако и брзо овладали том вјештином. Милина их гледати. На другом терену, оном бетонском, играју Ташо елеганција и Мишо камерман. Тенис је заиста лијеп спорт, кад га играју људи који то знају.

Некадашња дискотека на Голом Корану/Фото: С.Џанко

Некако у дну душе сам слутио да ћу данас видјети Милену. Већ сам смишљао како да почнем наш разговор.  Рећи ћу јој једноставно, да сам погријешио, да се то никад, никад више неће поновити. Ма не ваља ми то испричавање. Можда смислим нешто што ће звучати онако мангупски, а њој симпатично. Ма можда јој не морам ништа објашњавати. Кад види мој израз лица, све ће јој бити јасно. Некако, пожељех по овом лијепом дану да одем горе на Голи Коран. Ма не морам баш скроз, ако се баш уморим. Кренух кроз лијеске горе. Изађем пред ону голу падину, прије оног успона и готово се сударих са њом. Није ме ни хтјела регистровати и није била сама.

Око струка је држао нико други, до мој друг Здравко Тешановић. Он јој нешто шапуће на ухо, она му одговара са анђеоским осмијехом. Прођоше поред мене, као поред мраморног кипа. Ни погледали ме нису. Ухх, никако да се повратим од шока. Сједох под неко дрво. Гледам тупо, без израза на лицу. Срце ми лупа, хоће да искочи. Осјећања помијешана. И жалост и разочарење и бол и љубав и љубомора и на крају немоћни бијес. И све то у кратком времену у интервалима. Ето тако, значи, изгледа пропаст свијета.

Од тада су се дани вукли, мјесеци лијено пролазили. Дошла је и јесен. Кренуо је и факултет. Прихватио сам некако незаинтересовано, Тицкову понуду. Почео пуштати музику у новом диску. Дискотека на тениском игралишту је била као бомбона. Све ново и блиставо.  Био и шанк, служио конобар из хотела. Сала мала интимна, најљепша атмосфера, кад има стотињак гостију. Првих мјесеци је увијек било двоструко више. Било је и парно гријање. Мој пулт уздигнут изнад масе. Пело се до њега дрвеним степеницама. Конобар увијек на дохват руке. Хотел је добро плаћао и нисам се имао ни на шта жалити. Једино што се радило шест дана у седмици, а радно вријеме било до два ујутро. Временом је дискотека постала једино мјесто окупљања младих на Палама. Смјештена на најбољој могућој локацији у Палама. Тицко је био потпуно управу, кад је рекао да ће дискотека у старој кино сали пући, чим се нова дискотека отвори.

Сам хотел на Корану је нудио богат садржај. Модеран, репрезентативан објекат. Немогуће и помислити да је ту некад била стара напуштена грађевина коју је ЈНА саградила, ко зна из каквих побуда, а онда оставили деценијама да пропада, незавршену. И кад је пријетило све да се уруши, УПИ, тако се звао нови власник хотела, у врло кратком времену нађе и паре и вријеме да реновира и догради, један од можда најрепрезентативнијих објеката у ширем кругу града Сарајева. Хотел је имао велики, свјетли, пространи ресторан, прије свега за госте хотела, али је увијек било мјеста и за сваког оног ко би пожелио да добро једе. Обично су ту свраћали гости у повратку са Јахорине, али су се ту викендом могли видјети и имућнији Паљани тог времена.

Прије свега они старији. Знам да су наше мајке на силу довлачиле мужеве на традиционалну прославу дана жена. Била је ту и жива музика. Испод ресторана је била бар кафана, такозване кифле, гдје бољим данима, суботом и недјељом ниси могао ни за лијека наћи слободно мјесто. Ако у кифлама није било мјеста, мјесто се могло наћи у стражњем дјелу хотела, у пивници. Ту се обично точило пиво из кригли. Пивница је била смјештена пред самим улазом у базен. Шанк је био смјештен некако у средини, а сједило се около на високим барским столицама, направљеним од масивног дрвета. У базен се није могло увијек ући. Бар не одмах по отварању хотела.

