Док се Босна и Херцеговина још увијек суочава с посљедицама одлазака својих држављана на сиријско ратиште, ново поглавље отвара се повратком добровољаца из рата у Украјини. Иако су мотиви и идеологије различити, правни оквир је исти – Кривични закон БиХ забрањује учешће својих држављана у страним оружаним формацијама. Међутим, разлике у изреченим казнама и приступу институција отварају питање једнакости пред законом.

Сирија: Идеолошки занос и благе казне

Од 2012. до 2016. године, на ратишта у Сирији и Ираку отишло је између 240 и 300 држављана БиХ. Већина њих придружила се оружаним групама повезаним сa Исламском државом. Након измјена Кривичног закона БиХ 2014. године, које су увеле члан 162 б – „Противправно формирање и придруживање страним паравојним формацијама“, БиХ је почела процесуирати повратнике.

До данас је осуђено више од 25 особа. Казне су се најчешће кретале од 12 до 18 мјесеци затвора, а ријетки су добијали више од двије године. Већина оптужених признала је кривицу, а судови су узимали у обзир олакшавајуће околности – признање, сарадњу с властима и чињеницу да нису директно учествовали у борбеним дејствима.

Највећа организована репатријација догодила се крајем 2019. године, када је из Сирије враћено 25 особа – седам мушкараца, шест жена и дванаесторо дјеце. Већина мушкараца осуђена је на краће казне, а неки су укључени у програме надзора и социјалне реинтеграције.

Украјина: Нови рат, старо дјело

Десетак година касније, с избијањем рата у Украјини, БиХ се суочила сa новим обликом истог проблема. Овај пут, ријеч је о појединцима који су одлазили да се боре на страни руских снага, кршећи исти члан Кривичног закона.

Најпознатији случај је Дарио Ристић из Модриче, који је 2023. године напустио БиХ и придружио се руској јединици „Пермски медвједи“. Током борби у Украјини изгубио је ногу, а касније добио и руско држављанство. По повратку у БиХ, ухапшен је 19. септембра 2025. године на сарајевском аеродрому, а потом му је Суд БиХ одредио једномјесечни притвор.

Ристић је у међувремену пуштен на слободу 15. октобра 2025. године уз мјере забране напуштања мјеста боравка, а његов бранилац је најавио споразумно признање кривице. Тужилаштво БиХ, према информацијама из правосудних извора, тражи казну од најмање 18 мјесеци затвора, што би могла бити најстрожа казна изречена у БиХ за исто кривично дјело.

Двострука перцепција истог злочина

У оба случаја – Сирија и Украјина – ријеч је о учешћу држављана БиХ у страним оружаним формацијама, али друштвени и политички одјеци нису исти.

Одлазак у Сирију јавност је повезивала с религијским екстремизмом и пријетњом безбједности, док се одлазак у Украјину често тумачи као „добровољачки“ или „патриотски чин“.

Ипак, пред законом нема разлике: члан 162 б Кривичног закона БиХ не прави разлику између идеолошких, религијских или политичких мотива – свако учешће у страном рату је кривично дјело.

Занимљиво је да је просјечна казна за борце из Сирије износила око годину дана затвора, док Ристића за учешће у рату у Украјини очекује строжа санкција.

Разлог је, кажу правосудни извори, у тежим околностима – документовани борбени ангажман, активно учешће у пропаганди и чињеница да је у рату учествовао и након што је закон већ годинама на снази и добро познат јавности.

Између двије реакције

У случају Сирије, власти су дјеловале реактивно – након што је стотине грађана већ отишло, донесен је закон и спроведене репатријације.

У случају Украјине, БиХ је реаговала превентивније: прати онлајн активности, користи Интерполове потјернице и јавно упозорава на забрану одлазака на страна ратишта.

Ипак, и даље нема системског одговора – ни програма за дерадикализацију, ни друштвеног дијалога о мотивима који младе људе тјерају у туђе ратове.

Исти закон, различита казна

Од Сирије до Украјине прошла је деценија, али дилеме су исте. БиХ је земља која је преживјела властити рат, а сада с муком процесуира оне који одлазе у туђе.

Ако буде осуђен на 18 мјесеци затвора, Дарио Ристић би могао постати први добровољац из БиХ у украјинском рату који је добио строжу казну од бораца из Сирије. Свједоци смо једне деценије у којој су држављани Босне и Херцеговине, са различитим идејама и под различитим заставама, завршавају на истим оптуженичким клупама – да ли због идеолошких, економских или неких трећих мотива.