Пролазећи кроз Булоге, ни не слутимо какве природне љепоте нас окружују. Какве тајне крију те стијене, а и колико тих љепота је уништио магистрални пут којим сваодневно пролазимо, тачније нехајне фирме које су градиле поменути пут. На дужини од неколико километара, почињене су бројне грешке, а између осталог је затрпан улаз у пећину, која је том приликом заувијек покривена велом тајне.
Прије улаза у један од буложанских тунела, појављује се водопад висине око двадесетак метара. Како се обрушава низ окомиту стијену Скакавца, народ ову изузетну појаву назива тим именом. Водопад Скакавац се при ниским температурама заледи, па изгледа као да је стијена преливена сребром и одбија бљесак од сунца. Кадкад се јавља омања дуга различитих боја. Све ово је видљиво бројним пролазницима и путницима на овој, веома прометној, саобраћајници.
У овом предјелу Булога постоје и двије пећине, заправо за двије се зна, а можда их има и више. Ниједна од њих није проучена, нити је о њима написан нити један новински чланак, а да чудо буде веће, чак ни најстарији становници Булога не знају за њих. За Попову пећину су у то вријеме знали само дјечаци који су се туда врзмали, па случајно набасали на њу. О томе су само међусобно шапутали, тако да је шира јавност остала необавјештена о њеном постојању до данашњих дана.
Попова пећина је била позната само тој групици дјечака са Булога, прије 1977. године, јер је те године фирма „Вијадукт“ из Загреба, градећи магистрални пут од Сарајева, својим нехатом заувијек заклонила улаз у пећину. Она се налази у стијени Скакавац, низводно од истоименог повременог Водопада, са десне стране Дољанке и њеног жлијеба најужег тока. Она је, захваљујући људском немару, данас потпуно невидљива.
Према исказу тадашњих дјечака, данас већ шездесетогодишњака, који су улазили у ову пећину, на улазу је било шибље које је скривало од очију. На улазу се сусреће мали извор, а мало даље језерце. Са таваница и од пода су сталактити и сталагмити у разним преливима боја и разним облицима. На бочним зидовима су људском руком исцртане неке рогате животиње, које они као дјеца нису могли препознати. Поред животиња урезано је неко писмо, које такође нису могли прочитати, ни разумјети.
„Ишли смо док је ручна батерија имала у себи струје и док се не угаси. Никада нисмо досегли крај, а ишли смо дубље од 500 метара. Лаички смо закључили, на невиђено, да је дужа од једног километара. За ову дужину нисмо сигурни да је толика, али без сумње је врло дугачка. Када смо причали својим родитељима, рекли су да никада нису улазили у њу. Нису знали ни да постоји, а нама су запријетили да се више не излажемо опасностима. Без обзира на њихова упозорења, ми смо тамо често залазили. Близу излаза има једна вертикална јама и када се дође испод ње, види се крајичак неба и туда пада свијетлост, али је она немоћна да обасја големи простор пећине. Ова јама је исувише уска да би се кроз њу могао провући човјек“
Попова пећина је данас потпуно затрпана и њен улаз је у окомитој стијени Скакавца. Само се уз помоћ ужади може прићи, али се ни при томе у пећину не може ући. Зашто се тако зове, њени посјетиоци не знају, али је за проучавање веома занимљива, посебно због писама и цртежа животиња.
Поред Попове, Булози крију још једну, такође неистражену пећину.
Арапска пећина је виша од Попове и смјештена је на Видовачкој стијени. Она је поред старог асфалтираног пута. До ње се стиже проласком кроз Каменолом, уз успон према Булозима. Са горње, десне стране пута она је на окомитој Видовачкој стијени. Састоји се од двије просторије, колико се зна до сада. Прва просторија је освијетљена и нема накита јер јој широк улаз и вањска температура нису дозволили да се образује такав облик. При крају се сужава, тако да је немогућ улаз у другу дворану. Да ли у њој има накита и колико је дуга ова пећина, још није познато. Она је мрачна, потпуно неприступачна и сасвим тајанствена.
„Нама као дјеци није било познато зашто пећина носи то име. Овдје је било доста посла за спелеологе и стручњаке за подземни свијет. У току посљедњих ратова, ова пећина није служила као склониште, јер овдашњи свијет није ни знао за њу.“
Када се кроз Булоге градио магистрални пут 1977. године, није се водило рачуна о очувању природних љепота. Наиме, ријека Дољанка је овдје природно изградила десетак вирова, који су имали природне бране које су биле у облику каскада, језераца, који су попут поређаних када чинила изузетан угођај. У љетном периоду то је било купалиште младих Буложана, Паљана, Мокрана, Сарајлија... Грађевинске фирме су одлагале отпадни камен из тунела и тиме свих десетак језераца задавила, као и мјеста гдје су се млади састајали. Да је отпад одвожен само стотињак метара низводно, ове природне благодети би биле и данас сачуване, као и Попова пећина, коју су тада заувијек сакрили од погледа.
Литература: Источни Стари Град, Мојсије Ђерковић