Запослени у том спортском дијелу, Чедо Газда и неки Станко из Сарајева, тражили су исказнице да си запослен у УПИ-ју и наводно су само те пуштали. Слично је било и за кориштење аутоматске куглане и билијар сале. Нешто данас контам да те исказнице нису ни постојале и да су биле само изговор управника хотела, да се очува ниво гостију. Временом, како се смањивао број “озбиљних” гостију и Паљани су се коначно могли окупати у базену и могли су куглати у куглани. Претходно је требало стећи бар неку основу, прије него што бациш прву куглу. Куглање је био, до тада готово непознат спорт или забава, како се узме. Сам спортски дио хотела је нудио још много садржаја. Поред већ споменутих тениских терена, направљен је и први бетонирани терен у цијелим Палама, за мали фудбал, са малим трибинама. Ту се почетком јула, преселио и почео играти традиционални паљански турнир  у малом фудбалу. Било је ту и прво бетонирано кошаркашко игралиште. Тако да се готово сав спортски и забавни живот на Палама, тог времена, преселио на Коран.

За паљанску омладину, отварање хотела је био дар Божији. Свако је за себе нашао неку забаву. Кад се узме у обзир још и то да се средњошколски центар налазио готово на пар корака о хотелског комплекса, задовољство је било потпуно. Док год је трајала школска година, све је у и около хотела врвило од средњошколаца и никада није било досадно. Увијек си  горе могао наћи неког од раје.

Ја сам се, послије свих тих догађаја са Миленом, промијенио. Готово одумро. Постао сам некако свјестан реалности. Свјестан и својих и њених поступака. Временом сам је виђао онако случајно у пролазу. Увијек је била са њим, изгледала сретнија него икад. Међутим, временом ме је почела да изједа љубомора. Имао сам, ни сам не знам зашто, и повријеђену сујету. Пуштајући тада музику у том једином диску на Палама, постао сам у неку руку и неко са ким су се људи хтјели дружити, можда сам био и нека звијезда у том малом мјесту, али ја то нисам тада ни схватао, нити ми је то тада уопште било важно. Некако ми је поред Тупчета и Микија и најбољи  јаран постао конобар у диску. Звао се Иван. Био је из Славонског брода, добар чова, а и сам Бог зна како је, ваљда за послом ето, пао на Пале.

Иван ми никад није дозвољавао да ми чаша буде празна. Ја сам у почетку пио оно точено пиво у криглама, а онда сам се једном готово отровао од неког прокислог пива. Од тада сам почео да пијем вотку са тоником, а онда временом, саму вотку. И тако данима, шест дана у седмици, до два ујутро. Већ сам добро могао подносити алкохол. Ствар навике као и свега у животу. Милена је временом ушла у веома озбиљну везу са Здравком. Није ме више игнорисала, кад ме види. Некад ме чак знала и поздравити. Углавном јој ја више нисам био ни у дјелићу њеног мозга, а можда ме се ту кроз неку маглу једва и сјећала. Она је мене једноставно прегорела и угушила у себи, а онда је неким чудом, нашла снаге да се поново заљуби.

И била је сигурна да је била сретнија сада, него што би то икада била, да је остала са мном. Додуше, све је то у тим лудим годинама имало одређен вијек трајања, али сам ја заувијек нестао из њеног живота. Са мном је било потпуно супротно. Можда што сам по природи овако сентименталан. Можда што је и редовно опијање још више појачавало жудњу за њом, а можда и грижња савјести, јер на крају крајева, све сам ја сам себи крив, једноставно нисам могао да је заборавим. Ниједном од својих другова нисам од стида могао рећи колико патим за њом. Нико ми не би ни вјеровао. Иако је било много, много прилика, да нађем неку другу дјевојку, да нађем неку другу утјеху. Ја нисам имао очи ни за једну. 

Милена је редовно долазила у дискотеку и увијек са њим. Кад бих пуштао музику за плес, она је плесала са њим, главе му наслоњене на раме, као да спава. Мирна, задовољна, спокојна. Коначно нашла оно што је тражила. Ја то све одозго, из птичје перспективе посматрам, онда извлачим из архива, највеће и најтужније сентише који постоје. Временом тај садомазохизам, то самоуништавање нисам више могао трпјети, него сам чим почне плес препуштао пулт било коме. Или Тицку, који је увијек био забављен својом дјевојком, или било ком другом. Једном тако, усред тог сентиша, мало под гасом, кренух сам у хотел и сједох, опет сам за празну кифлу.

Конобар Бато, мој школски друг из основне, кад сам га питао шта најбоље и најбрже опија, он ми препоручи линцуру. Ракија од 52 степена. Као кад пијеш солну киселину. Све ти унутра спржи. Служила се уз чашу воде. Рекох му нека не склања чаше и нека ми доноси увијек по дуплу. Подобро се чаша било накупило, кад ме неко загрли.

“Шта је комшо, тежак живот, је л’ да?” Однекле, мој комшија Ђуза. Пријатељски ми се смјешио. Позвах га да сједне. Сједе и одмахну главом.

“Бога ми си их момачки смлатио, мој Суки”, рече показујући главом према празним чашама на столу.

“Него, је л‘ мислиш да је она вриједна тога?”. “Јесте”, климнух главом.

“Ако јесте, онда пиј, Бато, донеси нам дупле овдје”, рече му Ђуза.

Нисам Ђузу дуго виђао. Некако ми је био нестао из живота, али сам знао да ми је био одани друг. Међу нама се изградила та нит пријатељства, која је трајала читав живот. Ништа ми један другом нисмо могли замјерити, а за помоћи смо увијек били ту, кад затреба. Тај однос међу нама се градио још од малих ногу, још док смо се играли са оним дјевојчицама, пред зградом.

”Је ли те оставила заувијек?”, пита.

“Ма јесте, пријатељу, заувијек. Ја њу преварио једном, а она мене оставила заувијек и нашла другог. Ето, свако вече гледам како се том другом вјеша о врат, гледам и ништа не могу учинити, да ми се поново врати”, рекох ојађено.

“И да ти се врати, не би ти могао дуго бити са њом. Јебаји га, Су, такви смо ми мушкарци. Најбоље би било да се ништа није десило. Кад се деси, готово је, пиши пропало и тражи другу”, рече Ђуза.

“Не могу, Ђуза, вјеруј ми”, рекох готово плачно.

“Ма знам да не можеш, зато и јеси овдје, окружен са оволико чаша. А ето исти смо, јебаји га. 'Де попиј то. Шта си развук'о. Дај, Бато, још дупло овдје”, опет ће Ђуза.

”Значи и тебе оставила”, упитах. Ништа не говори. Само уздахну и дубоко повуче дим цигарете. Нећу више да га питам, да му пристајем на муку. Ђуза је био прави љепотан, висок, згодан, елегантан, прави манекен. Имао је дугу плаву косу, готово до рамена. Како је морала изгледати та жена, која је оставила оваквог Аполона.

Временом је округли мраморни сто, готово цијели, био прекривен чашама. Престали смо и причати, одаљили се са својим мрачним мислима, сваки за себе. Линцура је чинила своје. Додуше, напила нас јесте, али нам није помогла, нити нам је ишта било лакше у души. Послије дуже шутње ја проговорих.

“Ђуза, ја никад у животу нисам разбио чашу, а ето вечерас ми некако дошло да разбијем”, рекох п'јанским гласом. Био сам трештен пијан.

“Ма разбиј, Су, платићемо”.

“Ма разбиј, нек иде на мој рачун, школски”, рече и конобар Бато, који се ту случајно нађе.

Бацих чашу онако неискусно, покретом човјека који први пут разбија. Чаша са стопалом, оно крхко стакло, паде на керамичке плочице на поду, по свим теоријама се морала разбити, али неким чудом, ето није.

“Види, Ђуза, мајке ти, ни чашу нисам у стању разбити”, рекох. Ђуза ме погледа погледом, који ја никад нећу заборавити. Погледом, што каже Балашевић, човјека са мјесецом у очима.

“Ма овако се то ради, мој комшо”, а онда раширених дланова, попут Бекима Фехмија из “Сакупљачи перја”, лупи по оним чашама на столу. На лицу му анђеоски осмијех, док меље ону срчу која му кида месо на рукама.

“Су, пријатељу мој”, загрли ме оним крвавим рукама, а ја осјећам да му из оне крви која је липтала из вена, излази и бол из душе, бол који га је стискао, а сада га је коначно напуштао. Мене залише сузе, плакао сам као дијете, свјестан да сваки сљедећи дан послије овог вечерас, за мене више неће бити исти.

Сутрадан сам отишао у војни одсјек, без ичијег знања, прекинуо факултет и пријавио се за војску. Ни дан-данас не знам да ли је то био паметан потез у мом животу.

Коранчани/Фото: Горан Лукић "Гроф"

Мој пријатељ Ђуза је погинуо пред сам крај рата 28.4.1995, на првој линији фронта, од гранате испаљене у 5 сати и 20 минута предвече. Тако ми је испричала његова жена Зорица. Мој пријатељ је ипак успио наћи безграничну срећу свог живота. Вјенчао се са Зорицом 31. децембра 1988.

Живјели сретно, горе на Седренику, ко у руском роману, све до те кобне гранате. Из брака су остале двије прекрасне кћерке, Ивана и Мирјана. Мирјана је имала само шест мјесеци кад јој је погинуо отац. Ивани  је данас, док ово пишем, остао још један испит да дипломира на Политичким наукама - одсјек новинарство. Ђузин гроб, ондје на лакту архитектонско-грађевинског  факултета у Сарајеву, на гробљу Лав, први сам пут посјетио средином марта 1996., кад сам први пут послије шест година дошао у Сарајево.

Хумка није била ни годину дана стара. Знам да сам се и онда горко исплакао на његовом гробу, исто као онда у кифлама у УПИ хотелу. Ову причу посвећујем њему и нека му је лака црна земља. За Милену никад више нисам питао. Ни дан-данас не знам гдје је и да ли је сретна.

Ипак, и поврх свега, волио бих да јесте. А себи никад нисам опростио то што сам је преварио. Али ето ту младалачку грешку и ту горку лекцију сам тада научио, да је никад више не поновим. А плаћао сам је дуго, одвећ  дуго. Сам Бог зна колико дуго.

И да све не буде тако тужно у овој тужној причи, побринула се случајност. Негдје прије пар година се разбољела кћерка мог доброг пријатеља. Имала оне дјечије богиње и да не би осталу дјецу заразила смјесте је горе на педијатрију, на Кошеву. Ја се нашао у Сарајеву тада и он ме зовну да идемо заједно посјетити дијете у болници.

Пристанем и дођемо горе на то дјечије одјељење. Док се он играо са кћеркицом и тјешио је, ја упитах сестру може ли се са доктором причати, о природи болести и о излијечењу.

“Сад ћу ја зовнути докторицу”.

Убрзо дође и докторица. Згодна, лијепа старија госпођа. Читам на реверу примаријус др. Биљана В. Само што сам заустио нешто да питам, она ме познаде.

“Ма не могу да вјерујем, ти. Послије толико година. Ма године ти ништа не могу. Знала сам ја у кога ћу се заљубити. Хајдемо у канцеларију”. Сједосмо. Наручи нам по кафу. Извади Чивас из ормара.

“Шта гледаш. Има код доктора свега. Не можеш ти наш народ тек тако одучити да не доноси”. Ја је гледам, ћутке, не скидам очи са ње. Још увијек је згодна, онако висока, очувана. Насу ми виски онако подобро, а онда настави причу.

“Боже драги, да ти само знаш, како си ти мени срце сломио. Мислила сам да ћу излудјети. И никако да заборавим  ону ноћ на Романијином игралишту. Боже, како је то било страсно. А ми онако млади неискусни”.

“Ух, Биљана, мени си се ти учинила тако искусном, па онда оно послије кад си се љубакала преда мном са оним фудбалером, све ми је одавало искусну дјевојку и… “, рекох.

“И лаког морала, мислиш. Ма била сам толико повријеђена што ми ниси рекао да имаш другу дјевојку, да сам ти морала мало напакостити. А што се пак, тог искуства тиче, имала момка прије тебе, који је сада мој муж и отац моје двоје дјеце. И ти. И то је све. Годинама послије тебе ми није падао на памет мушки род, а онда ни сама не знам како сам поново срела Давора. Он је сад овдје директор Клинике. Били смо колеге са факултета. Вјеруј ми, да ме је мјесецима па и годинама тјешио и помогао ми да те некако преболим. А онда ме једног дана запросио и нисам га одбила. И нисам се никад покајала. Чекај, сад ћу га зовнути. Сигурно ће му бити драго да те упозна”.

Убрзо дође и он. Висок, елегантан, згодан човјек. Њежно је пољуби. Рукова се са мном онако срдачно и рече:

“А ти си тај срцоломац. Требало те је онда затворити, толико си био опасан по околину. Ух, како ми је Биља изгледала, кад сам је послије дужег времена, поново  срео. Она са онаквим самопоуздањем, најбољи студент, а сва скрхана. Без воље за животом. И то све због једне ноћи, коју сам ја назвао, њој у част, “Ноћ лептира”.

Биљана га гледа погледом пуним љубави. У том ће и мој пријатељ, тражио ме по клиници, једва ме нашао. Срдачно смо се растали. Доктор Давор ми каже: “Кад год си у Сарајеву, наврати да се мало испричамо. Знаш гдје ћеш нас наћи”.

Ја Биљу пољубих у образ. Док смо ишли према ауту, пријатељ ме упита, откуд се ја то знам са шефом клинике и његовом женом, једном од најбољих педијатара у граду. Ја му кратко одговорих: “Ма стари познаници, из дјетињства”.

И тако, док ово пишем сада, нешто размишљам. Ма живот је чудо, мој Суаде. Што га дуже живиш, све мање о њему знаш.

За Катеру:  Суад Џанко